Dnevnik B. Pekić Y. deo
IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(X deo Ovde)
10. mart 1955. godine
Kao Gregor S. mi uistinu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid je „dama sa krznom“ koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućstvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka mažući, uostalom prilično loše, impresionističke slike.
Fotelju moje bake, džinovsko krvavo crveni bidermajer. Čizme gospodina ulanerskog kapetana i sa njima i njihovu tabetičarsku figuru, hladnu kao vodeni stub.
U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoj apsurd i time priznamo inferiornost prema našim sanjarskom očevima (uprkos tome što nas danas gnjave racionalnim argumentima), inferiornost prema zverima koje se bore,
prema nebu koje seva i drveću koje strpljivo raste i vetru koji mrvi, inferiornost prema predmetima koji imaju čak svoja molekularna uzbuđenja i prema mrtvima koji na kraju krajeva ipak nešto rad kad se raspadaju.
Tako nam ona mizerna količina fosfora i azota koju nosimo, postaje opravdanje. I razlog.
Iza svakog rata dolazila je po jedna „izgubljena“ generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode: ona koja sledi izgubljenija je od one iz koje sledi.
Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama i kako se oluja ulaguje gamadi i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.
A Hamlet za to vreme razmišlja. U svom šlafroku sasvim schlafsüchtig, on recituje pesme, izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom, i razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti.
Zatim ćaska sa svojim mrtvim ocem i iznova razmišlja kao da je svet rebus iz „Zabavnika“. I to otprilike u ovom egzaltiranom tonu:
„Delirija čijeg ja sam slepi miš?
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog incesta ja duboki mrak,
I čijih usta dah što
Smradom svojim aveti stvaram
Na nebu kao kobni znak.
I mora kojih histerični val
U čijem lešu ja sam odan crv
Kroz čije vene tečem kao krv ...“
I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spiritelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje.
Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.
(X deo Ovde)
10. mart 1955. godine
Kao Gregor S. mi uistinu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid je „dama sa krznom“ koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućstvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka mažući, uostalom prilično loše, impresionističke slike.
Fotelju moje bake, džinovsko krvavo crveni bidermajer. Čizme gospodina ulanerskog kapetana i sa njima i njihovu tabetičarsku figuru, hladnu kao vodeni stub.
U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoj apsurd i time priznamo inferiornost prema našim sanjarskom očevima (uprkos tome što nas danas gnjave racionalnim argumentima), inferiornost prema zverima koje se bore,
prema nebu koje seva i drveću koje strpljivo raste i vetru koji mrvi, inferiornost prema predmetima koji imaju čak svoja molekularna uzbuđenja i prema mrtvima koji na kraju krajeva ipak nešto rad kad se raspadaju.
Tako nam ona mizerna količina fosfora i azota koju nosimo, postaje opravdanje. I razlog.
Iza svakog rata dolazila je po jedna „izgubljena“ generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode: ona koja sledi izgubljenija je od one iz koje sledi.
Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama i kako se oluja ulaguje gamadi i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.
A Hamlet za to vreme razmišlja. U svom šlafroku sasvim schlafsüchtig, on recituje pesme, izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom, i razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti.
Zatim ćaska sa svojim mrtvim ocem i iznova razmišlja kao da je svet rebus iz „Zabavnika“. I to otprilike u ovom egzaltiranom tonu:
„Delirija čijeg ja sam slepi miš?
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog incesta ja duboki mrak,
I čijih usta dah što
Smradom svojim aveti stvaram
Na nebu kao kobni znak.
I mora kojih histerični val
U čijem lešu ja sam odan crv
Kroz čije vene tečem kao krv ...“
I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spiritelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje.
Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.
Comments