Thursday, November 18, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 113. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 113. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

MU­DRI SA­VE­TI PO­DOB­NI VRE­ME­NU ČUDA

Živi­mo u vre­me­nu čuda, u kome je sve i moguće i ne­mo­guće, za­vi­si s koje stra­ne ne­š­to po­sma­tra­te. Čovek je živ ili mr­tav, za­vi­sno po­sma­tra­te li ga s ove ili s one stra­ne gro­ba. So­ci­ja­li­zam je živ ili mr­tav, za­vi­sno živi­te­ l­i u nje­mu ­i­li­ ne. Ako živi­te, po­la­zi li ­va­m to­ za ­ru­kom­ do­bro ili rđavo; ako ne živi­te, kako živi­te tamo gde ga nema. Vre­me čuda ­o­bi­lu­je čud­nim sa­ve­ti­ma kako da se ne­u­god­na iz­beg­nu, ugod­na usa­vr­še. Če­ti­ri sa­ve­ta iz ove emi­si­je tiču se ljud­skog­ zdrav­lja, četi­ri sreće, peti dotiče obo­je, a je­dan je ostav­ljen za po­li­ti­ku od koje žive ­je­di­no po­li­tičari, a svi se mi dru­gi sna­la­zi­mo.

Aso­ci­ja­ci­ja škot­ske in­du­stri­je vi­ski­ja ob­ja­vi­la je is­hod sta­ti­stičkih istraživan­ja ispičutur­skih na­vi­ka 85 000 građana Kali­for­ni­je. Ona dokazuju da oso­be koje piju jed­no do pet pića dnev­no ima­ju znat­no man­je šanse da pro­pa­te od srca nego oni što piju samo s vre­me­na na vre­me. Po­go­to­vu je taj broj im­pre­si­van u poređenju s pot­pu­nim ap­sti­nen­ti­ma. A s gle­di­šta države, čak i ako se uključe sa­o­braćajne ne­sreće i za­n­e­ma­ri po­rez koji je izdržava, tro­ško­vi lečenja od al­ko­ho­li­zma ne­u­po­re­di­vo su man­ji od sred­sta­va utro­še­nih na se­da­ti­ve i uspav­lju­juća sred­stva koje sprečava­ju Ame­ri­kan­ce da ne rade i pre­ko noći.

G. Tejt iz Esek­sa dao je sa­vet ne­za­po­sle­ni­ma da ni za živu gla­vu ne od­la­ze u en­gle­sku državnu bol­ni­cu, čak i ako se po­sle ne­ko­li­ko ­go­di­na čekan­ja nađe za njih pra­zna po­stel­ja. Po levičar­skoj na­vi­ci po­mi­slićete ­da je sa­vet po­sle­di­ca od­lu­ke kon­zer­va­tiv­ne vla­de da lju­di­ma bez po­sla us­kra­ti državnu pomoć. Nije. Tej­tov pred­log potiče iz sa­znan­ja pra­vog raz­lo­ga za ovu me­ru šted­nje. Vla­da, na­i­me, nije si­gurna ko će od njih iz bri­tan­ske bol­ni­ce živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek ne­za­po­slen vra­ti, tro­ša­k je ve­li­ki; ako du­go­ za­u­zi­ma po­stel­ju a ne umre, još je veći. Sad, ka­kva je, do vra­ga, to bol­ni­ca koja, kad već ne leči, ne ga­ran­tu­je ni olakšanje držav­nom budžetu?

Da se sačuva­ju En­gle­skin­je po uli­ca­ma a En­gle­zi­ma osi­gu­ra pol­no zdrav­lje jed­na pro­sti­tu­ka i ne­u­spe­la kan­di­dat­kin­ja za na­rod­nog po­sla­ni­ka pred­ložila ­je­ o­sni­van­je­ držav­ni­h jav­nih kuća gde će tro­ško­ve ­za ­si­ro­ma­šne kli­jen­te­ plaćati­ vla­da. Sa­vet ­ni­je­ prim­ljen, prem­da ­je­ o­d ek­sper­ta ­po­ti­cao. Nije bilo para. Vla­da ih je po­tro­š­i­la na po­li­ci­ju koja čisti lon­don­ski Soho od ne­zvanične pro­sti­tu­ci­je, šti­ti En­gle­ski­n­je po uli­ca­ma, a En­gle­ze vraća domaćem og­njiš­tu, ter­mo­fo­ru i te­le­vi­zij­skim iz­vo­ri­ma uzbuđenja.

