Sunday, November 23, 2008

Dnevnik B. Pekić I. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(H. deo Ovde)

6.maj 1955. (nastavak)

(Sinopsis za dramu „Obucite se u haljine bele i sačekajte“ iz dramskog ciklusa „Plime i oseke“)

Prljava, apsurdna jesen jedne okupacijske godine u Beogradu. Na četvrtom spratu najamne kućerine Maksimilijana Njegovana – Cvetni trg 11 – stanuje šesdeset petogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni stariji sin veleindustrijalca boja Teodora Njegovana.

J. Pollock-Chaos

U toj polupraznoj mansardi koja liči zatvorskim samicama ili iskušeničkim ćelijama svetaca, živi sa njim njegov dvadeset dvogodišnji unuk Martin Glovacki-Njegovan, koji svira u barskom džezu, te na ovaj način izdržava sebe i svoga deda.

Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti – manir ne izuzetno neočekivan, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja premda se nalazi u izvesnoj reversiji, oprezno primenjena predstavlja odbrambenu moć svake porodice na usponu – milostivo podelio njegov stric, a Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je uporno odbio.

(Crta takođe svojstvena Njegovanima. Bilo bi banalno pomisliti da je temelj njihove rasne prirode ležao u posedu, doslovno shvaćenom, ili da je to bilo krležijansko organizovano kretanje volje za moć.

Ne, ono što je mene impresioniralo kod tih ljudi, bilo je nešto duboko tamno u njima, nomadski nagon ili pustolovna inspiracija koja je zatvorena u sefovima tvrđim nego što su oni Jadransko-podunavske banke Avrama i Kleonta, razbijala svoje fine i nežne glavice ko zna zašto i u čije ime.)

Potajno Martin je simpatisao sa Pokretom otpora upotrebljavajući za to ne manje entuzijazma od svog dede koji je čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji, kao njen prorok i njen vojnik.

Lupao je u džez bubanj, i u međuvremenu učestvovao u poduhvatima rodoljuba, nastojeći da mu uvek ostane vremena i za dedu, koga je neka vrsta opake fizičko-psihičke depresije prikovala za stolicu.

(Ne znam da li je bolje ovu sentimentalno šiparičku nežnost mladog čoveka spram jednog paraliziranog starca koji mokri u stolici, zameniti intimnom željom da ga se otarasi?)

Neće biti na odmet pročeprkati ovlaš po biografiji Ivana Nejgovan-Turjaškog. Prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je „smotao“ Turjaške i njihovu latifundiju) bio je normalan mlad blesav sa „višim perspektivama“ i tradicionalno romantičnim tendencijama rasnog Njegovana –

opet naravno u okviru normalnih poslovnih uspeha – i to je tako normalno u njegovanskom smislu išlo sve do devetsto četrnaeste kada je Ivan IV imao gotovo trideset godina, vicedirektorsko mesto u industriji boja, glas mladog i šarmantnog bonvivana i za ženu jednu pl. Belijanski.

Premda su tete iz „malog salona“ i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego što je taj infamni gest postao predmetom uživanja socijalnih sladokusaca iz levo orijentisanih listova, premda su te tete,

koje su apsolutno sve znale, i u svojim kamforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce porodičnog klupčeta njegovana, koga je još oko 1721. spretno zakotrljao prvi Njago u nekom moskopoljskom bazaru, pa se ono kotrlja čitavih trista godina po inerciji,

najpre jedne novčane, pa onda erotske i najzad intelektualne požude – premda su sev te Katarine, Anastazije, Kristine, Teodore, i pre debakla sa Ivanom, uporno šaputale da „u Ivanovoj glavi nije sve sasvim čisto ispisano“,

da je on, naime, tako ćudljiv, tako neočekivan i da time diskretno, ali sa najvišeg i najodgovornijeg Porodičnog stanovišta – u obliku mršavog anđela sa trnovom šibom u ruci – osuđivale vezu, koja je u kuću psim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena Turjaških, unela i nešto gušću krv Dolskih plemića.

Svakako, razne bubice – gamad, kako bi rekao čika Antonije – letele su po Ivanovoj glavi i pre četrnaeste, ali su one još tada bile iz jednog zajedničkog njegovanskog legla, te ih je imao u većoj ili manjoj meri svaki čisti Njegovan. One su bile obuzdavane! Sa dosta uspeha.

Jer da nije toga, kuća bi se raspala, pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše jedna jedina reč, a Njegovani bi se pod pritiskom svoje uvek prisutne i mistične požude za pustolovinama i nomadskim životom rasula po svetu, da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao pisci, akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između valjanosti i nitkovluka.

No kod Ivana se one nisu mogle obuzdavati. Ko zna koliko ga je muka stalo da se do svoje trideset pete godine zadrži u pozlaćenim okvirima njegovanskih salona i polumračnim zidovima kontoara? Ko može znati puteve koje odabira strast da nas udavi u đubretu, ako joj se samo prohte?

Ko može predvideti smer krvi ako istekne iz starih vena u čežnji za novim? Na zaprepašćenje svih Ivan se prijavi prvom uredu za registraciju dobrovoljaca.

Na žalost nijedan zakon nije izričito zabranjivao vojnim komandama da ne primaju Njegovane u vojsku, i ta sramna pukotina u zakonodavstvu zemlje primi Ivana i on iščezne, da se nikad ne vrati u grad, ne bar kao Njegovan. Sada je i sama forma bila ugrožena. (J. deo Ovde)

No comments: