Friday, December 14, 2007

Iz Dnevnika 1979. g.

Drago mi je da sam se vratila ponovo ovom blogu. Imala sam mali predah i odmor, pa se izvinjavam čitaocima što ih o tome nisam obavestila.

Iz Dnevnika Borislava Pekica, 1979. godine.

Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak u ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi...

Tvrdjava-KalemegdanProveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikog da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomenene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Cuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih atomobila i novih ljudi...

Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tudja. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem...

Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi - jesam li to zaista ja?

Ko je taj što prazna srca i glave ispunjenje tudjim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa?...

1 comment:

Aleksandra said...

"Drago mi je da sam se vratila ponovo ovom blogu. Imala sam mali predah i odmor, pa se izvinjavam čitaocima što ih o tome nisam obavestila."

Gospodjo Ljiljana, hvala na ovom blogu, neizmerno!
A predah je svakom potreban :)