Wednesday, April 18, 2012

Odgovornost VII deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

O PERSONALNOJ ODGOVORNOSTI

U istoj meri u kojoj se, u primeru obućara, profesionalna i personalna odgovornost prožimaju i uslovljavaju, onemogućujući definitivno razgraničenje, one se mešaju u umetnosti. Ovu poslednju usvojio je N. N. nedavno kao modus vivendi. U tome mu je pomoglo za pisca veoma neprijatno saznanje koje se ticalo one njegove prve, neobjavljene, "autobiografske" knjige.

Ukratko, moj prijatelj je sa zaprepašćenjem razbuđenog mesečara otkrio da su uzvišene, opštečovečanske ali istovremeno politički strogo kontrolisane ideje koje su nadahnjivale njegovo prozno prvorođenče bile običan izgovor.
dublures
Baš tako, izgovor. One su bile bogato inkrustriran paravan – sličan onima što skrivaju mesta nužna ali nedostojna pažnje – koji je čak i od njega samog tako dugo, kroz godine, prikrivao stvarne uzroke iz kojih je ta knjiga bila kakva je bila. A oni su bili u njemu.

Ma kakva "nezavisna, objektivna, opštečovečanska ideja"! Istomštogođ i svekoješta! – što bi kazao Krleža. Pravi i autentični motivi iz kojih je, uprkos svoje "nezavisne, objektivne, opštečovečanske ideje" izopačio stvarnost, ležale su duboko u njemu: u nemoći pred "novom realnosti" koju je za njega i njegovu klasu donela


Revolucija, u ličnom nesrećnom iskustvu koje je počev od 1941. godine bilo u vapijućem neskladu sa iskustvima ranog detinjstva, u odsustvu svake perspektive, u potpunom poremećaju dotada važećih konvencija, standarda i kriterijuma, u njegovim strastima, naklonostima i mržnjama, u predrasudama i neprimenljivim istinama, u otrovnim isparenjima sredine koja se raspadala i odbojnim mirisima one koja se rađala, u jednu reč – u eksplozivnom spoju svega što je od svesnog do nesvesnog sačinjavalo njegovu ličnost.

Personalna odgovornost nije ništa drugo do kritička odgovornost prema svemu tome, svemu "što smo zapravo mi", ali viđeni iz neke spoljne perspektive. Ona se može, bar u njegovom – N. N.-ovom slučaju – zadovoljiti samo potpunim skladom kritički raspoložene autorove ličnosti i njegovog dela. I to mimo svih drugih uslova.

Bio sam radoznao kako doživljava tu odgovornost. Evo kako je moj prijatelj to stanje opisao: dok piše, osećanje odgovornosti se javlja samo kao težnja savršenstvu – njemu dostupnom, dabome – čime podrazumeva maksimalan sklad između njega i rukopisa u sadržini (personalna odgovornost), i maksimalan izraz tog sklada u formi (profesionalna odgovornost).

Odgovornostima o kojima je u ovim rasmatranjima bilo reči, one koje podrazumevaju nešto čemu bi izvan nas dugovali, javljaju se kod njega samo post festum, pošto je rukopis objavljen. Veruje da su ta osećanja recidivi predrasuda, i da će ih se jednom sasvim osloboditi.

(U to nimalo nisam siguran!) Oni se javljaju u raznovrsnim oblicima, ali uvek imaju neprijatnu formu neke izneverene obaveze: jednom je to bojazan da ne bude pogrešno shvaćen, drugi put strepnja pred izvesnim značenjima dela kojih pri pisanju nije bio svestan, a koja su u otvorenoj koliziji sa njegovom ličnošću (a da li su ako već postoje?), treći put je to pogubno osećanje uzaludnosti.

Međutim, svi ti regresivni oblici osećanja odgovornosti slede delo, dok su mu ranije prethodili, i tako proizvodili hibride.

No comments: