Wednesday, November 10, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 107 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 107 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

NI­KO­TIN­SKO IS­TOČ­NO PI­TAN­JE ZA­PAD­NE CI­VI­LI­ZA­CIJE

Od­mah ću reći da sam stra­stan pušač. To će ob­ja­sni­ti moje di­le­me i užas kad sam do­znao da se od 1. apri­la u BBC-u neće pu­ši­ti i da to nije glu­pa pr­vo­a­pril­ska šala, nego kr­va­va po­li­ti­ka ame­ri­ka­ni­zi­ranih En­gle­za koji, po ugle­du na am­bi­ci­o­zne pre­ko­mor­ske učitel­je, kad rade ne­što, rade to pi­o­nir­ski do­ kra­ja; kad trče, jure do smr­ti; kad sla­be, mršave do ko­sti; kad zube leče, vade i bo­le­sne i zdra­ve. Ame­ri­kan­ce raz­u­mem. To­li­ko toga ima­ju da na­dok­na­de, Evro­pu u oma­ška­ma da stig­nu! Mo­ra­ju se žuri­ti. Ne raz­u­mem En­gle­ze. Oni su većinu oma­ša­ka s uspe­hom is­pro­ba­li. Ni­kakva­ im­ hit­nja ­ni­je­ nužna. A ni „en­gle­ska“ nije. Po­go­to­vu ne ra­zu­mem BBC. Od du­va­na u nji­ho­vim di­lu­vi­ja­lnim stu­di­ji­ma, osim sta­ti­stički, još niko umro nije, a tro­je­ je umr­lo od le­gi­o­nar­ske bo­le­sti, sme­š­te­ne u ce­vi­ma pročišćivača va­zdu­ha. One ni do da­nas nisu očišćene. Za ute­hu čiste se pušači.

Mo­gao sam to i očeki­va­ti. Ne­dav­no sam na lon­don­skom ae­ro­dromu Hi­trou pro­šao kroz pa­so­šku kon­tro­lu, požudno mi­sleći na prvu ci­ga­re­tu koju ću za­pa­li­ti iz­van En­gle­ske, u slo­bod­nom lim­bu između nje i moje zem­lje. Upu­tio sam se tamo gde sam očeki­vao da nađem pušačku zonu pre­tvo­re­nu u ka­ran­tin za du­van­ske sa­mo­u­bi­ce. Ni­je­ je bilo. Uhva­ti­la me pa­ni­ka. Une­zve­re­no sam lu­tao ho­lom po kome su se­de­li oho­li nepušači, ko­li­ko sam vi­deo niš­ta zdra­vi­ji nego dok su pušili, ali znat­no mr­zo­vol­jni­ji. Većina je žva­ka­la hra­nu što će se otrov­nom tek su­tra po­ka­za­ti. Već sam sebe vi­deo kako se vraćam u de­tinjstvo i pu­šim u klo­ze­tu. čak sam se ob­ra­do­vao. Jav­na ci­ga­re­ta ni­kad ne do­stiže slat­ku aro­mu taj­ne. Onda ugle­dah bi­za­ran pri­zor. Is­pod ta­ble s pre­zri­vim nat­pi­som „Do­zvol­je­no pu­išen­je!“, bilo je dva tri reda za­u­ze­tih sto­li­ca, a u ko­ri­do­ri­ma iz­me­du njih ti­ska­li su se čudlji­vi, une­zve­re­ni lju­di, gu­ta­jući ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta od­jed­nom. Nisu ih pušili, jeli su ih. Ugu­rah se među ove ma­ni­ja­ke i za­pa­lih svo­ju. Svu­da oko nas se­de­li su bivši pušači jake vol­je. In­ten­ziv­no su nas pre­zi­rali kao sla­biće i mr­ze­li kao tro­vače, ali kao da nam na gre­hu po­ma­lo i za­vi­de. Ci­ga­re­ta koju sam to­li­ko želeo dobi ukus sla­me. Ba­cih je i u klo­ze­tu za­pa­lih dru­gu. U avi­o­nu sam pu­šio bez pre­da­ha, zna­jući da će mi jed­nom i to za­do­voljstvo biti us­kraćeno. U lon­don­skom me­trou pušačima je za tro­van­je bilo pre­pušteno samo par va­go­na. Sada su im i oni ote­ti. U mno­gim se bi­o­sko­pi­ma ne puši, te su fil­mo­vi po­gu­bi­li do­bar deo umet­ničke draži. Iz­ve­sne dame ne ­tr­pe du­van pa je i lju­bav osta­la bez svr­he koju je de­li­la s do­brom ciga­re­tom. Pošto se ni po čeka­o­ni­ca­ma više ne puši, en­gle­ska bes­kraj­na čekan­ja u redu, koja je to­plo pre­po­ručivao Džordž Mikeš, iz­gu­bi­la su sva­ki smi­sao osim smi­sao jačanja ka­rak­te­ra, stra­na­ca uglav­nom, jer ga En­gle­zi i ova­ko po­se­du­ju. Kako se ne puši ni po usta­no­va­ma, ne is­pla­ti se više ni ra­di­ti, ali to se ovde ni­kad i nije is­plaćiva­lo. Do iz­jed­načenja pu­š­en­ja s du­šev­nom okrut­nošću, osno­vom za raz­vod bra­ka, i pre­mlaćivan­ja be­sti­jal­nih pušača na uli­ci, ame­ričkog načina pročišćavan­ja va­zdu­ha, u Bri­ta­ni­ji se još nije do­spe­lo, ali se i ka tome ide.

Ni­ko­tin­sko pi­tan­je nije, na­rav­no, stvar je­di­no ličnog zdra­vl­ja i pra­va da ga ru­i­ni­ra­mo kad i kako hoćemo. Ono se tiče ko­mu­nal­ne hi­gi­je­ne i opš­te slo­bo­de. Kao što moja slo­bo­da može do­pi­rati samo do gra­ni­ca tuđe, i moje pra­vo na sa­mo­u­bi­stvo sme ići samo do­tle dok ne ubi­ja dru­ge. To raz­u­mem i zato sam spre­man da pu­š­im u klo­ze­tu. Raz­u­mem, takođe, da moj hro­nični bron­hi­tis, moja ci­ga­ret­na ast­ma s em­fi­ze­mom, moj budući du­van­ski rak, moje osla­be­lo srce, mo­ji­ za­pušeni krv­ni su­do­vi, moja ak­tu­el­na ni­ko­tin­ska se­ni­li­ja, sve to umnoženo s ukup­nim bro­jem pušača, izbeživim bo­le­sti­ma op­te­re­ću­je si­ro­ma­šno zdrav­stve­no i so­ci­jal­no osi­gu­ran­je, već do­vo­ljno za­po­sed­nu­to lju­di­ma ru­i­ni­ra­nim za­tro­va­nom hra­nom,vo­dom, va­zdu­hom, a pre ­sve­ga dru­štvenom kl­i­mom našeg pro­svećenog živo­ta. Nije pra­vo da ne­vi­ni plaćaju tuđa ne­kro­fil­na uživan­ja. Sve ovo, eto, raz­u­mem, i pošto en­gle­ski pu­ri­tan­ski ka­rak­ter ne­mam da se du­va­na od­rek­nem, ni jake zube da nji­ma pri­državam lulu, pa ni nov­ca za sku­pe tom­pu­se, spre­man sam da povučem kon­se­kven­ce ­i o­sta­tak ­svog­ bed­nog živo­ta ­pro­ve­de­m u klo­ze­tu.

Ne­š­to ipak ne raz­u­mem. Atlan­tik na oba­le Bri­ta­ni­je re­dov­no iz­ba­cu­je ­ja­ta he­mi­ka­li­ja­ma po­tro­va­nih riba i u ma­snoj naf­ti­ ja­ta po­gu­še­nih pti­ca. Bri­ta­ni­ja moru vraća prl­ja­ve ot­pat­ke svo­je vik­to­ri­jan­ske in­du­strij­ske za­o­sta­lo­sti. S bri­tan­skim va­zdu­hom je u plo­do­tvor­noj raz­me­ni. Uzi­ma­jući mu ozon, daje mu ki­se­le kiše, ben­zin­ska is­pa­ren­ja, smr­to­no­sne ga­so­ve. Iz ­bri­tan­ske­ zem­lje­ va­de ­se čisti me­ta­li, a u nju ­tr­paj­u prl­ja­ve­ ra­di­o­a­ktiv­ne de­po­ni­je. Nema bri­tan­ske hra­ne koja u ovom ili onom tre­nut­ku nije de­nun­ci­ra­na ­ka­o­ za­gađena i o­pa­sna­ za ljud­sku upo­tre­bu. Ne­ma ­vo­de ­za koju sme­mo reći da je ar­ka­dij­ski pit­ka. Nema pro­iz­vo­da za koga pouzdano zna­mo da je za život­nu sre­di­nu bez­o­pa­san.

Bri­ta­ni­ja ­je ­ma­sov­na i ma­siv­na ­klo­a­ka u o­ke­an­skoj ka­na­li­za­ci­ji koja je ob­li­va.

An­ti­duvan­ski ar­gu­men­ti, ne­o­spor­ni, prem­da mal­ko krvožedni, po­sta­ju sum­nji­vi tek kad shva­ti­mo da nas to isto pre­pla­š­e­no dru­štvo, ta ista brižna država, ta ista čove­kol­ju­bi­va na­u­ka, na jed­noj stra­ni štiteći od ni­kotinske smr­ti, na dru­goj sa­svim ko­mot­no truju ben­zin­skim is­pa­ren­jima, ki­se­lim ki­ša­ma, nu­kle­a­rnim smećem, zagađenom hra­nom i svo­jim uprav­nim glu­po­sti­ma, i još zah­te­va­ju od nas da ih hva­li­mo.

Zar nije pra­ved­no da nam bar na­u­ka i vla­da pra­ve dru­štvo u klo­ze­tu.

 

 

No comments: