Dnevnik Borislava Pekića XVI deo
Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
XVI deo -
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dnevnik b. Pekić XVI deo
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog vojnog okruga
u završnoj reči na procesu protiv Trockista i Zinovjevaca 1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W.
Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili. U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
U dnu prozor crn od kiše. Ljudi su igrali šah na pisaćem stolu i daktilografskom pultu. mašinu sa čistim arkom papira behu spustili na pod. Ovaj arak imaću ja da popunim. Dvojica od njih završiše partiju i ustadoše ali ne obraćajući pažnju na mene, priđoše pisaćem stolu da posmatraju kapetanovu igru. On je upravo povlačio potez koji izazva divljenje i samopouzdano podiže nogu na rub stola.
U stvari to nije bila noga nego proteza od drveta, gvožđa i kože. Čini se da je znao dobar šah. Ovo saznanje me uznemiri iako ničim nije dokazivalo da poseduje iste sposobnosti i u oblasti isleđenja. Ali ipak voleo bih da nije dobar igrač. Devojka me opet pogleda. Imala je oči boje razređenog mastila i mekano lice. Zatim se vrati noktima. Sudeći po brizi koju im je ukazivala ocenih da je daktilografkinja.
Jedan od onih koji stajahu kraj stola reče: - Hoćemo li početi sa ovim kapetane? „Ovaj“ sam bio ja. - Aa? – progunđa oficir odsutno. Bio je to plavokosi Jafet sa licem koje se širilo prema čelu.
- Pitam hoćemo li početi sa ovim?
- Šah! – objavi oficir.
– Šta kažeš na ovo?
- Kažem: da počnemo. Ima ih kao pleve!
„Pleva“ bili smo mi. A ako nas zbilja ima kao „pleve“ onda su oni doprli do samog dna.
- Imaš samo dva polja na raspolaganju – prosudi kapetan – jedno crno i jedno belo. Da sam na tvom mestu ne znam za koje bih se odlučio.
- Za belo – predloži devojka.
- Šta ti znaš o šahu! – reče kapetanov mršavi partner.
– Ti znaš samo da se valjaš kao krava!
Ona sleže ramenom i ispruži ruku prema svetlosti. Ruka je bila mekana i bela.
- Ja mislim da je vreme, kapetane! – Moj prijatelj je bio nestrpljiv.
- Zaćuti jednom – reče devojka – i pusti ih neka dovrše partiju. Smejaću se kad C. izgubi partiju. - Đavolju mater ćeš se smejati.
- Što pre svršimo sa ovim to bolje.
- Čoveče umukni – obrecnu se C. Kapetan povuče potez.
– Opet šah. Još jedan ... pa još jedan, sada sa konjem.
- A najbolje je smesta. Osetih želju da ga udavim.
- Možeš samo u kut – kaza oficir – a tamo ti je mat! - Jesam li ti rekla da ćeš izgubiti? – devojka se nasmeja.
- Ne smej se – reče C.
– Šta tu ima smešnog? Pošto se devojka i dalje smejala C. ustade. Bio je razjaren:
- Reci mi šta? Kapetan reče velikodušno:
- Ostavi je. Treba da radimo.
- Ja ti o tome govorim već pola sata – prigovori agent.
- Pa igrali smo, vraga.
Tada me prvi put pogleda. Destilisani vodenjak! Ne! Golemi filtrabilni virus podignut na zadnje nožice! Ostavljao je neprijatno prozračan utisak. Odmah mi padaju na pamet profinjeni i nejaki sadisti iz javnih kuća sa licem Hristosa – sadista je bio bodalj. Škriputao je pri hodu, naginjući se na levu stranu, i opet škriputao kad se ispravljao da preduzme sledeći korak. (Dođavola, mislim, nosi duboke cipele kao moja pokojna bakica.)
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 1955
Dnevnik b. Pekić XVI deo
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog vojnog okruga
u završnoj reči na procesu protiv Trockista i Zinovjevaca 1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W.
Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili. U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
U dnu prozor crn od kiše. Ljudi su igrali šah na pisaćem stolu i daktilografskom pultu. mašinu sa čistim arkom papira behu spustili na pod. Ovaj arak imaću ja da popunim. Dvojica od njih završiše partiju i ustadoše ali ne obraćajući pažnju na mene, priđoše pisaćem stolu da posmatraju kapetanovu igru. On je upravo povlačio potez koji izazva divljenje i samopouzdano podiže nogu na rub stola.
U stvari to nije bila noga nego proteza od drveta, gvožđa i kože. Čini se da je znao dobar šah. Ovo saznanje me uznemiri iako ničim nije dokazivalo da poseduje iste sposobnosti i u oblasti isleđenja. Ali ipak voleo bih da nije dobar igrač. Devojka me opet pogleda. Imala je oči boje razređenog mastila i mekano lice. Zatim se vrati noktima. Sudeći po brizi koju im je ukazivala ocenih da je daktilografkinja.
Jedan od onih koji stajahu kraj stola reče: - Hoćemo li početi sa ovim kapetane? „Ovaj“ sam bio ja. - Aa? – progunđa oficir odsutno. Bio je to plavokosi Jafet sa licem koje se širilo prema čelu.
- Pitam hoćemo li početi sa ovim?
- Šah! – objavi oficir.
– Šta kažeš na ovo?
- Kažem: da počnemo. Ima ih kao pleve!
„Pleva“ bili smo mi. A ako nas zbilja ima kao „pleve“ onda su oni doprli do samog dna.
- Imaš samo dva polja na raspolaganju – prosudi kapetan – jedno crno i jedno belo. Da sam na tvom mestu ne znam za koje bih se odlučio.
- Za belo – predloži devojka.
- Šta ti znaš o šahu! – reče kapetanov mršavi partner.
– Ti znaš samo da se valjaš kao krava!
Ona sleže ramenom i ispruži ruku prema svetlosti. Ruka je bila mekana i bela.
- Ja mislim da je vreme, kapetane! – Moj prijatelj je bio nestrpljiv.
- Zaćuti jednom – reče devojka – i pusti ih neka dovrše partiju. Smejaću se kad C. izgubi partiju. - Đavolju mater ćeš se smejati.
- Što pre svršimo sa ovim to bolje.
- Čoveče umukni – obrecnu se C. Kapetan povuče potez.
– Opet šah. Još jedan ... pa još jedan, sada sa konjem.
- A najbolje je smesta. Osetih želju da ga udavim.
- Možeš samo u kut – kaza oficir – a tamo ti je mat! - Jesam li ti rekla da ćeš izgubiti? – devojka se nasmeja.
- Ne smej se – reče C.
– Šta tu ima smešnog? Pošto se devojka i dalje smejala C. ustade. Bio je razjaren:
- Reci mi šta? Kapetan reče velikodušno:
- Ostavi je. Treba da radimo.
- Ja ti o tome govorim već pola sata – prigovori agent.
- Pa igrali smo, vraga.
Tada me prvi put pogleda. Destilisani vodenjak! Ne! Golemi filtrabilni virus podignut na zadnje nožice! Ostavljao je neprijatno prozračan utisak. Odmah mi padaju na pamet profinjeni i nejaki sadisti iz javnih kuća sa licem Hristosa – sadista je bio bodalj. Škriputao je pri hodu, naginjući se na levu stranu, i opet škriputao kad se ispravljao da preduzme sledeći korak. (Dođavola, mislim, nosi duboke cipele kao moja pokojna bakica.)
Comments