Friday, October 05, 2007

O Zlatnom runu

O Zlatnom runu Borislava Pekića © Predrag Palavestra
Recenzija za kapitalna dela 31. jul 2004; priredila Ljiljana Pekić.


Zlatno runo Borislava Pekića jedno je od kapitalnih dela nove srpske književnosti. Celokupnom svojom književnom strukturom, pričom, idejama, kompozicijom, formom i stilskim odlikama, taj roman se opire ustaljenoj tipologiji porodičnog romana.

To je roman o balkanskoj istoriji i mitskoj fantazmagoriji, roman o usponu građanstva i o drami nacije, roman širokog tematskog zamaha, kakav srpska književnost dotad nije imala, ali i roman bujne, plodne imaginacije i zrelog pripovdačkog majstorstva.

Zlatno runo obeležava čitavu jednu istorijsku epohu i stoji u samom vrhu književosti napisane na srpskom jeziku u drugoj polovini XX veka.

Rocky_Freedom Roman je ostvaren kao ciklus od sedam velikih samostalnih delova, koji su iznutra povezani porodičnom sudbinom balkanskih Cincara, pomešanih sa srpskim stanovništvom i srpskom građanskom klasom u njenom usponu u raspadanju. Rađen kao spiralni reljef na antičnom memorijalnom stubu, Pekićev roman je prepun zbivanja, likova, međusobnih odnosa i ideja.

One ga svojom životnošću, realističkom snagom i uverljivošću kazivanja stvrstavaju među najznačajnija dela celokupne srpske književnosti. Zlatno runo bi se s istim pravom moglo uvrstiti u romane vremena i u romane-reke, u romane zbivanja i romane likova, u genealoške romane i romane–freske, u prostorne, polifonijske i ciklične romane, u arhitektonske romane kritičkog književnosti i posmodernog sinkretizma.

Balkanski geografski, antropološki i istorijski prostor osvetljen je u dotad nepoznatom svetlu mitske fantazmagorije i na jedan sasvim osoben literarni način uveden u sferu evropske kulture i duhovnosti. Junaci romana su nerazdvojan deo političke, socijalne i duhovne istorije Balkana i Srbije, graditelji Beograda i kvasac srpske urbane svesti.

Na starim dagerotipijama prvih srpskih fotografa, među nepoznatim i anonimnim žiteljima i trgovcima beogradskim, Pekić je pronašao i prepoznao likove svojih junaka. Pušteni iz sveta mašte u svet istorije, oni u romanu žive punim životom minulog vremena.

Kao da je bila zaturena u nekom neosvetljenom kutu istorije, stvarnost toga života budi se u Zlatnom runu u čudesnom obilju boja, kostima, kretnji i dalekih glasova, koji se čuju i u savremenosti.

Pekićev romansijerski posupak, ostvaren u ciklusu romana Zlatno runo, dotad nije bio ni viđen ni postignut u srpskoj književnosti. Veliki točak istorije, koji je tu pokrenut, otvorio je mnoge prilaze i podstaknuo bezbrojne mogućnosti kritičkog preistpitivanja istorijske sudbine naroda, a istovremeno i mnoge mogućnosti zanimljivog teorijskog tumačenja poetike modernog romana.

O njegovim unutrašnjim slojevima ideja mogle bi se pisati, i već se pišu, različite idejno-estetske, antropološke, lingvističke, etnografske, socijalno-ekonomske, psihološke, strukturalno-književne i stilističke rasprave. Takozvana retrospektiva romaneskna naracija, primenjena u Zlatnom runu, učnila je da je čudnovata “prostornost vremena” postala središnji oslonac romana.

Ona je romanu dala osnovnu književnu celovitost vremeprostranstva, njegovog glavnog idejnog hronotopa, oko kojeg se šire i prepliću sve unutrašnje priče i pojedinačne sudbine.

Zajednička deviza Njegovana – porodica, posed, prošlost – kroz nekoliko naraštaja pretvorila se u zajedničku podsvest i kolektivno sećanje čitavoga roda. Magnovenja i vizije tu svako istorijsko vreme pretvaraju u bezvremenost, istoriju izjednačuju sa legendom, realni svet prožimaju fantastikom, koja sama po sebi predstavlja jedan vid negacije istorijskog i društvenog poretka.

Pisca je posebno privukla tema urbanizacije balkanskog i srpskog mentaliteta, proces odvajanja građanske svesti od seoske i agrarne kulture, od folklorne tradicije i epskog morala. Patrijarhalnost varoških Njegovana drukčija je patrijarhalnosti sela, s kojom je u stalnom i dramatičnoim sudaranju, prožimanju i povezivanju.

U romanu Zlatno runo sve ključa kao u vrelom balkanskom kotlu trajanja i umiranja – sve pojedinačno i opšte, privatno i kolektivno, lično i opšte, sopstveno i porodično, realno i fantastično, mitsko i istorijsko, istinito i neshvatljivo.

Sva ta svojstva Pekićeve balkanske sage privukla su i inostranu književnu javnost. U Francuskoj se već sada svih sedam knjiga Zlatnog runa prevodi i najavljuje kao retko i dragoceno književno ostvarenje moderne srpske kulture sa jugoistočne kapije Evrope. Time se potvrđuje ono što je ovde dobro znano: da je Zlatno runo Borislava Pekića jedno od kapitalnih dela nove srpske književnosti.

55 comments:

Slaven said...

Poštovani diskutanti,

Želim da se pohvalim... Napokon sam došao do kraja 7. toma Pekicevog "Zlatnog runa" i izuzetno sam ponosan na sebe... :D Izuzetno delo.

Međutim, hteo bih da ukažem na jednu materijalnu grešku. Naime, Hadži-Simeon u svom "flashback-u" spominje "pragove" i inkarnaciju Ben Simeona Naga šeo je u suprotnsoti sa završetkom Noemisove Argonautike pre nove ere i njegovim pojavljivanjem u jednoj bitci kod Andrijanopolja u 13. veku...

S poštovanjem

Slaven Kovačević

Ljiljana said...

Postovani Slavene,
fantasticno je da ste uspeli da se izborite sa 7 tomova Zlatnog runa. To je stvarno obimno i izuzetno delo i retki su ljudi koji su imali dovoljno vremena da ga skroz iscitaju.
Moze da bude da ste u pravu, ali ja se stvarno ne secam tog Ben Simeona Naga, no posto sada ponovo citam celo Zlatno runo u vezi sa Pekicevim beleskama, mozda cu na to i da naidjem. Medjutim ima onih koji su skorije citali taj roman pa ce se oni mozda i setiti tog detalja.
U svakom slucaju cestitam Vam na upornosti a ako ste u tome i uzivali to je onda svakako divno.
Srdacan pozdrav.

Ljiljana said...

Postovani Slavene,
stalno me muci pitanje koje ste postavili. Posto se niko drugi ne javlja sa odgovorom, moram ponovo ja.
Ne razumem potpuno Vase pitanje. Da li se Vi pitate da li je takav postojao ili ne znate u kojoj je vezi sa Noemisom?
Kolko se ja secam i razumem Noemis je cim se pojavio u vreme bitke kod Adrijanopolja promenio ime u Simeon. I on je onda znaci Simeon Njagos - Tracki, koji se bavio prodajom sminke i mirisa u Adrijanopolju. Ben znaci sin. Onda bi taj Ben Simeon Nago bio njegov sin. I to bi bio Simeon - mimicar, koji je 1299 pobegao iz ocevog trgovackog doma.
Da li bi to bio odgovor na Vase pitanje?
Srdacan pozdrav.

Slaven said...

Postovana Ljiljana,

Epizоda o kojoj govorim se odigrala u knjizi koja se bavi Hadži-Simeonom. Naime, on je doživeo inkarnaciju (kad je bio u hadžiluku) u kojoj spominje da je gledao kroz oči Ben Simeona, koji nije dozvolio Isusu Hristu da se odmori na njegovom pragu, već je tražio nadoknadu (kao trgovački običaj u Jevreja). Odatle nam je jasna cela priča sa pragovima i odlaskom u ludilo Hadži-Simeona, tj. potrazi za iskupljenjem.

Ono što nije jasno otkud NoemiS (SimeoN) u Jerusalimu za vreme Hristovog razapinjanja na krst?

Nadam se da je moja konstatacija jasnija.

S poštovanjem
Slaven Kovačević

Ljiljana said...

Postovani Slavene,
sada sam sasvim zbunjena. Ocigledno da moja pretpostavka nije tacna, i da se Pekicu ta greska potkrala. Ako pronadjem neko suvislo objasnjenje javicu, ali ne verujem da ga ima. Cestitam Vam na pazljivom citanju. To ce biti poslastica za neke ljude koji analiziraju Zlatno runo. Alal Vam vera.
Srdacno Vas pozdravljam.

Ljiljana said...

Postovani Slavene,
ne napusta me Vase pitanje i stalno razmisljam o njemu. Bas sam sada pogledala i u Analima Borislava Pekica broj 4, "U traganju za Elevsinom ili Gradjenje Arga" nasla mozda neko objasnjenje koje je dosta maglovito. No ja cu Vam ga izloziti pa cemo videti da li bi to bio odgovor za tog Ben Simeona. Postoji nekoliko grafickih prikaza i tu su pobrojani svi Simeoni, sa godinama kada su ziveli, ali su svi poredjani u krug. Pocinje sa Simeonom Trackim 1205. g. a zavrsava Simeonom Gazdom odnosno Simeonom Utvarnim, ali posto se redjaju u krug taj Utvarni je i pocetak pre Trackog. To je ono ciklicno vreme o kome Pekic govori. Medjutim u II spoljnem krugu se nalazi Noemis, pa Argonautika, pa Sve-vreme pa opet Noemis. A u III spoljnem krugu se nalazi Arion, pa Arkadija, pa Ne-vreme pa opet Arion. To znaci da bi taj Ben Simeon mogao da postoji u tom Sve-vremenu. Medjutim to je malo nategnuto objasnjenje.
Srdacno Vas pozdravljam.

Ljiljana said...

Postovani Slavene,
Malo i ja da izigravam postara. Molim Vas da procitate komentar g. Petra u blogu od 8. oktobra "Gradski roman" 2. deo. Ja sam mu se pozalila da jos nigde nismo stiglu u traganju za Ben Simonom, pa on ima neke sugestije.
Stvar je komplikovana zato sto je dosta neverovatno da je Pekic, koji se toliko trudio da se sve uklopi, pogresio. No naravno svakome se to moze desiti.
Srdacan pozdrav.

simeon said...

Poštovani Slavene,
Problem koji Vas muči ja vidim na način da se Hadžiji u Jeruzalemu samo razotkrilo otkuda slijedi prokletstvo Njagoa. To je samo njegovo viđenje, kao Božijeg čovjeka. U Runu se spominju Simeoni (predci)od Adrianopolja pa do Gazde,ali su oni postojali i još kao Kentauri. To je u stvari jedan krug iz kojeg možeš izaći na bilo kojem mjestu i započeti priču. Istorija je taj krug i vječno se vrti. Nešto slično vidim i u Atlantidi, pa i u Bjesnilu.
Barem ja to tako hoću da prihvatim.

svesamjerom

Slaven said...

Draga Ljiljana,

hvala Vam na uloženom trudu. Zaista nisam očekivao da ćete se ovoliko pozabaviti mojim zapažanjem. Ja nisam perfekcionista, a takođe nisam ni neki vajni kritičar. Samo volim da razmišljam o delima koje sam pročitao. Vaše objašnjenje me zadovoljava, a ako nekoga potakne na dodatno razmišljanje, ja sam zbog toga srećan.

Srdačno
Slaven

PS. Ne greši jedino onaj ko ne pokuša. Uvek se vraćam na priču kako su Nemci svojevremeno pokušali da napišu Bibliju bez ijedne gramatičke greške. Posle nebrojeno lektura, korektura, provera i ponovniho provera, izdali su knjigu. Na rikni je pisalo Bilbija.

Dusko Pejic said...

I ja bih zelio da se pohvalim o procitanih 7 tomova ovog velicanstvenog djela i usput pitam mozda izlisno pitanje, a ono glasi: U kojoj su mjeri Njegovani istorijske licnosti tj. da li su oni uopste postojali, gdje su sada?

Dusko Pejic said...

I ja bih zelio da se pohvalim o procitanih sedam tomova ovog velicanstvenog djela i usput postavim, mozda izlisno pitanje koje glasi: U kolikoj mjeri su Njegovani istorijske licnosti, tj. da li su oniuopste postojali? Unaprijed hvala!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Poštovani Pejiću,
Čestitam na pročitanom Zlatnom runu. To je stvarno veliki uspeh i nadam se da ste uživali dok ste ga čitali. Njegovani - mislim na celu porodicu - su amalgam raznih ličnosti koje je Pekić susreo u životu, ali nijedna nije preslikana iz života. Naravno delimično i plod mašte. Kada se čovek uživi u jednu ličnost onda ona dobija jedan samo sebi svojstven život i karakter.
Srdačno Vas pozdravljam.

Марина Васић said...

Не желећи да се хвалим, придружујем се љубитељима ''Златног руна''. Имала сам задовољство да прочитам овај роман '92. или '93. Још ми се враћају неке најупечатљивије сцене и речи: ''Оно што даје живот, живот и узима'', и драматизовани делови из ''Корешподенције''.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Marina,
Uvek se ponovo obradujem kada čujem da je neko pročitao Zlatno runo. To je knjiga koje može i na preskok s vremena na vreme da se čita, kada čovej jednom pročita celo delo. Ima tu za svakoga i o svačemu ponešto interesantno. Uskoro će ponovo izaći knjiga Pekićevih misli pod naslovom Marginalije i moralije. Tu ima puno citata iz Zlatnog runa.
Srdačan pozdrav.

Milos Šoškić said...

Poštovana Ljiljana,
Želim da Vas obavestim da sam upravo pročitao Zlatno runo.
Žao mi je što ovo izuzetno delo ima kraj, ali svoju POTRAGU za Pekićem nastavljam kroz druga njegova dela. Mislim da je ne samo uživanje, već i obaveza svakog pojedinca da pročita makar jednu knjigu od Pekića, koji je i danas aktuelan, a uveren sam i u vremenima pred nama. Obaveza svih nas koji poštujemo Pekića je da nastavimo sa citanjem i iscitavanjem njegovih dela, sa ocuvanjem njegovih misli i ideja i upoznavanjem drugih sa njima.
Zlatno runo je delo za sebe. Genijalno. Radovali su me divani Simeona Grka, becka diplomatija Simeona Lupusa i monolozi-dijalozi prilikom opsade Sigeta i sminkanja Sulejmanove glave. Kao i opisivanje Herakla i drugih u h a h a j heroja, njihovog jezika i misljenja. Pojedini delovi koji se odnose na nasu istoriju i politiku bili su vrlo otreznjujuci. Zlatnom runu cu se sigurno ponovo vratiti.
Srdačan pozdrav,
Miloš Šoškić

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Miloše,
Drago mi je da ste uživali u Zlatnom runu. Uvek zavidim ljudima koji prvi put čitaju to Pekićevo delo, koji ga otkrivaju. Ima tu interesantnih delova - za svakoga po nešto. Zavisi šta vas interesuje. Ali ukupno ceo roman vas obuzme i zabavi, nasmeje i natera na razmišljanje. Onaj ko nađe vremena da ga celog pročita bogato je nagrađen.Čestitam.
Srdačan pozdrav.

викторија said...

Скоро сам дипломирала (срски јеѕик и књижевност). Обећала сам себи да ћу прочитати оно за шта нисам имала времена. Од г.Пекића су ми остали Руно, Атлантида и Године које су појели скакавци. Радујем се унапред...Срдачан поздрав из Стеријиног града...

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Viktorija,
uvek se obradujem kada mi se neko javi, jer želim da čujem od osoba koje čitaju ovaj blog. Knjige koje želite da pročitate su veoma raznolike. Ja Vam najtoplije savetujem da uzmete Zlatno runo. Na blogu baš sada dajem odlomke iz treće knjige Skakavaca, a radim na tekstu koji će biti objavljen pod naslovom TRAGANE ZA ZLATNIM RUNOM. To su komentari koje je Pekić pisao prilikom rada na Runu. ATLANTIDA je naravno veoma zanimljiva, naročito ako ste pročitali 1999. Za ZLATNO RUNO treba da odvojite više vremena ali se isplati. Važno je početi a kada Vas knjiga "uhvati" onda nema odustajanja.
Sve najbolje Vaš želim.

викторија said...

Поштована Љиљо,

права је срећа имати Вас да нам помогнете да "рашчивијамо" златног Пекића.Да, прочитала сам 1999. али ћу морати поново пре него што започнем Атлантиду. Ово је права одисеја. Морам признати да имам трему :)
Отпоздрав

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Viktorija,
Iako 1999 i Atlantida imaju dosta zajedničkog ipak Vam nije potrebno ponovno čitanje. Ja sam mislila samo da se radi o istom žanru pa da će Vam Atlantida odgovarati.
Inače što se Zlatnog runa tiče nisu Vam potrebna neka objašnjenja, ali ako nađete u biblioteci knjigu U TRAGANJU ZA ZLATNIM RUNOM koja je štampana davno (to je prva knjiga)ona će Vam dosta toga pojasniti. Naročito je sjajan predgovor Jasmine Lukić koja je doktorirala na toj temi i veoma je verzirana i veliki stručnjak.
Ako mi date svoj mail ja bih mogla da Vam pošaljem taj predgovor.
Sve najbolje Vam želim.

викторија said...

Јој, дивно. Хвала пуно.

viktorija_agape@hotmail.com

SSavic said...

Draga g.Pekic,
'Zlatno runo' se cita non-stop,pocev od prvog citanja,sa manjim ili vecim pauzama,redom ili prekoreda...zadovoljstvo je uvek neopisivo.Isto je i sa ostalim Pekicevim spisima-delima.
Ono sto muci Slavena,otkud Simeon u vreme razapinjanja Hrista u Jerusalemu,ako mogu da pokusam da pomognem u nedoumici,tj.da svoje misljenje iskazem,mozda se odgovor ne nalazi uopste u 'Zlatnom runu' konkretno,vec u 'Vremenu cuda',odnosno,'Vremenu umiranja' gde se spominje Simeon Kirenac(jevandjelje po Luci) koji je umesto Hrista poneo krst pa su ga i razapeli greskom,Hadzija je arhetip tog Simeona...dalje mozete i sami...
srdacno Vasa,Svetlana Savic.
ps.otkrih ovaj blog,i neizmerno sam srecna i zahvalna na njemu,puno srece i uspeha u daljem radu Vam zelim!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragu SSaviču,
postaćete stručnjak za Zlatno runo. Koliko god puta ga čitam uvek nađem po nešto novo što ranije nisam zapazila. Ono što je takođe zanimljivo je pronalaziti citate nekih filozofa, koji se daju onako uzgred ne navodeći odakle i od koga je uzeto. Stvarno je to delo prava riznica. Blago nama da je postojao jedan tako nadmoćan um kao što je Pekić koji nam je ostavio tako mnogo.
Predlažem da pogledate youtube priloge sa simpozijuma Matice srpske Crne Gore, između ostalih i prof. dr Bogoljuba Šijakovića "Etika, poetika, politika I i II deo
https://www.youtube.com/watch?v=lre6n6H4MoI
https://www.youtube.com/watch?v=Q4vXmvwJ3z4
kao i druge interesantne priloge sa Pekićevih dana.
Srdačan pozdrav.

SSavic said...

draga g.Pekic,
zahvaljujem na odgovorima i veliko je zadovoljstvo dobiti potvrdu od nekoga ko je direktno ucestvovao u 'gradjenju'.Hvala i za linkove,zaista tek otkrivam blagodeti interneta.
Sto se tice 'zlatnog runa'osmeh mi je na licu jer se setim moje cerke kada je pitaju: 'sta ti radi mama?'kako odgovara:'eno je u runu' ili 'opet je kod pekica'.Zaista mi Pekiceve knjige stoje u odeljku filozofije (provalili ste me,alal i vama vera)i posmatram ih kao filozofske spise.Ne znam ni odakle bih sad na brzinu krenula,od Erazmove 'pohvale ludosti',slojevanja N.Hartmana,Kjerkegorove egzistencijalne bolesti na smrt,F.Slajermah 'uber die religion',K.Jaspersa kao savesti Nemacke-za mene je Pekic nasa savest.Dijalekticka teologija i demitologiziranje,kako eshatoloski pojam moze biti istorijski dogadjaj,kako je filozofski mit apriorna forma uma a psiholoski nacin dozivljavanja realnog,mogucnost da humanizam sebe negira...ma ko to moze sve da poslozi u glavi od jednog citanja?Ja bar ne i jos uvek nisam,posle 25godina,a bas se trudim i zelim.
Zanimljivo je i cuti kako su drugi to doziveli,uzeti u obzir vreme i prostor,kada i gde...mozda je objasnjenje moje zadovoljstvo da i mi imamo svog Jaspersa,savest,jer totalitarni rezimi od kojih smo stradali i gde se to stradanje nazvalo zivotom,ponizenje pobedom a ljudsko zlo-dobrim i gde se to uporno i dalje pokusava,radi ravnoteze u umu je vazno imati 'dokumentarni' dokaz.A vreme,svevreme,nevreme je tek privid,o tome i Hegel govori o pravom i umnom pojmu slobode,a on je takav kad u sebi sadrzi ukinutu nuznost...
Da ne idem sad u dubiozu,ne znam ni koliko je primereno,ali na svakom od nas pojedinaca jeste da iz Pekica izvucemo sto vise,da iskoristimo,eksploatisemo to sto nam je darovao...
Jos jednom,hvala Vam sto ovo delite sa nama.
Srdacan pozdrav od Svetlane iz Novog Sada.

Goran said...

Poštovana gospođo Pekić, od prošle subote sam se i ja priključio krugu srećnika koji su imali privilegiju pročitati Zlatno runo. Prvih pet tomova su bila Lagunina izdanja, dok su poslednja dva toma bila izdanja Svjetlosti iz Sarajeva. Zanima me da li se ova poslednja dva toma (znači, u izdanju Svjetlosti) razlikuju od izdanja koje je objavila Laguna, pošto sam negdje pročitao da sva izdanja ove knjige nisu ista. Možda sam ja nešto pogrešno razumio. Srdačan pozdrav od Gorana iz Gradiške.

NikolaK said...

Postovana gospodjo Pekic i ostali ljubitelji Pekicevog dela, posebno Zlatnog runa.

Zlatno runo sam procitao negde u periodu 2006-2007 godine i neverovatno je koliko mi je to kapitalno delo prosirilo vidike i doprinelo mom sazrevanju, i kao mladog coveka i kao nekoga ko je studirao ekonomiju u to vreme. Ono sto je zanimljivo kod Pekica i njegovog dela je sto ljudi koji citaju ozbiljne knjige i koji su samim tim citali i Pekica, retko uopste i pominju Zlatno runo. Verovatno delo od 7 tomova ljudima deluje zastrasujuce, pa ni ne razmisljaju o tome da krenu u taj poduhvat. Generalno, licno se nikada nisam plasio obimnih knjiga, ali sebe ipak svrstavam u pasionirane citaoce. Ono sto bih preporucio svima koji vole Pekica, ali se ne usudjuju da krenu sa Zlatnim runom je da prvo procitaju Argonautiku, odnosno 7 tom, koji je izdat i kao posebna knjiga. Ja sam tako uradio i Argonautika mi je puno pomogla da lakse udjem u Zlatno runo od prvog toma i da naprosto lakse plovim kroz to obimno delo. Planiram ponovno citanje Zlatnog runa, koje ce mi, siguran sam, doneti jos puno novih zadovoljstava, ali prvo jos jednom Kako upokojiti vampira :)

By the way, sto se tice spomenika Pekicu na Vracaru, bilo je krajnje vreme, a histerija demokrata tim povodom krajnje je licemerna i Vas komentar na to je vise nego na mestu. Misljenja sam da bi Pekic, posto je vrlo racionalno mislio o politickim pitanjima, podrzao ovu "transformaciju" Aleksankadra Vucica od devedesetih do danas. Naravno da tu ima i licemerja, ali ocekivati od politicara da ne budu licemerni je naprosto iracionalno. Ono sto je bitno je da pocnemo politicare da posmatramo kroz njihovo prakticno delovanje, a ne samo na osnovu nekih licnih impresija i simpatija ili antipatija, sto je vrlo infantilno. Izvinjavam se na ovoj digresiji, ali ko je citao Zlatno runo, verujem da moze puno racionalnije da posmatra politicka desavanja i politicki zivot uopste. Jos jedan razlog da se uroni u taj fantasticni simeonski svet... Sve najbolje.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Nikola,
Izvinite štio Vam tek sada odgovaram, ali zbog cele gužve nisam imal ni vremena ni snage da se bavim blogom.
Drago mi je da tako opširno govorite o Zlatnom runu i da preporučujete da se čak i dva puta pročita. Apsolutno se slažem, jer tu ima tako mnogo bisera da ih čovek i ne primeti pri prvom čitanju. Mislim da će svako ko se dohvati te knjige biti bogato nagrađen. Treba samo malo u početku imati strpljenja, što važi za sve Pekićeve knjige. Posle se vežete za likove i onda se isplati produžiti.
Svako čitanje Pekića nas obogaćuje u svakom pogledu. On nam pokazuje da niko od nas nije samo beo ili crn. Imamo mi svi pored dobrih osobina i pokoju lošu. A ko ne misli tako zavarava sam sebe. Tolerancija nam je svima potrebna, i čovek treba sam sebe da na to podseća svakog dana, svakog časa, time postajemo bolji ljudi a i sami ulepšavamo svoj život.
Srdačno Vas pozdravljam.

Anonymous said...

Pozdrav da li mozete i na mail sxwy@live.com poslati predgovor iz knjige u "Potrazi za zlatnim runom"?

Dusan Jolovic said...

Zavrsio sam drugi tom Zlatnog Runa, uskoro prelazim na treci. Volim da citam, ali nikako do sada nisam nasao vremena da krenem na ovo delo. Prva knjiga koju sam procitao od Pekica bila je Kako upokojiti vampira, doduse na engleskom, jer mi je u SAD bilo lakse naci englesku verziju. Sada, sa odlicnom saradnjom Lagune i Delfi knjizara sve ide mnogo lakse. Veoma mi je drago da je Laguna reizdala celokupan opus.
Zlatno Runo je neverovatno kompleksan roman(i) i toliko dobro napisan da mogu po ceo dan da sedim i da iscitavam recenice, neke po vise puta, i da razmisljam kako je sve to stavljeno na papir, koliko je truda ulozio u istrazivanje istorijskih cinjenica - i to jos u vreme kada nije bilo lako dostupnih internet stranica i svega sto uz danasnju tehnologiju ide. I da sve to napise u Londonu, daleko od ovih prostora. Pogotovo mi je fascinantno kako uklapa srpskiu istoriju kroz celu pricu, pa se onda podsetim nekih stvari koje sam nekad ucio a potpuno smetnuo s uma.
Ja licno imam utisak da je on skrajnut pisac, kao sto je mozda i Selenic (mozda gresim), ali kroz skolovanje i medije mnogo vise provlace npr. Andric, Crnjanski, Cosic, dok o Pekicu nema toliko reci.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Dušane,
Veoma ste me obradovali svojim komentarom. Odlično je da je Laguna štampala toliko Pekićevih dela a posebno je dobro što je Zlatno runo sada u mekom povezu i pristupačnije čitateljima.
Pekić je imao sve moguće enciklopedije i naučnu građu, a bio je i veoma sistematičan. Beležio je sve što će mu eventualno trebati, pa da može da nađe podatke kada se za to ukaže prilika. Naručivao je naravno i knjige iz Beograda i fotokopirao dosta materijala iz Narodne biblioteke. Kada čovek počne da čita Zlatno runo utone u neki drugi svet a to je posebno zadovoljstvo.
Malo je kritičara koji se bave Pekićem. On zahteva mnogo truda da se iščita temeljno i da se analizira. Mora se znati sve ono što je on znao kada je pisao, a malo je ljudi koji za to imaju vremena. No ima mladih ljudi - studenata koji se njime bave, a to su veliki entuzijasti.
Srdačno Vas pozdravljam.

Dusan Jolovic said...

Hvala puno na komentaru. Javicu se ponovo komentarom kada zavrsim sa celokupnim delom da prenesem svoje utiske ostalim posetiocima bloga.

Srdacan pozdrav,

Dusan

Henry Brown said...

Ko poslije Pekica da pise…

A sta tek o Radivoju da se kaze. Taj je zavrsio neke skole, ali kao da nije, nego se principijelno i bezprogramski unistava kao da je to jedini smisao zivota. Ne zalazi u tudje zivote jer tamo nema nista sto nema u njegovom. I nekima koji bas hoce sve da znaju, kaze „Kad upoznate Radivoja, upoznali ste sve muskarce. Osim Radivoja“ Omijena recenica mu je „Micite mi se“.

Dusan Jolovic said...

Evo posle malo jace od godinu dana zavrsio sam i sa poslednjim tomom Zlatnog Runa. Usput se i svasta izdesavalo u vremenu koje se zove zivot - stalo je tu jos kojekakvih procitanih knjiga, zavrsio sam doktorske studije, nasao posao, preselio se, preselio sve knjige koje sam imao, sto i nije bio tako 'lak' poduhvat.
Koliko sam jedva cekao da dodjem do kraja i da vidim kako ce se prica privesti kraju, toliko mi je i zao jer sam se saziveo sa likovima i kroz Pekiceve recenice sam zamisljao kao da je on o ovome mogao da pise jos nekoliko puta ovoliko. Jednostavno, osecaj je da je on mogao ovu pricu da vodi unedogled, da je razvija u raznim pravcima, da dodaje istorijske cinjenice i da ih tako lepo oblikuje i pretvara u fantazmu. Malo sam se namucio sa poslednjom knjigom iskreno, jer je moje poznavanje grcke mitologije ograniceno. Znam za likove i generalno ko su bili ali ta isprepletanost izmedju njih mi nije bila poznata. Pa sam se malo gubio u celoj prici, sto nije bio slucaj sa balkanskom istorijom koju je tako vesto provlacio kroz druge tomove. Ali mislim da je najvise uzivao pisuci poslednji deo, jer sam gledao neki intervju gde objasnjava tu pricu o zlatnom runu i koliko je bio fasciniran time.
Mislim da je na mene najveci utisak ostavio treci tom kada opisuje sminkanje sultana. Jednostavno, taj stil i toliko detalja i razmisljanja koje on provlaci na tako prostu temu naizgled je neverovatan. Kolicina informacija koja se tu javlja i razni detaljni opisi su da zanemis. Mislim da niko ne moze ostati ravnodusan na takvo pisanje.
I onda se setim da ste vi u jednom intervjuu rekli da je on to prekucavao 7 puta. Au. A pored sveg tog rada uspeo i da objavi Besnilo 83ce ili 84te.
Definitivno najkompleksnije delo napisano na srpskom jeziku.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Dušane,
hvala na lepom i dugačkom mailu. Vi ste stvarno puno postigli za relativno kratko vreme.
Što se Zlatnog runa tiče imao je nameru Pekić da nastavi sagu pa je samo delimično u tome uspeo. U knjizi Tamo gde loze plaču ima jedan deo koji se zove Crnoberzijanci gde se opisuje deo porodice Njegovana za vreme okupacije. A onda naravno Graditelji koji su nedovršen roman o Isidoru Njegovanu posle rata.
Što se tiče VII knjige ZR nije baš neophodno da poznajete mitologiju, jer je ipak glavni junak onaj koji nosi celu priču. Naravno da je bolje ako se zna mitologija, ali Pekić to ipak dovoljno objašnjava tako da pomaže čitaocu.
U svakom slučaju čestitam .
Srdačno Vas pozdravljam.

Dusan Jolovic said...

Hvala za informaciju o Tamo gde loze placu. Znam da je to izaslo u izdanju sluzbenog glasnika. Gledacu da nabavim i taj naslov. Sledece su na redu Besnilo, i Godine koje su pojeli skakavci.
A u pravu ste za grcku mitologiju, nego sam ja detaljsita, pa sam na primer dok sam citao prethodne tomove, kad za neku istorijsku cinjenicu nisam siguran, prekopavao internet i trazio te istorijske fakte da bih sto bolje u glavi povezao Pekicev tog price i misli koje je imao dok je stavljao na papir te recenice. U poslednjem tomu, na primer, nisam ni znao za Heraklove radove, pa sam se sluzio internetom da vidim o cemu se tu radi. Valjda nikad nisam previse obracao paznju na taj deo istorije/filozifije u gimnaziji koju sam pohadjao :)
U svakom slucaju hvala vam na odgovoru i srdacan pozdrav za vas,

I hvala vam na vasem vremenu koje ulazete u odrzavanje sajta i objavljivanjem delova Pekiceve zaostavstine,


Dusan

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Dusane,
hvala na lepim rečima Zelim Vam da i dalje uživate u Pekiću.
Zaboravila sam na Hodočašće Arsenija Njegovana koje je iašlo u Laguni. Arsenija ste "upoznali" u Zlatnom runu. Graditelji su takodje izašli u Laguni, a tu je glavni junak Isidor Njegovan koga ste takodje "sreli" u ZR.
Srdačno Vas pozdravlja

Unknown said...

Poštovana gospođo Pekić,

Zovem se Konstantin Ađanin. Osamnaest mi je godina, i odvazih se da letnji raspust do početka studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu utrošim u Pekićevom Zlatnom runu.

Pre nego li počeh, procitah Dorćol Svetlane Velmar Janković, za koji se ispostavi da mi posluži kao izvanredna arhitektonska potka, budući da mislim na simeonsku Gospodsku ulicu itd. Danas otvaram petu knjigu, i osećanje je divno. Knjiga me u onom politiceskom dojmu umnogome podseća na Krležine Zastave. Verujte, umirao sam zajedno sa Julijanom Tolnaj, i Gazdinom krvlju na usnama, shvativši da je u onom AFTO INE (TO JE TO) Gazda pronašao svoj HRISOMALON DERAS, svoju svekoliku ljubav prema mladoj ugarskoj košutkinji.

Čini mi se da nisam mogao na bolji način iskoristiti svoje slobodno vreme; radujem se celim bićem kada ću koncem sedme knjige završiti ovu fantasticnu fantazmagoricnu pekićijadu.

Srdačan pozdrav!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Konstantine,
veoma sam se obradovala i istovremeno iznenadila da ste se poduhvatili Zlatnog runa. Iznenadila sam se jer u tako mladim godima pokazujete ocigledno veliku zrelost sto je veoma retko u danasnje vreme. Citanje Zlatnog runa ce Vas bogato nagraditi. Mnogo mi je drago da Vas je knjiga i nasmejala, jer to je jedna od karakteristika Pekicevih dela.
Nadam se da ce do Sajma knjiga izaci i obimna knjiga koja se zove Traganje za Zlatnim runom. Tu cete moci da nadjete pored Pekicevih komentara koje je belezio prilikom pisanja ove knjige i genealogiju porodice Njegovan i Album slika koju je Pekic sacinio u pokusaju da predstavi neke od likova tog romana.
Ovaj Vas komentar me je odusevio i povratio poverenje u mlade generacije.
Najsrdacniji pozdrav.

Milos Jozic said...

Posle Borinog Zlatnog Runa, ja sam imao utisak da je sa mojim čitanjem literature završeno.. što se ispostavilo kao tačno. Čitanje ostalih knjiga, posle Zlatnog runa odaje utisak narodne poslovice "imati, pa nemati". Priznajem da sam poneke delove čitao sa teškoćom i neziteresovanošću da se do kraja shvate, ali posle celokupnog čitanja, došlo se do zaključaka da se Zlatno Runo čitanjem ne shvata, to je jedino retko delo koje se čitanjem percepira, a bićem doživi. Na velikom broju zaista se ima utisakk da nije pisano čovekovom rukom, već nekom koja je beležila nešto što kroz njega teče, što je Borislav tu i tamo pokušavao da objasni u svojim retkim, ali beskrajno interesantnim intervjuima.
Runo je univerzalno delo u kojem se svako može pronaći (ko i ne bi, pored toliko likova) pomalo ili više u njegovim likovima.
Najfacinantnija je naravno ta famozna sedma knjiga i meni toliko draga priča o konju Arionu i njegovoj strastvenoj žrtvi koju je podneo zarad divlje lovkinje Nefale, njegovom ulaganju života u ljubav ili strast, šta god da je i jednoj teškoj poruci da postoje stvari zbog kojih se treba boriti do smrti iako u nekom podosećaju teče samosaznanje da će toliki trud ipak biti besmislen.
Krugovi predaka, zapleti, čudne sudbine, prokletsva, usponi, poruke za praktični život, komedija i tragedija, kao što sam život i jeste, Borislav se izgleda ovom velikom knjigom toliko približio nekoj univerzalnoj istini, koja je zapravo spoznajno nemoguća, da se čitanjem ove knjige čitalac sigurno nebrojeno puta nađe preliven znojem.
I za kraj, njegov pakt koji je napisan kurzivom je toliko moćan, težak i obavezujuć da je stvarno tako.. ko ga jednom pročita, ne može ga se rešiti, sve i da hoće.
Hvala Borislave Pekiću što si nam ovom knjigom podario moć, istinsku i pravu moć da se kroz život vodimo srcem, ma koliko teško pretrpeli, jer i ta trpnja srca, nije ništa drugo do ogledalo naše sreće..

