Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Sreda, 21. septembar 1983. godine.
Tuđina kao sudbina. (Intervju s Hetrihom.) nastavak
Svoju ljudsku priču morali bismo početi ispočetka, morali bismo menjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces od prapočetka ljudske svesti, od pronalaska prve alatke, koja nam je zamenila ruke, a uskoro će i um i dušu, to je očito nemoguće.
Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, suštinske, pretpostavke naopake. Svim procenama, ispravkama, mi samo preoblikujemo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas bar kao način biti i dobro.
Verovatno je da nada, ako je ima, leži u nekom slučaju, nečemu što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti, a to da je eventualno spasenje u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a potom svakako i pokušati da ostvari – naša je šansa, jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja u prilici smo da vidimo i još gore da osetimo.
U veku napretka i otkrića, u veku humanizma, naša sigurnost je sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja i naše nemoći sve upadljivije. Dospeli smo dotle da ukoliko više znamo ili mislimo da znamo, ubijamo, uništavamo, unižavamo, uskraćujemo više, brže i bezrazložnije, nego u vreme krapinske borbe za stvarni opstanak.
Onda se bar ubijalo iz potrebe, ne iz ideala kao danas, onda je ropstvo bilo bar stvar prinude, ne ljubavi, kao što ume biti danas. I nije toliko strašno što ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubistvo uopšte moguće, reći uzimaju sve više ljudi, strašno je što nam mir postaje krvaviji, mahnitiji i besmisleniji.
No comments:
Post a Comment