Kako da se umre, a ne bude mr­tav? Pi­tan­je­ je te­ško, ali u vre­me­nu i zem­lji čuda i na nje­ga ima od­go­vor. Go­di­ne 1988. ob­jav­lje­na je vest da se u Bri­ta­ni­ji na­glo ­počelo ­u­mi­ra­ti. Bir­min­ge­m je ­na prečac i­zgu­bio 3 600 lju­di, Mančester 7 000, Li­ver­pul 10 000, a iz mog kra­ja, lon­don­ske op­šti­ne Čelzi & Ken­sing­ton, bez tra­ga je ne­sta­lo 5 443 građana. Po­mor nije pro­u­zro­ko­vao nov mo­del vi­ru­sa nego nov mo­del lo­kal­ne po­re­ze uve­de­n od ­to­ri­jev­ske­ vla­de. Ako­ se ne ­u­pi­še­te u iz­bor­ni re­gi­star, tak­su ne plaćate, ali ste mr­tvi. No, ako ste mr­tvi, a ne tek po­rez iz­be­ga­va­te, mo­ra­te ležati u san­du­ku. Ne možete­ še­ta­ti uli­ca­ma i uživa­ti osta­le ­po­vla­stice živog Bri­tan­ca koje nisu ve­li­ke ali ni­su ni za od­ba­ci­van­je. Je­dan ro­dol­ju­bi­vi pu­blicista pred­laže da se ras­ko­pa­ju svi ne­dav­no­ za­tr­pa­ni­ gro­bo­vi, otvo­re kovčezi ­i­ od nji­ho­vih­ sta­nov­ni­ka učti­vo­ zat­raže do­ka­zi­ da ­su ­u­i­sti­nu­ mr­tvi. „Opro­sti­te, go­spod­ine“, tre­ba reći, „vi možete tvr­di­ti da ste mr­tvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da iz­beg­ne­te građan­ske oba­ve­ze. Ja vas mo­ram­ za­mo­li­ti ­za ­jači do­ka­z da ­ni­ste živi.“ Mor­bid­no, ali po­uz­dano.

Veza zdrav­lja sa srećom, do sada održava­na je­di­no pomoću ba­ja­tih na­rod­nih po­slo­vi­ca, upri­ličena je, kako val­ja, pre­ko pištol­ja. Ma­sa­kr u gra­du Han­ger­for­du po­no­vo je po­kre­nuo pi­tan­je kome tre­ba iz­da­va­ti do­zvo­lu za no­šen­je oružja. Pi­ter Bridžer pred­laže in­ge­ni­o­zan pro­pis koji do­zvo­lu isto­vre­me­no­ do­pu­š­ta ­i­ za­bran­juje. „Niko“–ve­li – „ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver koji može da ubi­je, ako ne dokaže da je pri zdra­voj pa­me­ti; niko pri zdra­voj pa­me­ti ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver ko­jim se ubi­ja“.

Pre­la­skom na sreću do­la­zi­mo do bo­gat­stva i kako ga u Bri­ta­ni­ji ste­ći. Džon Vil­man pi­še­ da ­je Ve­li­ka­ vo­zna pljačka­ sto­leća iz 1963. ko­šta­la dva i po mi­li­o­na fun­ti, a da su učesni­ci u njoj kažnje­ni s dva­de­set do tri­de­set­ go­di­na ro­bi­je. Go­di­ne 1981. je ban­kro­ti­ra­la ugled­na fir­ma Norton & Var­burg, oš­te­tiv­ši in­ve­sti­to­re, ma­hom sit­ne šte­di­še, takođe s dva i po mi­li­o­na fun­ti, a ute­mel­ji­vač ovog fi­nan­sij­skog lo­po­vlu­ka osuđen je na tri­ go­di­ne. Sa­vet ­ni­je­ da­t a­li ­je ­ja­san. Danas je unosnije diletantski osnivati ban­kro­ter­ske fir­me nego ih i naj­pro­fe­si­o­nal­ni­je pljačkati.

Imi­gra­ci­o­na služba Bri­ta­ni­je muke muči sa zah­te­vi­ma za usel­javan­jem lica koja dok­umen­ti­ma do­ka­zu­ju da su s već na­tu­ra­li­zo­va­nim usel­je­ni­ci­ma u krv­nom srod­stvu. U spo­ru ­je do­ne­dav­no krv bila spo­red­na. Bro­ja­la se boja kože, ve­š­ti­na, sreća. Sad je jav­lje­no da je DNA, ge­ne­tički krvni test, ka­dar bez dvoj­be utvr­di­ti da li je žena što plače na gra­ni­ci vaša kčerka ili bo­ga­ta udo­vi­ca koju ženi­te. Sa­ve­t je ne­mo­guć i ta nas nemogućnost­ do­vo­di do po­li­ti­ke, gde su, takođe, svi sa­ve­ti be­smi­sle­ni, pa ćemo ih pre­pu­sti­ti po­li­tičari­ma koji su pali ili oni­ma koji mi­sle da neće.

Možda ćemo ipak dati uzo­rak. U Ju­go­sla­vi­ji ­je ne­dav­no štraj­ko­va­lo dva­de­set ne­za­po­sle­nih pro­fe­so­ra mark­si­zma. Žalim ih, ali im sa­ve­tu­jem da se vra­te u ško­lu, ovog puta neku koja im na­u­ku neće osta­vi­ti na ce­di­lu ne­srećnih isto­rij­skih is­ku­sta­va.

 

No comments: