Sunday, December 23, 2007

Komedije – misli -2. deo

Iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”; iz drame “Razaranje govora” (1972. godine). Izbor Ljiljane Pekić.

gilbert_and_george_dialog_1Za ono čemu mladost propusti da pruži odgovor, starost nalazi samo izgovor. Za utehu ostaje mogućnost da su izgovori ponekad celishodniji od odgovora.
*****
Magnetofon je sprava koja zamenjuje pamćenje.
*****
Biti nesrećan u mladosti, danas je preduslov za tekuću sreću.
*****
Živi, ugledni pisci uvek su srećni i berićetni. Oni jamačno, ponekad i ne moraju biti zadovoljni svetom, društvom ili istorijom ... U stvari, oni njima nikad i nisu zadovoljni … ali odnekud, sobom su zadovoljni uvek.
*****
Književnost treba da kao emanacija duha pobune kritičke volje, i strasnog srca, kuca za sve što boluje, pati, žudi, za sve uniženo, uvredjeno, ugnjeteno i osujećeno – i trebalo bi da ima snažan uticaj na naše živote i našu istoriju
*****
Književnost treba da bude verna tragičnim činjenicama života, smelo i bolno da obeležava sva psihološka, misaona, socijalna i moralna zla našeg vremena.
*****
Književnost treba da bude ne samo prometejska žudnja za promenom stanja. Ona treba da bude SAMA ta promena, revolucionarni čin, mučna i opasna bitka za novog čoveka.
*****
Političari su često primorani da žrtvuju svoje ideje, da bi ih realizovali.
*****
Nisu pisci pravili ovaj svet, nisu oni krivi što postoji nesreća, beda i tiranija. Oni su svemu tome podvrgnuti kao i ma koji drugi čovek. Čime da se brane? Rečima? Nema tako dobrog romana koji će ljude spasti od raka, ni drame koja će sačuvati čoveku ženu ... Još manje ima pesme koja će zaštiti ljude od sile. Reči vrede samo u istima onog koji drži batinu. Pisac drži samo patent olovku ...
*****
Književnost nije reparaciona radionica za jednu promašenu istoriju.
*****
Pisac nema ni državu, ni policiju, ni vojsku za sobom, njegova isključiva snaga je u sposobnosti da saopštava. Reč je njegovo jedino oružje. Ne stati u njenu odbranu, ne znači pristati da se bude pisac, ali znači pristati da se ne bude čovek.
*****
Kad se bogataš u dronjke obuče, to je uvek poruka stvarnoj bedi ... Čovek mora biti ODISTA bedan, pa da ima PRAVO bedno da izgleda.
*****
Ako pisac opiše nekog budalastog redara, uvredio je policiju, ako je njegov profesor nemoralan, napao je inteligenciju, ako je njegov radnik pijanica zamerio se radničkoj klasi, ako je on mladji od dvadeset onda, povrh svega, još nema razumevanja za omladinu, kada je starac od devedeset senilan, optužuju ga da propoveda eutanaziju roditelja ... A državu je u svakom slučaju povredio. Jer, država, to su svi ONI zajedno: vatrogasci, intelektualci, policajci, vojnici, radnici, umetnici, deca, očevi, majke ... Svako je nekome otac i nečiji sin ... Pa kako onda pisati duboke, istinite knjige!
*****
Posle drugog rata socijalizam je najpre zahtevao da gazde budu debele, a radnici usukani, sad se traži da bivše gazde budu usukane, a bivši radnici debeli ... i opet, jao piscu, koji bi se usudio da napravi simpatičnim ijedno lice, koje je na društvenim lestvicama stojalo pre rata više od musavog referenta.

Svi ostali su bili neizbežno, korumpirani, nelojalni, grabljivi i nemoralni, a ako nisu – onda su morali biti penzionisani invalidi u očajanju. Krupni uvek gaze sitne, veliki zloupotrebljavaju male, moćni uvek gnjave nemoćne. Oni koji imaju, nužno su zli. Dobri su uvek oni koji nemaju.

Pametni su jednovremeno obavezno i pokvareni kao da za pamet treba neko dobro izvinjenje. Glupi su, naravno, svi čisti kao device. Premda je u životu dovoljno slabih, koji su zli, i siromašnih pokvarenih glupaka.
*****
Svaki je pisac policajac.
*****
Idealna policija nije ona koja te kontroliše, već ona koja stvori takvu situaciju u kojoj ti sam sebe kontrolišeš.
*****
Ne ubija se čovek kad spozna da je svinja, nego kad uvidi da ni sve ostalo nije od njega bolje.
*****
Kad pisac donese hrabar rukopis, KAO UREDNICI, oni ga odbijaju, a kad umesto njega prime neko lažno djubre, KAO KRITIČARI, oni ga saseku zbog nedostatka hrabrosti i istinoljubivosti.
*****
Ljudi odnekud smatraju da umetnici NUŽNO moraju da mrze svet u kome žive. Inače nisu umetnici! Inače su poltroni! Kukavice! Govna! Jer, ovaj svet, ovo društvo, jednostavno ne sme biti dobro! Ali ni rdjavo ne sme biti!
*****
Danas, se u svetu, osobno, niko ne oseća odgovornim ni za šta. Dok pisac pljuje unaokolo, da li će se neko obraza mašiti? A i zato bi? Pljuvačka će se uvek zadržati na nečijem TUDJEM licu.
*****
Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i REČNIK promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči. Ili UOPŠTE ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek DELAO. NE BI BRBLJAO. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.
*****
Laž se ne može postepeno menjati da bi postala istina. Ona se mora munjevito, u korenu uništiti.

2 comments:

sneža kg said...

gospođo Pekić,
da li je tačno da je svoje prve tekstove gospodin Pekić bio prinuđen da objavi pod pseudonimom Adam Petrović? I da li se to odnosi na neke koji su posle postali sastavni deo "Vremena čuda" Takođe me interesuje koje domaće pisce je čitao i uvažavao.

Ljiljana said...

Draga Snezo,
Postoje bar dve verzije povodom prve objavljene price iz "Vremena cuda" pod pseudonimom Adam Petrovic. Ja verujem da je ona koju ja pamtim tacnija. Nas prijatelj arh. Milutin Trpkovic je uzeo pricu da je procita, pa je posle odneo u "Vidike", jer mu se mnogo dopala. Na samoj prici je bio taj pseudonim, pa je tako prica i objavljena.
Kada je Pekic bio osudjen na izdrzavanje kazne, istovremeno su mu oduzeta i gradjanska prava u trajanju od 5 godina (mislim). Pomilovanjem, ta gradjanska prava nisu abolirana. Posto je on izasao iz KPD 1953, znaci da nije imao prava da nesto objavljuje pod svojim imenom. Prica koja je bila objavljena (a posle bila sastavni deo knjige) je "Smrt na Golgoti".
Sto se tice domacih pisaca koje je voleo mislim da ne gresim ako kazem da je to bio Domanovic, Selimovic, kasni Cosic... A onda naravno one mladje koji su se pojavili kad i on: Kis, Kovac, David, Bulatovic, Mihailovic...
Sigurno da sam neke preskocila, ali ko ce ih se sve setiti.
Srdacan pozdrav.