Pseudogradilačko razaranje

Dnevnik, nedelja, 21. avgust 1983. godine.
Pseudogradilačko razaranje.

Samoanaliza je zapravo samorazaranje koje počiva na podsvesnoj nadi da će se u tom procesu rasturena parčad ličnosti spontano udružiti u jedno novo, uspešnije jedinjenje.

Nisam primetio da se to tako događa.

Stvarne promene u nama su one koje se odvijaju bez našeg znanja i naše volje.

Volja se uključuje tek kada smo gotovi, drukčiji i novi.

Ona tu našu ličnost prima kao svršen čin, ima o njoj obično visoko mišljenje, a zatim se troši u takozvanom dekorisanju te nove ličnosti, za ulazak u svet, za njeno predstavljanje u jednom novom svetlu.



Usavršavamo je do nove promene, one promene koje su nam prosto naturene, koje su nam prosto date, sa kojima se suočavamo bez našeg učešća ili sa učešćem kojega nismo svesni.

Samoanaliza je onda utvrđivanje promena, obeležavanje, uočavanje promena, a nikako njihova provokacija ili jedan stvaralački čin.

Iz samoanalize nikada ne proizilaze neke naše nove osobine koje već nisu date, dakle nešto što već nije u nama.

Mi samo njih uočavamo.

Uočavajući ih kasnije, one postaju deo našega znanja o sebi i deo našega svesnog ponašanja najčešće.

Kada bi samoanaliza bila jedna stvaralačka metodologija, to bi značilo da se mi možemo svojom voljom menjati, da možemo potpuno ukloniti prirodu i njeno dejstvo iz sebe i po nekoj šemi, koju smo zamislili, pretvarati sebe u ličnost koju god hoćemo.

Mi to ponekad i činimo, ali ta ličnost je lažna i mi smo toga svesni.

Druga je stvar što takva izmišljena ličnost za tekuću upotrebu, usled različitih okolnosti, može postati i realna, odnosno, što se mi igrajući jednu ličnost možemo u nju pretvoriti.

Tu je reč prema tome opet o jednom nesvesnom pretvaranju, koje samo u korenu ima svest, odnosno potrebu, odnosno nameru, ali kada igramo nešto mi ne očekujemo da se u to pretvorimo,

kao što glumac ne očekuje, koji igra Hamleta, da će postati Hamlet, a kada se to ipak dogodi onda je to kod glumaca ludilo,

a kod nas ono što ja zovem i što sam nazvao u jednom eseju, odnosno odlomku iz Dnevnika ranije, likantropskom situacijom.