Monday, January 25, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Jugoslaviji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštana mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.

O svom pokojnom prijatelju, slikaru Igoru Vasiljevu, takođe bivšem robijašu, zapisao sam u dnevniku:

Igor Vasiljev je poginuo. Istraga je utvrdila da je pijan ispao iz voza ili izvršio samoubistvo. Među nama je, međutim, vladalo uverenje da je ubijen. wearealljewsnowpartii
„Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok na robiji leži, čovek je u nervnoj napetosti, često maskiranoj u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (Zatvorska javnost predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama.

Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje.” Stoga je njihovo obnavljanje porodičnim i društvenim stegama uvek dočekivano na nož, otporom i revoltom. „Čovek se naglo opušta. Kao na predmetu skinutom s leda i stavljenom pod snažnu grejalicu, dolazi do širenja i pukotina. Socijalno, svet se prima kao tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima...


Oba su simptoma tipična za Sdoj. Bolujemo od ataksije. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. S onim, zapravo, što nam se, poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i nestaje kad mu se približimo. Naš životni stil, tropos (način), liči na petlov hod, kod petla posledicu ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina, godina koje su pojeli skakavci. Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje.

Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo ili biramo. Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako za svoj život nešto ozbiljno preduzimamo, dovesti u realnost koju odbacujemo

(ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo), jer dobro znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom robinsonskom otoku, oslobođeni opasnosti od ponižavajućih kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, ne in vitro, u laboratoriji sanja...

Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo – ne naše mišljenje, već robijaško iskustvo – jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno zatvorskim brojem. Naša je unija savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog zatvorenog građanskog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa.

(Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građanska klasa je napravila vatreni krug (pirotehničke naravi), kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, u samom njenom središtu napravili svoj krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja...”

Posle povlačenja iz života došao je ulazak u njega, ali sa zakašnjenjem, koje je prilagođavanje učinilo još težim. Ne samo da je bilo teže jer je kasnilo – okolina se već davno prilagodila, otpora odrekla, pa i izgradila čitavu filosofiju memetičkog preživljavanja – već je teže bilo i zato što je podrazumevalo odricanje od statusa do kojeg smo veoma držali. U većini slučajeva novi se status morao tražiti u nekoj, bolje reći, nečijoj službi.

Kažem nečijoj ne da nas optužim za konformizam, nego da objasnim mračnu činjenicu prinudnog ćutanja na koje besmo osuđeni. Ćutanja, a ponekad i pretvaranja. Našeg pretvaranja pred nekim. I zato postasmo nečiji, iako smo još dugo verovali da smo nezavisni. U međuvremenu, izvor ponosa, naš „građanski kavez”, postao je izvorom opasnosti. U pitanju nije stid, prirodan u normativno građanskom društvu, kada neko, iz koristoljublja, pod noge baca čast, za koju se u svoje vreme, nepozvan, žrtvovao. Posredi je bojazan od nepoverenja, podozrenja i šikaniranja.

12 comments:

Anonymous said...

Poštovana Ljiljana,
Prvo hvala Vam mnogo što održavate ovaj sajt i što tako ljubazno odgovarate na sva naša pitanja.
Mene zanima kakve je veze Pekić imao sa filmom "Valter brani Sarajevo"? Vidim da je na Vašem sajtu potpisan kao scenarista ali na samom filmu nije.

Unapred zahvalan,
Žika Lemaić

Mateja Đedović said...

Šta je Pekić radio na filmovi na kojima je potpisan pod Adaptacija. (Na primer na filmu "Quo vadis Živorade" je kao scenarista potpisan Tori Janković, a Borislav Pekić i Milo Đukanović su potpisani pod Adaptacija scenarija).

Sve najbolje,
Mateja Đedović

P.S. Nisam siguran da li znate da je baš na filmu "Quo vadis Živorade" scenografiju radio jedan od naših najboljih filmskih režisera, Vlatko Gilić.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Žiko,
Sećam se da je Pekić sa Lebovićem dugo radio na scenariju za film "Valter brani Sarajevo". Morala bih da proverim još, ali znam da mu obično nije bilo stalo do toga da bude potpisan na špici. On je rad na filmu tretirao više kao posao i mogućnost zarade, a samo kada je to bio NJEGOV scenario onda se i potpisivao. Dešavalo se i da se njegove sugestije i bitne primedbe ne usvoje, pa se on posvađa i ne dozvoli da se njegovo ime pojavi.
Srdačan pozdrav.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Mateja,
Stvarno ne znam šta je tačno radio na filmu "Quo vadis Živorade", morala bih da malo pregledam arhivu. Ali u principu obično reditelj i Pekić rade na scenariju, popravljaju ga i dopisuju scene, doteruju nelogičnosti, izbacuju ono što je nepotrebno za glavnu radnju filma, itd.
Što se Vlatka Gilića tiče stvarno ne znam da li je on radio baš na tom filmu ili je to bio Despotović, to biste morali da potražite na internetu gde postoje ti podaci. Inače znam da je Pekić sa Vlatkom bio dobar prijatelj i da su se odlično slagali.
Srdačan pozdrav.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Žiko,
malo sam pogledala korespondenciju sa Lebovićem, pa vidim da je sa Bosna filmom bio neki sudski proces oko plaćanja honorara. Pekić je dobio na sudu ali ne znam da li je uspeo i da naplati honorar za rad na filmu "Valter brani Sarajevo". Ako ga nema na špici onda je to verovatno razlog. U svakom slučaju vidim iz pisama da je scenario prepravljan ko zna koliko puta tako da je to stvarno bila čitava saga dok film nije napokon snimljen. Takve stvari su Pekića i najviše odvratile od rada na filmu. U početku sve izgleda kao sjajan posao koji može brzo i lako da se obavi, a na kraju je to nerviranje, gubljenje vremena, a rezultat često razočaravajući, pogotovo kada radite nešto u šta ne verujete, a pare nekada i ne dočekate.
Srdačni pozdravi.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Mateja,
za film "Qui vadis Živorade" nisam ništa mogla da nađem sem nekih šturih podataka u bibliografiji SANU. Pošto je to Pekić radio sa Milom Đukanovićem (rediteljem) a on je bio lenj na pisanju nema nekih tragova o tom filmu. Vidim da je snimljen 1968, a da je Pekić adaptirao scenario Branimira Jankovića. Sećam se samo jedne scene o kojoj je moj muž pričao gde se toliko iznervirao na snimanju, da je bacio knjigu snimanja i ljut napustio teren. Vidim da to snimalo preduzeće Bosna film. Ja se čak i ne sećam da sam taj film ikada videla niti znam o čemu se tadi. Biće da je bila neka komedija.
Žao mi je što nisam našla nešto više.
Srdačno Vas pozdravljam.

Mateja Đedović said...

Poštovana Ljiljana,
Hvala Vam na svim Vašim odgovorima, zaista ste previše ljubazni. "Quo vadis Živorade" je odlična komedija, nažalost i dalje aktuelna o jednom čoveku koga rođaci na vlasti guraju do samog vrha. Nije mi uopšte jasno kako je jedan film, pun vrlo eksplicitnih insinuacija na korumpiranost vlasti, prošao cenzuru. Da li se sećate možda koja je to scena bila?

Sve najbolje,
Mateja Đedović

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Mateja,
nažalost stvarno se ne sećam povodom čega se Pekić naljutio ali mora biti da je bilo nešto važno, jer je sa Đukanovićem bio u najboljem mogućem prijateljstvu. Možda je producent nešto tražio da se izbaci na šta Pekić nije mogao da pristane. Postoji i mogućnost da je njegova ljutnja doprinela da se ipak pristane na njegov zahtev, pa je stvar kasnije izglađena.
Da li znate da li se taj film može videti na youtubu? Ja se ne sećam da sam ga ikada videla.
Srdačno Vas pozdravljam.

Mateja Đedović said...

Poštovana Ljiljana,
Možete ga videti na Dailymotion poslaću Vam linkove e-mailom pošto mislim da nije dozovoljeno deliti linkove te vrste na blogovima.

Sve najbolje,
Mateja Đedović

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Mateja,
Baš ste ljubazni. Unapred Vam hvala.
Srdačno Vas pozdravljam.

Mateja Đedović said...

Poštovana Ljiljana,
Nema na čemu. Posalo sam Vam. Obavezno da napišete kako Vam se svideo film.

Sve najlepše,
Mateja Đedović

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Mateja,
Slatko sam se smejala kada sam pogledala film "Quo vadis Živorade". Ne sećam se da sam ga ranije videla, ali utoliko bolje jer sam ga sada shvatila i u svetlu savremenih događanja. Vreme prolazi ali se ništa ne menje. Dragoceni su ovi linkovi koji nam daju prilike da ponovo pogledamo neke stare filmove. Videla sam ponovo i "Dan 14ti" i videla da se i tu Pekić potpisao sa pseudonimom Borislav Petrović, tako da je sada teško da ljudi shvate da je to njegov scenario.
Srdačno Vas pozdravljam.