Thursday, February 22, 2018

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, DEO CCLLXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Petak, 7. oktobar 1983. godine.
X nastavak komentara memoara Đilasovih u knjizi „Vlast“ (nastavak) 

Još jedna protivurečnost – na strani 118. piše:

„(...) Koliko je meni poznato i koliko mogu da saznam iz jugoslovenskih objavljenih materijala, ekonomski odnosi između Jugoslavije i Albanije samo spolja liče na odnose između Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja. I u jednom i u drugom slučaju, na primer, uspostavljaju se mešovita društva. Ali Jugoslavija je – kad se sve uzme – više davala nego što je dobijala iz Albanije. (...)“

Na strani 120. međutim piše:

 „(...) Ja sam tada – ne sećam se kojim povodom – susreo Naku Spira. On je otvoreno, navodeći cifre, ali bez mržnje i ogorčenja, isticao da ekonomski odnosi, kakvi su dotad projektovani, nisu za Albaniju ni dobri ni pravedni. (...)“

 Iz ovog drugog citata proizilazi da su Albanci s pravom se žalili na sadržinu ekonomskih odnosa sa Jugoslavijom. Po ovome izlazi ona ista sadržina koja je nas oneraspoložavala kad su u pitanju bila jugoslovensko-sovjetska mešovita društva.

Na strani 144. u rečenici:

„(...) Dani su proticali u napetom isčekivanju – u očekivanju sovjetskog odgovora na Titovo pismo, u polemikama sa ’imperijalistima’ oko Trsta i mira, u žestokim napadima zapadne štampe na nas zbog tobožnjeg gomilanja naših trupa prema Italiji i našeg ’mešanja’ u građanski rat u Grčkoj. (...)“

Da li prema tome Đilas još uvek misli i tvrdi da našeg mešanja u građanski rat u Grčkoj nije bilo?


wedonotrecognizeisrael
Na strani 147. opisujući Titovu ogorčenost na prosovjetsko držanje Žujovića, na Plenum koji je održan povodom pisama Boljševičke partije i Staljina, Đilas kaže:



„(...) To je poticalo iz Titove lične crte da objektivne procese doživljava kao lične udese – i obratno – da lične situacije i raspoloženja objektivizira, tretira kao probleme partije i države. (...)“

Nalazim da je ovaj komentar vrlo ispravan i da pogađa suštinu svih tirana i svih diktatora, ne samo Tita. Svi oni smatraju istoriju samo proširenjem svoje personalne istorije, a ovu svoju personalnu istoriju samo delom i to često bitnim opšte istorije.

 Strana 148. U nastavku Plenuma kaže Đilas:

„(...) Tito je uzviknuo, ustajući: Naša revolucija ne jede svoju djecu! Djeca naše revolucije su poštena ... – To klicanje je delovalo uzbudljivo i uverljivo, iako je, mada Tito toga nije bio svestan, baš tada, tim odvajanjem od Ruske revolucije i sovjetskog vođstva, koji su se pokazali nenasiti u gutanju svoje dece, i jugoslovenska revolucija navestila gutanje svoje dece. (...)“

Uopšte uzevši način na koji su se njegovi bivši drugovi ponašali prema njemu, čim je izdvojio svoje mišljenje, makar oni u ovom trenutku i bili u pravu, a Žujović na pogrešnoj strani, veoma liči na ponašanje i tretman koji je Đilas doživeo na svom onom, tragičnom za njega,

Plenumu 1953. godine. Isto nerazumevanje, isto odbacivanje svake izdvojenosti, svakog slobodnog mišljenja, ista mržnja, isti cinizam, ista brutalnost u prekidu odnosa. A lično Đilas je sa istim žarom, istom nemilosrdnošću dobacivao Žujoviću, kao što su dobacivali na Plenumu 1953. – njemu.

No comments: