Thursday, February 24, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU XXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.

GRADITELJI (III deo)

Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje bez ikakve sumnje dugujem. Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja, sačinio u "znoju lica svog".

A ta su obećanja, opet, razume se prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.

Trebalo je, zacelo, već otprve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom "Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane.

O tome da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni spomenik Revoluciji.

Moja zapanjenost, razume se, za vas još uvek ništa ne znači, osim što i sama izaziva čuđenje. Pogađam li da se pitate čega ima neobičnog u tome što jedan ambiciozni, talentovani, ne ustežite se da kažete čak i genijalni mladi arhitekt poseže za temom koja će mu, ako bude uspeo, učvrstiti i onako cenjeno profesionalno ime i obezbediti visoko društveno priznanje, tako drago svim umetnicima?

Ubrzo, međutim, uvidećete kako je ova, na oko, prirodna odluka (za svakog drugog graditelja ona bi to i bila) po Isidora postala i sama revolucionarna, ne manje kataklizmična i ne manje protivrečna od tajanstvenog pojma revolucije sa kojim je imala da se uhvati ukoštac.

U međuvremenu, biće dovoljno ako sa verodostojnošću krunskog svedoka izjavim da je baš ta iznenađujuća odluka, doneta po svoj prilici početkom oktobra 1965. godine, a kroz 36 meseci istrajno sprovođena sve do svog još nepojamnijeg ishoda krajem oktobra 1968. godine da je, tvrdim, upravo ta sporna i njegovim nazorima protivrečna odluka (koliko sam ga poznavao, a može mi se verovati da sam ga poznavao svestranije od ma koga) prosula na Isidora neko prozračujuće, bezmalo rentgensko svetlo, i da se tek pod tim naknadnim premazom njegov do tada siv, nečitak i nevidljiv život obojio raskošnim nijansama trpljenja i nadanja, te postao transparentan i uočljiv

(kao što mikrokosmički život bakterija postaje pristupačan ljudskom oku tek kada ga izazovemo Lefrerovim metilenskim plavilom, karbol-fuksinom ili nekim preparatom Gram-Jansenove metode) čime je sebi izvojevao pravo da bude opisan, ako već ne i opravdan. Isidorova rešenost da revoluciji sagradi spomenik, rešenost koja je po neverovatnosti podsećala na neuračunljivi naum žrtve da svom zlotvoru podigne spomen-ploču, gigantski memento na poprištu sopstvenog stradanja – a on nimalo nije sumnjao da će upravo njegov projekat biti izabran za izvođenje – tek kratko vreme prethođaše mom pristanku da ga uzmem za temu jednog beočuga u Sagi o Usponu i Padu kuće Njegovan-Turjaški.

 

No comments: