Dnevnik besnila X deo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Kako promeniti nečije mišljenje
„Mrs. Christine Ash, 33 god, držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema (...). Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ’Možda će vam ovo promeniti mišljenje!’“ (Guardian, 24. januar 1984)
Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.
Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...). Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost – uprkos neotuđivog prava na rad – najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpunosti, sme pripisati – drugima.
U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi i od bolesti (od gladi koju izaziva i bolesti do koje dovodi), jer je ne možemo pripisati sebi i svojim nesposobnostima, i tako se bar malo utešiti. Vlade bi, sedeći na dupetu, morale o tome povesti računa.
Ne bi smele čekati da im se sa oružjem u ruci kaže: „Maybe this will change your mind?“ („Možda će vam ovo promeniti mišljenje?“) Jer onda će svako mišljenje biti kasno. Ostaće samo da se dohvati drugo oružje.
Kako promeniti nečije mišljenje
„Mrs. Christine Ash, 33 god, držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema (...). Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ’Možda će vam ovo promeniti mišljenje!’“ (Guardian, 24. januar 1984)
Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.
Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...). Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost – uprkos neotuđivog prava na rad – najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpunosti, sme pripisati – drugima.
U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi i od bolesti (od gladi koju izaziva i bolesti do koje dovodi), jer je ne možemo pripisati sebi i svojim nesposobnostima, i tako se bar malo utešiti. Vlade bi, sedeći na dupetu, morale o tome povesti računa.
Ne bi smele čekati da im se sa oružjem u ruci kaže: „Maybe this will change your mind?“ („Možda će vam ovo promeniti mišljenje?“) Jer onda će svako mišljenje biti kasno. Ostaće samo da se dohvati drugo oružje.
Comments