Wednesday, January 02, 2013

I deo: Građenje

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

DEO PRVI: “GRAĐENJE” 

Događa se od završetka rata 1944. do sukoba sa Kominformom, 1948. Roman počinje na panonskim imanjima (kod Bavaništa, u Banatu) Angeline i Jakova Njegovana, arhitekte i vlasnika biroa “Graditelj” u Beogradu. Dok je Jakov ostao da radi u prestonici, Angelina se sa Isidorom i njegovom dve godine mlađom sestrom Hristinom povukla na imanje i tamo provela veći deo rata.

Tamo se upoznaje četrnaestogodišnji Isidor sa piscem knjige Borisom, takođe u izbeglištvu na imanju majke. Među njima se razvija naročito prijateljstvo koje će potrajati sve do Isidorovog samoubistva.

Nemci se povlače. Sa Istoka dolaze Rusi, a ispred njih, za jedne nada, za druge strah, ali za većinu neizvesnost i nesigurnost. Iz dunavskih ritova i Deliblatske peščare izlaze partizani. Svi osećaju da predstoji nešto što će svačiji život okrenuti naopako, i svemu dati novo značenje. crucify3
Ta opšta konfuzija, uz autentične događaje iz prvih dana revolucije, daje se iz perspektive Isidorove i njegovih unutrašnjih raspoloženja koja će ga načiniti pristalicom i saradnikom novog stanja.

Razmišljanjima dečaka u sazrevanju gradi se i slika revolucije i slika duševnih i intelektualnih preobražaja (mehanizam metamorfoze), koji od jednog građanskog deteta stvara neprijatelja nasleđenog načina života i pogleda na svet. Razvoj nije ni lak, ni jednostavan. (U zrelom čoveku ima analogiju u metamorfozama Filipa Njegovana.)


Suprodstavljaju mu se nepovoljne okolnosti. U prvom redu, duboko ukorenjeno građansko vaspitanje, „buržoaski pogled na svet“, kojeg novi ljudi odbacuju kao — predrasudu. Tu je i snažan otpor porodice, izložene progonima, konfiskacijama, nacionalizacijama, pa i likvidaciji. (Izuzetak je Filip Njegovan, načelnik OZNE u Beogradu; jedini on razume i podstiče Isidora.)

U otporu prednjači majka s kojom odnosi postaju teški. Pogotovu nakon emigriranja oca Jakova, primoranog da zbog podizanja Doma germanske kulture pobegne na Zapad. Pristajanje uz Revoluciju stavlja Isidora izvan njegovog prirodnog kruga i dovodi do privremene krize u odnosima sa Borisom koji se od samog početka angažuje protiv nje.

Njegovo buržoasko poreklo, kojeg se stidi, i kad god može krije, održava stalni zid između Isidora i njegovih novih drugova, ma koliko se trudio da ga lojalnošću novim ideja ma i besprekornim ponašanjem sruši. No više od svega, potpunoj transformaciji suprodstavlja se stvarnost Revolucije. Naročita dijalektika mora biti upotrebljena da bi se uz nju pristalo, ako čovek do nje nije došao prirodnim putem socijalnog otpora. Ubrzo, Isidor postaje model vremena.

U duši, međutim, rađaju se prve sumnje, obrazuju prvi otpori, manifestuju se prva neslaganja. Nova forma postepeno se rastače pod dvostrukim udarcima neprihvatljive realnosti i unutrašnjih neraspoloženja, izazvanih intelektualnim i moralnim sazrevanjem. Događaj za događajem u iskušenje dovodi njegovo opredeljenje. Svedok je groteskne scene u kojoj novopostavljeni predsednik grada drži govor u čast Rusa, koji mu u istom času siluju trinaestogodišnju kćer.

S Borisom, skriven u jaruzi pored seoskog konjskog groblja, prisustvuje mitraljiranju pripadnika nemačke nacionalne manjine, medu kojima je i devojčica koju je voleo. Od njega se zahteva da uhodi vlastitu porodicu . . .

Isidor i Boris vraćaju se u Beograd gde postaju učenici istog razreda Treće muške gimnazije. Iako načet sumnjom, Isidor još nije razočaran. Ali u školskim klupama, na autentičnim događajima, nastavlja se njegov raskid s novim stanjem.

On nije dramatičan. Isidor se samo postepeno dezangažuje. Definitivan raskid usleđuje tek u zimu 1946, kad kao član Gimnazijskog odbora Omladine ustaje protiv tzv. „defašizacije škole“, odnosno izbacivanja iz škole izvesnog broja neprijateljski raspoložcnih učenika, medu kojima će biti i Boris. Time se završava druga faza Isidorovog sazrevanja.

U fazi deziluzioniranja, oseća se Isidor beznadežno prazan i nekoristan. Jedini pozitivni aspekti krize su popravljanje odnosa sa majkom, obnova onih s Borisom i uspostavljanje korespondencije sa ocem. Ta pisma, u fazi Isidorove fanatizacije, konvencionalna, čak i optužujuća, postaju sada prisna, pretvaraju se u intiman i značajan razgovor oca i sina ...

Pripomaže tome i Isidorova odlutka da se vrati svom dečačkom snu — arhitekturi. Graditeljstvo nije za njega samo umetnost, strast, životni poziv, već i savršen alibi za neučestvovanje u realnosti. Za razliku od Borisa koji 1946, ulazi u jednu omladinsku zaveru, Isidor se povlači u potpunu ravnodušnost i neutralnost. 1948. dolazi do krize. Boris odlazi na dugogodišnju robiju, Isidor na Univerzitet.

No comments: