Sunday, December 16, 2007

Esej o drami-2.deo

Esej “Pozorište kao soba za razbijanje stakla”, 2 deo; iz knjige “Na ludom belom kamenu” 10. tom Odabranih dela Borislava Pekića, izdatih u Beogradu, 1984, “Partizanska knjiga”. Izbor Ljiljane Pekić
za I deo OVDE
Upravo zato što me literatura najvernije izražava, (za sada, ali ne verujem da će još jako dugo) vernije i od akcije, što ona oličava maksimalan broj mojih odnosa sa stvarnošću, u njihovim maksimalnim verzijama, ali ponajviše stoga što, za razliku od čiste akcije, (stvarnog učešća, čina, dela), pruža i moju sopstvenu viziju realnosti, one realnosti, dakle, prema kojoj se reaguje, a ne one pseudounitarne prema kojoj se postavlja i preduzima svaka akcija, odlučio sam se za pozorište, a ne za pobunu. Pomognimo se jednim primerom:

Ako izvršim ubistvo, izvršio sam akciju koja je ušla u opštu stvarnost, potonuvši u nju kao kamen, i kada ne bi bilo istražnog procesa, i to jedino u slučaju da me uhvate, nikada se ne bi saznalo koja je to subjektivna varijanta stvarnosti dovela do zločina.

(Istrage i nisu drugo do iznalaženje one sustvarnosti, koja, kao deo opšte figurira samo za jednu ličnost.) Ako, medjutim, to isto ubistvo, opisujući ga, izmislim, ja sam, zajedno s činom, utemeljio upravo onu sustvarnost u čijem je kontekstu ovaj zločin jedino i moguć.

A razlog opredeljivanja za pozorište i dramsku formu ležao je psihološki u snažnoj potrebi za nekom akcijom, za angažmanom.

K.Plattner_Erinnerung (U beznadnim godinama oko 1959, kada sam “Obešenjaka” pisao kao kodiranu ispovest jednog unutrašnjeg emigranta, stalno, medjutim, svestan nužnosti da svoje osobno stanje uzvisim do neke univerzalne istine o ljudskoj egzistenciji, bez koje bi i moje pojedinačno stanje ostalo – neiskazano.)

Bilo je potrebno naći književni instrument koji bi, dovoljno mobilan, efikasan i javan, bio istovremeno i dovoljno legalan.

(Posle afere sa “Golubnjačom”, da samo jednu spomenem, pa i skromnog pokušaja repeticije upravo s tim mojim nesrećnim “Obešenjakom” u Kruševcu, ne mislim više da je drama baš toliko – legalna. Ponovo mi se proza čini bezbednijom. Kad pogledam, medjutim, neke slučajeve s prozom, u zabuni sam. Možda treba pokušati sa pantomimom ili baletom?)

Drama mi se, naime, oduvek činila kao najaktivniji oblik književne reči, ne samo u smislu visokog stupnja komunikativnosti i neposrednog uticaja, već i u smislu činjenice da je scena stvarniji prostor akcije od zamišljenih prostora u strukturi proze.

(Ovo sam mišljenje odbacio zahvaljujući saznanju da je, budući svaka umetnost samo niži ili viši nivo imitacije, istina upravo obrnuta: viši nivo imitacije sadržan u teatru, udaljeniji je od stvarnosti no prozna umetnost kao niži nivo iste imitacije.
za 1.deo OVDE

4 comments:

Petar n. said...

Poštovana gospođo Ljiljana,
uveren sam da pripadam prilično dugačkom nizu čitalaca koji su jedva dočekali da se vratite sa odmora. U to uverenje me je učvrstila zainteresovanost mnogih poznanika i prijatelja za koje nisam ni znao da tako strasnički prate sve što objavljujete. Naime, već posle nekoliko dana neobjavljivanja novih tekstova, mnogi su se zapitali: "Šta je to sa blogom Borislava Pekića", a oni zloslutniji: "Da se štogod naopako gospođi Pekić nije dogodilo?" Bojazan je, na svu sreću, otklonila vaša ćerka, saopštivši mi da ste na više nego zasluženom odmoru. (Šta ćete, samo ste krivi; navikli ste nas na jedan ritam, pa smo sad skloni i da vam odmor uskraćujemo.) Šalu na stranu, na odmoru Vam zavidim, a u daljem radu želim mnogo sreće.
Do skorog "razgovora" najsrdačnije Vas pozdravljam!

sneža kg. said...

Pozdrav svima i jedno pitanje za gospođu Pekić ili gospodina petra: nije mi jasno da li je ime glavnog lika iz sjajne pekićeve novele Ikar Gulbekijan ili Gubelkijan. Imam izdanje u kojem na koricama stoji Gulbekijan a u knjizi Gubelkijan. Inače vas, posle dugačke pauze pozdravljam i imam nameru da deo slobodnog vremena ponovo posvećujem divnim razgopvorima sa svojim knjićževnim istomišljenicima.

Petar n. said...

Draga Snežo,
drago mi je da ste se ponovo javili u ove mrazne dane, dušu dale za čitanje literature Borislava Pekića i nekolicine velikih pisaca koji mu se, donekle, mogu primaći.
Što se tiče nedoumice koju imate u vezi sa prezimenom znamenitog Pekićevog klizača, verujem da je ona izazvana greškom u naslovu na koricama izdanja minijaturnog formata Narodne knjige iz 1996. godine (edicija "Sto klasika Narodne knjige"). Dakle, definitivno nije GULBEKIJAN, kako na pomenutim koricama stoji, već GUBELKIJAN!!! Siguran sam da sam u pravu i jedino me gospođa Pekić može ubediti da grešim. U svakom slučaju, sačekajmo njen odgovor. Srdačno vas pozdravljam!

Ljiljana said...

Postovani gospodine Petre i gospodjo Snezo, kao i dragi anonimni posetioci bloga,
Toliko mi je nedostajao blog, kao i vasi komentari, a narocito pohvale!!!
Kome to ne bi nedostajalo i prijalo istovremeno?
To se vise nece desiti nadam se ili cu vas bar blagovremeno obavestiti.
Sto se Gubelkijana tice nisam ni primetila gresku ali eto postoje jos pazljivi citaoci. Dakle GUBELKIJAN - definitivno.
Srdacan pozdrav svim revnosnim citaocima.