Tuesday, October 27, 2020

Život na ledu L106 deo

 

Život na ledu L106 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 2. juni 1983. godine.

Kamenje iz Morkamba

Šetamo po Morkambu. Prvi put vidim i vodu zaliva, masnu, tamnu, neprijatnu, ne vodenu. Na poslednjem izletu sa Ljiljanom ovde jedina voda koju sam u Morkambu video bila je ona iz slavine. More se u zalivu zadržava kratko, jednom u 24 sata, zatim nastaje oseka, ostavljajući golo kopno s tragovima ljudi u mulju. 

Za vreme oseka Morkamb zaliv se može proći, ali uz vodiča. Deluju nestvarno te putanje koje se beskonačno ukrštaju po rubu zaliva. Nestvarno poput tragova neke izumrle civilizacije. Nešto manje vodeno deluju ljudi, bledi, prozračni, umotani u miris fish & chips-a tog smrada, karakterističnog smrada Velike Britanije. 

Kreću se oni između automata za zabavu postavljenih duž cele rive. Svaki zrak sunca vredi ovde funtu. Morkamb je mesto, kaže Puvačić, gde ljudi dolaze da umru. Ima se taj utisak, oseća se ta istina.

Na obali s koje je iščezla voda primećujem izvanredne primerke kamenja. Skupljam ih, svaki od njih ima svoju lepotu i nema nijednog koji bi bio isti sa bilo kojim drugim. Šetnja tako dobija svoj ljudski smisao. Nešto što je trebalo da bude zabava, postaje rad. Taj smisao je naravno izopačen. Priroda se ne gleda, nego krade. 

Pitam se šta bi ostalo od obale kada bi svi kao ja nosili kući njeno kamenje. U Londonu kod kuće kamenje će biti oprano, klasifikovano, zabeležiće se odakle je uzeto, a zatim po svoj prilici zaboravljeno. 

Na obali imalo je to kamenje svoju funkciju, kod mene u vitrini imaće samo svoju lepotu, osim naravno ako ne pokušam sa najvećim od njih nekoga ubiti. To je samo mali deo našeg opšteg nesporazuma sa prirodom.

Uveče na televiziji slušamo izbornu kampanju. Palavestra se dosađuje. Smeje se našem entuzijazmu, našem interesovanju, našem duševnom učešću. Mi mu kažemo da zavisimo od gospođe Tačer. „U redu od gospođe Tačer,“ kaže on, „ali ja zavisim od Toda Kurtovića.“

 

No comments: