Tuesday, November 30, 2010

Razmišljanja u liftu

"RAZMIŠLJANJA U LIFTU" ILI DNEVNIK KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE.

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 373-376 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko puta u liftu imao argumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali ...

Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svome dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo ...
(DNEVNIK, 1982)

Elevator by 3Sqauare Design

Dnevnik sam počeo pisati još u osnovnoj školi, u Kninu. Sećam se plavih linija, koje su, poput vojničkog kordona, dovedenog za odmazdu slobodnom mišljenju, držale moja krupna, teturajuća slova u zaptu smera prema masovnoj grobnici večnosti.

Inicijativa za vođenje Dnevnika poticala je od majke. "To će ti popraviti taj grozan rukopis," rekla je, a ja sam joj verovao.

(Drugi, podjednako odvratan način za unapređenje rukopisa, bila je nemačka gotica. Ne sporim da njena slova poseduju čistu, oštru lepotu bajoneta, i da, za razliku od meke, efeminizirane, gotovo bih rekao evnuške mediteranske latinice, pogotovu od šljampave i slavenski neuredne ćirilice, privikavaju čoveka na uzdržavanje, samodisciplinu, strpljivost i pokornost. Nipošto.

Nalazim, međutim, da bi ona pravu primenu našla tek po zatvorima. Kao sofisticirana zamena čupanju vune i ostalim pedagoškim besmislicama. Nju mi je, kasnije, na Cetinju, u privatnim kondicijama, predavao suplent Nilović. Bio je to mršav, temperamentan, nervozan mladi čovek, koji je neumereno pušio i grizao nokte.

Onda sam mislio da je njegova uznemirenost posledica mog bednog napredovanja u jeziku Goethe-a i Schiller-a. Docnije, posle rata, saznao sam da je bio komunista. Srećan sam što je njegovo nezadovoljstvo imalo dublje razloge od moje lenjosti. Bio je dobar čovek. Čak mi se čini da je i nemački znao.)

Ubrzo sam, intuicijom progonjenog, otkrio da pisanje Dnevnika nema za cilj, ne bar jedini, unapređenje mog rukopisa. Ono je isto tako dobro moglo poslužiti za nešto što se eufemistički zove "praćenjem dečijeg razvoja", a što je, mereno iskustvom – špijuniranje.

Ono počiva na sumnjivoj pretpostavci da je čovek bar sa sobom iskren, zanemarujući ili ne poznajući neobičan fenomen udvajanja piščeve ličnosti, koji tu iskrenost jednostavno ne dopušta. Čim sednete da pišete Dnevnik, ako ste dobar posmatrač, primetićete da, do maločas jasne ideje, stanja, uspomene postaju neodređene, maglovite, da se iskustva, o kojima ste tečno mislili, uspevali ih formulisati sve do najtananijih nijansi, najednom rasplinjuju, a da im te njihove prirodne oblike ni spontanu suštinu više nikad ne nalazite.

Vaše se autentično biće povlači pred belinom hartije, dozvoljavajući da na njemu, kao na upijaču, ostane tek njegova mutna, nečitka senka.

Ako znate da će Dnevnik biti čitan, udvajanje postaje svesno. Nastupa proces racionalizacije, koji čini da u Ispovestima ne prepoznajete pisca, iako ste zamišljali da vam dvadesetogodišnje druženje na to daje pravo.

Čim sam došao do toga da bi neko mogao saznati iz mog Dnevnika šta radim ili mislim, postao je on automatski ono što više, više ili manje, po prirodi stvari, mora da bude: slika jednog života KAKAV BI TREBALO DA BUDE, a ne kakav JESTE. Iz njega su smotreno iščezli svi poroci, nemari, nebrige i neodgovornosti.

U njemu su se sve obaveze uredno izvršavale, o ljudima lepo mislilo, gnjavaže postajale "baš tako zanimljive", škola živa želja, "u koju jedva čekam da se posle letovanja vratim". Černijeve vežbe za klavir, vežbane su – majka ih je, uostalom, i sama, sedeći u susednoj sobi, čula – ali je pojedinost da se ponavljala jedna već davno izvežbana skala, a u međuvremenu čitao Drakula, položen preko nota, zanemarena.

Buran život odvijao se mimo Dnevnika, Istina je slobodno tekla oko njega. Za papir su ostale nevine laži. Iz ove perspektive izgleda da ga je pisao idiot. (Kao što će iz neke druge, sutra, izgledati ov što sad beležim.)

Čim sam ga počeo sakrivati, Dnevnik je živnuo. Ukoliko sam, naravno, uspevao savladati stid pred samim sobom i nesavladiv strah da će biti pronađen, pojavu dihotomije što me je gurala u prijatnu anonimnost, a mog boljeg dvojnika puštala da se umesto mene ispoveda.

Smelije misli bile su tu više da zaprepaste, da se osvete nečijoj indiskreciji, nego što sam ih ja stvarno kao svoje osećao. Neke mi izgledaju tačne, meni podobne, ali ko može garantovati da sam ih ja zaista mislio. Ko sme odbaciti mogućnost da sam se već tada počeo baviti književnošću.

Zatim su došle mladićke godine, u kojima sam se svesno vratio maniru "prividnog dnevnika". On je imao ulogu "Belog slona", švercovanog sata, ostavljenog da se nađe i nesmetan prolazak kroz carinu omogući "heroinu". Na žalost "švajcarski sat" nije otkriven, ali se našao "heroin".

Delovi Dnevnika pisani su u istražnom zatvoru beogradske UDBE na Oblićevom vencu zupcem češlja na klozet-papiru. Mora da su zanimljivi. Njihova savršena nečitkost, međutim, sahranjuje tu mogućnost među puke pretpostavke. Čovek bi radi dešifrovanja morao Dnevnik odneti u naročitu ustanovu. Ali u tom slučaju, čemu maltretiranje s češljevima i klozet-papirom?

Bilo je godina koje su, sudeći po oskudnosti beležaka, pojeli skakavci proroka Joila.

I onih, u kojima kao da nisam ni živeo, samo pisao Dnevnik. Mašinom, bez proreda, na hartiji formata đačke sveske, bojenoj plavo, zeleno, narandžasto.

Po dolasku u Englesku, većinu nisam ni raspakovao. Pretpostavljam, sa istih razloga s kojih nisam raspoložen da među koricama porodičnih albuma tražim takozvano "srećno detinjstvo", fotografskom alhemijom uhvaćeno u mnogobrojnim telesnim prividima, ali, bez pomoćne memorije, ni u jednoj bitnoj pojedinosti.

Ono što sam pregledao drži se i sada. S jednom primedbom. Tako je mogao misliti ili postupati bilo koji od mojih junaka, ali da sam tako mislio ili postupao baš ja, zato, sem rukopisa, nužnog, uostalom, u oba slučaja, dokaza nema. Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.

Strane i strane ispunjene su komentarima mađarske bune od 1956, Češkog proleća i arapsko-izraelskih ratova. Bio sam vrlo, vrlo angažovan, ne kažem, ali mi to nije smetalo da te redove ispisujem, ispijajući konjak i slušajući omiljene koncerte Bach-a, Beethoven-a i Wagner-a.

Teši me da F. Kafka, od koga saznajem da je 27. jula 1914, uoči Svetskog rata, u vrtu "Askanske gostionice", pojeo pirinač a la Trautmannsdorf, i pokušao, posmatran od nekog vinopije, da preseče malu nezrelu breskvu, a zatim desetak puta prelistao "Fliegende Blätter", ostajući i dalje van istorije, te da je sutradan, u prvim časovima tog rata, dok su Austrijanci monitorima bombardovali Beograd, pomno promatrao četiri para, što su, pri svetlosti lampi i uz gramofon, izvodili složene figure lansa.

(Beleška od 2. avgusta 1914. glasi: "Nemačka objavila rat Rusiji. Posle podne plivao.") Ne bi me ni najmanje začudilo ako bih pod nekim zagubljenim datumom svog Dnevnika naišao na belešku: "Proradio vulkan Krakatau. Sto hiljada mrtvih. Dvesta hiljada bez krova. Ipak zadovoljan. Pronašao sam svog dobrog Nemca i ludog Srbina".

To me navodi na misao da bi s Dnevnikom trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onom mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979.)

1 comment:

AR said...

Postovana gospodjo Pekic,
pre mozda sat vremena sklopio sam korice tek procitane Atlatide. Sklopio sam korice a odkrovio se jedan novi horizont. Uzeo sam dah. Tiho koracao, bez puno misli. Zatim sam pokusavao da pronadjem Vas e-mail i pronasao ovo carstvo smisla made in Pekic u kome postoji put ka Vama.

Nalazim se nedaleko od Cape Coda na tlu koje pulsira u taktu napisane knjige. Ovde sam stigao nedavno. Dolazeci iz Beograda pod rukom intuitivno ponevsi Atlantidu. I taj trenutak je bio nagovestaj necemu posebnom. Moj otac ju je jako voleo i cesto pominjao. Sada tek, znam koliko.

Voleo bih da stupimo u direktan kontakt. Stigla mi je ideja cija mi snaga jedva dopusta uzdrzanost prvog kontakta. Nemojte mi zameriti za moguce nejasnoce ili netakticnosti. Verovatno dolaze od osecanja bliskosti, darovanom skorim boravkom na Pekic planeti.

Postujuci osecanje da nema nista carobnije od Tajne...ostavljam vam svoj pseudo e-mail: arcrubin@gmail.com i molim za nas skori kontakt.

Hvala&
Srdacan pozdrav, N