Kratka povest pada srpske demokratije
(od oktobra 1944. do novembra 1945) II deo
Prvi posleratni izborni zakon bio je, za demokratiju, jednak procesu kopanja svežeg groba, u koji se odmah počelo legati, jer saznajemo da je, jedanaest dana kasnije,
22. avgusta 1945, Maršal Tito primio ostavku podpredsednika vlade Milana Grola.
Sahrana demokratije je počela.
23. avgusta sukob između većine i manjine se zaoštrava na predlogu Zakona o krivičnim delima protivu države. Moša Pijade je u Zakonodavnom odboru izjavio:
Ovaj Zakon neki žele da prikažu kao naslednika Zakona o zaštiti države. (...) Primedba koju je g. Milan Grol pred stranim novinarima učinio ovom zakonu, tvrdeći da on nije uperen samo protiv krivaca nego i političkih protivnika, bez osnova je i svakog opravdanja. (...)
Ne mnogo kasnije, upravo će ovaj i ovakav Krivični zakonik poslužiti upravo u one svrhe koje je drug Pijade s onako uvređenom indignacijom poricao. Grol će u Skupštini dopuniti kritiku rečima:
U danima reakcije bio je eksploatisan pojam otadžbine i hteo se izjednačiti s pojmom režima. Treba se čuvati toga da se politički protivnici uvrste u neprijatelje i izdajnike zemlje i otadžbine.
Cela je stvar bila u nameri da se, po raznim osnovama, izvesnom broju građana oduzme pravo glasa. Još je u Društvenom ugovoru Rousseau pisao: Da bi jedna volja bila opšta, nije uvek nužno da bude jednodušna, već da svi glasovi budu izbrojani. Svako formalno isključenje uništava opštost. Ali partija, zaljubljena u sebe, ne može se pomiriti s mogućnošću da svi tu strast ne dele. Zato će njeno odsustvo biti dopušteno jedino u izbornim promilima, koji i danas izazivaju smeh.
25. avgusta sledi sudar oko predloga zakona o štampi. Manjini odgovara Kardelj:
Kada manjina kaže da je štampa u rukama države, ja bih podvukao jednu stvar, da postoji velika razlika između ove države i one stare države. Onu staru su u rukama imali protivnarodni slojevi (...) Nova Jugoslavija je izgrađena po volji širokih narodnih masa (...)
Štampu, dakle, ne treba da štiti Zakon, nego dobra volja naroda i njegove egzekutive. Mitra Mitrović, ministar prosvete Srbije, dodaje, shvata za razliku od nas inovaciju, pa veli: Prvi put naša štampa može da piše slobodno i nesmetano o onome što narodu leži na srcu. (Ali ne i o onome što njoj, štampi, na srcu leži.) Ali šta to narodu leži na srcu? I to drugarica Mitra zna.
To znači da danas može da piše o obnovi i izgradnji naše zemlje, može da piše o radu sabotera, može da piše o nedostacima rada naših narodnih vlasti (...).
Može, dakle, da piše o programu Partije. Ali Mitra Mitrović je žena, jezik je ne drži.
Mi se nikada nismo kitili frazama o čistoj demokratiji, niti smo obećavali demokratiju za sve. (...) Nećemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoće da unesu smutnju u narod (...). Ne, komunisti se, uistinu, nikad nisu kitili frazama o „čistoj“ demokratiji, ali ni „prljavu“ baš izrekom nisu obećavali.
Govori u ovoj debati, najčešće kontekstom, a ponekad i mitrinskim tekstom, nisu slobodnoj štampi obećavali srećne dane. No, ne treba se zavaravati. Bilo je govora u povesti koji su je s istim ishodom – obećavali. Robespierre je, na primer, 11. maja 1791, u Jakobinskom klubu, rekao:
Sloboda štampe mora biti bezuslovna i bezgranična, ili ona inače ne postoji. Sloboda publikacije svojih mišljenja ne može biti ništa drugo do sloboda publikacije svih raznovrsnih mišljenja. (...) Cela se stvar svodi na dve reči – ili se moramo odreći slobode ili moramo pristati na savršenu slobodu.
Dve godine kasnije, poslao je žbire Odbora javne bezbednosti da razbiju štampariju u kojoj je Desmoulins štampao članke nepovoljne po njega i Teror.
26. avgusta, povodom predloga Zakona o uređenju sudova, razvila se debata o laičkom i profesionalnom elementu u sudstvu. Miloš Minić se tom prilikom izjasnio protiv stalnih sudija pravnika. On je rekao da je većina pravnika kod nas, ako ne elemenat reakcije, ono konzervativni elemenat (...). Zato smo dobili sudije koje su od sudske materije umele da razlikuju jedino stolove od stolica.
27. avgusta, zaključujući debatu ovog zasedanja, Edvard Kardelj, pozniji univerzalni teoretičar samoupravnog socijalizma, daje opštu karakteristiku opozicije:
Skupštinska se opozicija baca protiv nastojanja u izgradnji narodne vlasti upravo u trenutku kada te narodne vlasti čine najveće napore i čine najveći korak u daljnoj izgradnji demokratije u ovoj zemlji. To znači, u praksi, objektivno, da skupštinska opozicija u svom neshvatanju sadašnje situacije i momenta, smeta izgradnji te demokratije (aplauz). (...)
Grob je iskopan, grobari s ašovima čekaju, šta kojeg vraga čeka opozicija? Što u grob ne skače? Narod i komunisti imaju prečeg posla nego da se sa njom večno preganjaju. Treba žuriti da se Jugoslavija što pre dovede do današnjeg ambisa.
29. avgusta to joj na fin način i srpski narod poručuje:
Konferencija NF u Zaječaru. Građani Zaječara traže ukidanje biračkog prava sadašnjem poslaniku Narodne Skupštine Iliji Stojanoviću i njegovoj porodici. Pod okupacijom oni su aktivno sarađivali s Nemcima i bili u izdajničkim odredima.
21. septembar. Izgleda da je opozicija, najzad, shvatila da je umrla i da u grob valja leći, jer: Predizborna aktivnost. Političke grupe izvan Narodnog fronta nisu prijavile svoju saveznu kandidatsku listu za opšte izbore 11. novembra 1945.
22. septembar. Na odustajanje građanskih stranaka od učešća u izborima, objašnjeno privilegovanim položajem KPJ i njenog Fronta, Politika u članku „Apstinencija reakcije“ odgovara: Puna demokratičnost naših izbora, bez sile, bez žandara i kundaka, stajala je na raspolaganju opoziciji kao i Frontu. Što ih ona nije prihvatila, najbolji je dokaz da to nije parlamentarna opozicija, nego jedinstvo izdajničkih i nepopravljivih fašističkih ostataka – u licu crne povampirene reakcije – jedinstvo narodnih neprijatelja.
U redakcijskom uvodniku prvog posleratnog broja Politika je obećala da će delovati „bez mržnje“. Sad je obećanje ispunila. Političari koji su kao nekompromitovani u Skupštinu primljeni, u međuvremenu su se kompromitovali, pa su, najednom, postali oduvek kompromitovani kao „fašistički ostaci“, siročad poraženog nacionalsocijalizma.
28. septembra 1945. O tome nas izveštavaVlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova Savezne vlade: Milan Grol, Boka Vlajić i braća Kneževići su u inostranstvu otvoreno radili protiv narodnooslobodilačke borbe, dakle i protiv srpskog naroda (...).
Pridružuje im se i buduća žrtva, koja to još ne zna, dr Dragoljub Jovanović, narodni poslanik zemljoradničkog krila Fronta: Morate znati da je predsednik Glavnog odbora Demokratske stranke, Mihajlo Kujundžić, umro za Dražinom trpezom (...). Komunisti su u opelu demokratiji, naravno, najglasniji, pa 30. septembra Milentije Popović, ministar trgovine i snabdevanja Srbije, poje:
Danas svi oni izvan Fronta, ukoliko nisu zagazili u blato i izdaju, to već čine time što pokušavaju da otvore kanale za mešanje inostranstva u naš unutrašnji život.
1. oktobra je na programu „Večnaja pamjat“ Moše Pijade:
Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta! Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije! Taj će glasati za zločince i koljaše! (...) Pa sad, izvolite na glasanje!
5. oktobra se u pogrebnom horu čuje i glas general-lajtnanta Aleksandra Rankovića: Dosledno stavu o apstinenciji, u glavama raznih Grolova smišljaju se i razni pakleni planovi: da se pomoću intervencije inostranstva onemoguće izbori i ukinu ti prvi put slobodnom voljom naroda doneseni zakoni (Dole reakcija!) (...).
Pošto je on ministar unutrašnjih poslova, mora mu se verovati da je dobro obavešten. Jer kao što iz izjave proizilazi, taj zna čak i ono što je tek u glavama opozicije! A vi, na izbore izvolite! Oni su časni i pošteni. Kao i Antonije što je kad o Brutovom poštenju govori.
8. oktobra nestrpljivom Crnogorcu Milovanu Đilasu dosta je pojanja, više ne može da čeka: Tu smo opoziciju mi tukli u ratu ne gumenim nego onim pravim čeličnim kuglicama. (...) Razbili smo te sluge okupatora zajedno s okupatorom. Metak je svakako brži od skupštinske debate, ali, nažalost, pucati se pred svetom ne može, pa se primenjuju druge mere i one 11. oktobra 1945. dovode do: „Ostavke ministara Šubašića i Šuteja“.
12. oktobra centralna ceremonija sahranjivanja mučki ubijene demokratije završava se s velikim „Priđite poslednjem celivanju“ Josipa Broza, koji kaže: Nikakve mahinacije ne mogu nas spriječiti u izgradnji snažne Demokratske Federativne Jugoslavije.
Paralelno sa ovim centralnim pogrebom stranačke parlamentarne opozicije odvijao se i jedan sporedan, u kome je, pored već upokojenog nezavisnog sudstva, pogrebena i slobodna srpska štampa. Posle sedmog broja Grolove Demokratije, glasilo Demokratske stranke je zabranjeno. Prvi je broj izašao na beogradske ulice 27. septembra, poslednji 8. novembra 1945.
Trajala je, dakle, nepunih mesec i po dana. Ali nije naprasno umrla. Hronično je bolovala od štamparske anemije – nestašice papira, „spontanog“ nezadovoljstva grafičkih radnika, odbijanja kioska da je prodaju i povremenih napada na dobrovoljne kolportere, uglavnom nas, studente i učenike gimnazija. Ozbiljnije se razbolela već posle četvrtog broja. Dobila je visoku temperaturu od 451° Farenhajta, „vatru“ kako naš narod veli. Povodom toga je stručni konzilijum Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije izdao dva saopštenja.
U prvom, od 19. oktobra u Politici kaže se da su:
Juče, 18. ov. m. ujutru neke grupe građana, većinom omladinaca, na raznim mestima Beograda, podstaknute, a na nekim mestima izazvane od elemenata koji rade na unošenju zabune i izazivanju nereda, izvršile paljenje i cepanje lista Demokratija. (...) Upozoravamo građane da ubuduće ne nasedaju raznim provokacijama, jer ovakvi postupci mogu samo da štete ugledu naše zemlje i da poremete mirne i zakonite predizbome pripreme.
Drugo saopštenje izlazi u Borbi 20. oktobra i nešto je izmenjeno. Konzilijum je stao na stanovište da je uzrok vatri u samom listu, a ne izvan njega, na ulici. U njemu se kaže da su: juče (nije bilo juče, bilo je prekjuče) 18. ov. m. izvesna lica, u želji da pred neprijateljima naše zemlje stvore utisak kako u D.F. Jugoslaviji vlada neredovno stanje pokušala da spale (nisu pokušala, nego spaljivala) dnevnik (nije dnevnik nego nedeljnik) Demokratiju.
Zavedeni ovom provokacijom u ovu akciju su se umešali i izvesni neodgovorni elementi. (...) Poziva se sve građanstvo da ne naseda ovakvim provokacijama i da ukaže punu potporu organima vlasti u gonjenju ovakvih neprijatelja naše zemlje. Bolesnik, opečeni list, odgovara u 5. broju, od 25. oktobra 1945:
Iz prvog i drugog, popravljenog izdanja ovog saopštenja ne vidi se ko je vršio paljenje, ko su izazivači, koji su izazvani, koji su provocirani a koji provokatori, i ako je intimna želja bila da se prikaže da su to bili izdavači Demokratije koji su sami sebe napadali, sebe štitili, i protv sebe držali političke govore nad listom u plamenu.
Pa ko su ti narodni neprijatelji koji žele pred svetom da nas osramote? To je isti onaj SKOJ koji će naredne godine pokušati da spaljuje ljude.
Na sastanku Mesnog komiteta od 22. oktobra 1945. ocenjeno je da je SKOJ grešio u pitanju Demokratije. Mesni komitet Beograda se izjašnjavao za bojkot Grolovog lista, ali ne i za izazivanje incidenata. (...)
Odustajanje od paljenja bilo je izlišno. Naprednu decu trebalo je pustiti da se igraju vatre. Ionako će uskoro ostati bez pruća. Pruće, doduše, nije uvek bilo od hartije. Kad smo se po beogradskim ulicama otimali o Demokratiju, u nastojanju da je spasemo, napredni omladinci su nas mudro polivali benzinom i potpaljivali. U brizi da ugasimo sebe, morali smo list njegovoj sudbini prepustiti. U međuvremenu je, na našu sreću, takođe napredni Sindikat slagača odbio da štampa list čoveka iz emigrantskog brloga spletaka, izdaje, špijunaže, zločina, karijerizma i korupcije (Milovan Đilas). Sta se, zapravo, dogodilo objasnio je J. Broz stranim novinarima:
Koliko je meni poznato radnici su stupili u štrajk. Kod nas je sloboda štrajka. Radnici su stupili u štrajk zbog toga što je taj list napao i uvrijedio sindikate. Bilo je dosta protivzakonitosti u tom listu. Radnici su smatrali da ne trebaju da štampaju taj list. Oni imaju pravo štrajka i mi nemamo ništa u to da se miješamo. Mislim da vlada nema nikakvog moralnog prava da im sugerira da oni moraju taj list da štampaju. Osim toga to dokazuje da su radnici kod nas subjekti. Oni sami mogu da utiču na izvjesne stvari. Tu se više ništa ne može izmjeniti.
Može, bojim se, zar ne? Jer ovaj jubilarni nekrolog čitate u Demokratiji.
Prođimo još jednom sasvim kratko celu priču o ubistvu srpske demokratije godine 1945.
A onome ko neće u Front, ko hoće svoju partiju, poručujemo neka ide, neka je stvara, mi mu nećemo smetati. (...) Rečeno je u julu 1945.
Ja mogu da kažem u svoje ime da sam zadovoljan što imamo opoziciju. Rečeno je u avgustu 1945.
Ne mogu u našoj zemlji, drugovi i drugarice, postojati dva programa, već samo jedan – program Narodnog fronta, program izgradnje socijalizma. Mi živimo u punom jeku revolucionarnog društvenog preobražaja u našoj zemlji, a revolucija ne zna za šalu, revolucija se ne može igrati kojekakvim koncesijama i drugim stvarima. Revolucija je surova stvar (...). Rečeno je 1950.
Premda je građanski bolesnik davno umro, prvi socijalistički nekrolog mu je tek sada održan.
Ovo je drugi.
No comments:
Post a Comment