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Milose,
drago mi je da ste se javili i sa toliko entuzijazma i dubokog razumevanja pisali o Zlatnom runu. Jednom je jedna kriticarka rekla da kada procitate Zlatno runo treba da se odmorite i malo udaljite od citanja knjiga. Vi ste dosli do istog zakljucka. Treba da vreme malo protece pa da se opet vratite literaturi. Jer Zlatno runo je jedinstveno nema smisla traziti to i u drugim knjigama i porediti Zlatno runo sa drugim delim.
Cini mi se da je najteze pomiriti se sa tim da u zivotu treba neprestano raditi, stvarati a istovremenio znati duboko u dusi da je to jedina svrha zivota.
Zao mi je samo sto se ljudi obeshrabre kada vide sedam knjiga pa ne znaju sta gube ako ne pocnu sa citanjem. Medjutim oni koji se late ovih knjiga bice bogato nagradjeni.
Najsrdacniji pozdrav.

Milos Jozic said...

Pozdrav i Vama Ljiljana,
posle Zlatnog Runa, odmarao sam se dalje na Borislavovim knjigama, a davno pre Runa u Borine knjige me je uvelo takođe izvanredno Besnilo, po kome bi se možda mogao snimiti jako dobar svetski film, sa svim njegovim elementima fantastike, trilera, drame, humanizmama, nauke i filosofije... samim tim što se odvija na jedoj lokaciji (sa bočnim pripovedanjima).
Nemojte se uvrediti što ću pomenuti još jedno svoje slobodno razmišljanje o samom Runu i Borislavovom privatnom životu, a samim tim i Vašem, kao supruge našeg velikana.
Eto Borislav, koliko mi je poznato nije imao muškog naslednika, poslednji je potomak svoje muške loze, a paralela sa Zlatnim Runom je da ono prati jednu čitavu vekovnu, čak i mitsku mušku liniju Simeona, da se ne shvati pogrešno i šovinistički, tu su naravno beskrajno kvalitetni ženski likovi dela, al sam koncept knjige je načinjen na muškim naslednicima.
Eto tako se nekako protkala i teza da je Borislav svojim Runom načinio mnoštvo svojih duhovnih sinova, učeći nas, koliko je ko od nas bio sposoban da spozna, više širinu, nego visinu njegovog poimanja samog života kroz jedan pravi, iskreni i surov i koristan patriotizam, dužnosti prema stvaranju, shvatanju značaja poslovanja, ludosti, tragedije i slasti ljubavi, humanizma, radoznalosti, istraživanju, upornosti i svim ostalim pozitivnim, okruglo rečeno himanističkim vrednostima kojima nas je zaista da se tako ružno izrazim zarazio i usvajanjem istih, već samim tim, bogato nagradio, kao što rekoste..

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Milose,
veoma ste me zaintrigirali Vasim razmisljanjima i odlicnim opservacijama. Nikada mi nije palo na pamet da razmisljam o Pekicevim naslednicima i "duhovnim sinovima" kroz Zlatno runo. A tu je bilo kao sto rekoste mnogih likova, a sto je najglavnije oblikovanih onako kako je to pisac zamislio, sto se ne bi moglo ostvariti sa stvarnim naslednikom. Pogotovu sto bi surevnjivost i kompeticija izmedju oceva i sinova signo dosla do izrazaja. Kod cerki ne samo sto toga nema nego se one svim srcem bore za svoje oceve.
Kako ste spomenuli izmedju ostalog i duznost stvaranja i tu ste apsolutno u pravu. Njega kao da je nesto teralo da radi neumorno smatrajuci to svojom misijom svojom zivotnom obavezom, stalno u trci sa samim sobom.
Spomenuli ste filmisnost Besnila. Slazem se i sigurno da je i Pekic o tome razmisljao, ali nekako se nije dalo. Medjutim uvek se u filmovima gubi mnogo od onoga sto je u knjizi vredno i vazno kao sto je filozofija, naucna razmisljanja i "bocna pripovedanja". Mozda ce se jednom i to desiti mozda ce stvarno neki veliki i talentovan reditelj to da uzme u svoje ruke. Nadati se uvek moramo.
Najsrdacniji pozdrav.

Jelena Graseska said...

Za mene je "Zlatno runo" vredno Nobelove nagrade da je pisac poduze poziveo!Zelela bih da pitam dali mozda razmishljate da se snimi film po ovom romanu? Ali to treba dati visokim umetnicima-filmmakerima i u tom sluchaju moze se ocekivati da se dobije neshto slicho svevremenskom filmu "KUM".

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Jelena,
pre svega hvala na javljanju i na veoma lepim zeljama za buducnost Zlatnog runa. Nadam se da ce se to jednom i ostvariri. Mada sam ja uvek veoma skepticna kada se snima film prema jednom tako znacajnom i viseslojnom delu. Uvek se u tome mnogo izgubi. No nikada se ne zna, moze se i posreciti.
Srdacno Vas pozdravljam

Jelena Graseska said...

Hvala na odgovoru, ali koristim priliku da doobjasnim svoj predlog i ideju. "Zlatno runo" sam pocela citati osamdesetih i produzila citanje kako su izlazili sledeci delovi (V, Vi, VII). Ovog leta sam nanovo preprocitala. I svih ovih godina pricala sam prijateljima i poznanicima kako izvrsno delo je "Zlatno runo" Nakon citanja "Zlatnog runa" i "Hodochashche Arsenija Njegovana", teshko mogu nachi tako komleksno delo, probirljivija sam... U vezi mog predloga za film, ja razumem vashu sumnju, ali mogu Vam rechi da sam roman "Kum" citala pre nego je bio napravljen film, ali roman nije izgubio znacenje time shto je bio podloga za izvanredan film. Ovo je doba brzine, frustracija i nestrpljenja i mislim da ljudi nemaju dovoljno vremena da dozvole sebi zadovoljstvo citajuchi "Zlatno runo" !? Zato mislim da ne treba publici uskratiti moguchnost da se filmom oslika istorija i drushtvo Balkana i Srbije. Dobar film na osnovu "Zlatnog runa" bio bi prilika za popularizaciju Balkana i Srbije i josh vishu slavu za Borislava Pekicha kao intelekta, raskoshnog talenta i posvechenosti.
Pozdrav iz Skoplja

(published by Ljiljana Pekić) said...

Draga Jelena,
mislim da ste sami svojim objasnjenjem podvukli razliku izmedju KUMA i ZLATNOG RUNA. Knjigu KUM nisam citala, ali sam unapred sigurna da se taj roman ne moze porediti sa Zlatnim runom. Zlatno runo je i porodicni i istorijski roman, ali je to sporedna crta ovog dela. Sto se tice popularizacije Balkana i Srbije za tako nesto postoje druga dela. Srbija i Balkan su u ovom delu prikazani sa svim manama i slabostima, pored dobrih osobina, naravno.
A ako ljudi nemaju vremena da citaju ovo delo, to je na njihovu stetu. Osiromaseni su za jedno iskustvo i jedno zadovoljstvo, mudrost i dubinu. Sigurno da svi koji iole nesto citaju procitaju nekoliko knjiga godisnje. E pa Zlatno runo je po obimu kao tih nekoliko manje vrednih. Koliko u tom delu ima dubine, znanja, citata koji nisu obelezeni ali su utkani u delo pa se mogu prepoznati mnogi klasici, filozofi, a da ne govorim o tome sto pokazuje sta je covek, kuda idemo kao vrsta, sta nas vodi u ambis.
Srdacno Vas pozdravljam

Milos Jozic said...

Pozdrav,
ja sam pokrenuo pitanje filma i to o Besnilu, kao romana koji je dosta filmičan, a i sam Pekić je bio filmski scenarista, da ne pričamo o "Danu Četrnaestom" po njegovom scenariju koji je predstavljao SFRJ u Kanu i koji dan danas izgleda odlično, očito jer ga je pisao majstor koji se bavi večnim temama, a o pripremanju strukture za pojedinačna dela, da ne govorimo.
Sam film po Besnilu bi možda bio za današnje vreme najpodesniji, najaktuelniji mada.. manje-više, kad oduzmete i saberete, ljudi su vazda bili besni, kroz vreme u kojem postoje, a izgleda da će tako i ostati.. Elem, to svakako ne mora da znači, da se na jedan duboko satiričan i metaforičan način ne treba pisati o tome, a samo snimanje filma po jednoj knjizi podrazumeva porast popularnosti ostalih književnih dela autora po kome je snimljen film, tako da Bora Pekić zaista zaslužuje takoreći reklamu u vidu jednog svetskog bloubastera, što da ne koji bi proslavio njegove ostale knjige još više po svetu.. al to su već stvari o kojima bi mogli da razmišljaju mladi naraštaji filmadžija i koliko bi mogli da urade sa aktiviranjem jedne takve priče sa svetskom produkcijom na koju je srpska scena već izlazila, al u ovakvom ruhu, gde bi mi imali priču koja se bavi globalnim problemom, a ne samo nama, u okvirima infantilnog razmišljanja balkanaca prema ostatku razvijenijeg sveta, sa kojim bi intelektualno bar trebali smelije da se laktamo za svoje mesto u globalnoj kulturi.. jer, očito, imamo čime.. imali smo odavno..

Milos Jozic said...

I pored mog, neskronmo ću reći odličnog predloga da mladi filmski producenti možda trebaju da nađu nove mehanizme za ostvarivanje reklo bi se, nerealnih ideja da se na osnovu dela srpskog velikog modernog književnika snima skupocen film, drugi je predlog za lektiru.
Dela Borislava Pekića su toliko dragocena i vredna, ne samo za domaću čitalačku publiku, već i svetsku, al kad je nama već tu, na dohvat ruke, mladima možda treba servirati preporuke u srednjim školama, koja dela bi im recimo srpska akademija i nauka preporučila kao kapitalna srpska dela koja su vredna pažnje, ako ne u godinama dok se mlad čovek školuje, jer su u to doba i veoma teška za praćenje, a onda pak da dobijaju uz ispisnicu, to jest diplomu kada napuštaju srednju školu, recimo tu listu knjiga koja bi im sigurno za dalji profesionalni, ili životni put bila korisna, a među njima je nesumnjivo Zlatno Runo. Ja sam ga recimo, pročitao u svojoj 32-33 godini i do tada, nisam ni znao da postoji..

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Milose,
hvala Vam na oba komentara koji su svakako veoma dragocini. Mnogo mi je drago da Vam se "Dan cetrnaesti" dopada i da cenite taj Pekicev prvenac. On je i kasnije radio na mnogim scenarijima, prepravljao tudje tektove, ali nije bio bas zadovoljan radom na filmu uopste. Mnogo ima uticaja na krajnji ishod, ljudi se mesaju, dopunjuju, insistiraju na svojim idejama, a pored toga tu je reditelj, pa glumci i silan svet koji igra ulogu u tome da li ce film uspeti ili nece, da li se ideja pisca uvazava i u kojoj meri. Zato je Pekic batalio taj rad i najvise voleo da pise, gde izmedju njega i citaoca neme posrednika. Sa strane sve to izgleda glamurozno ali treba znati i pozadinu te INDUSTRIJE.
Sto se tice lektire, evo ostvarila se nasa i Vasa zelja i od ove skolske godine Pekic je u obaveznoj lektiri.
Sto se tice godina u kojima se Pekic cita, jedan mlad student, bruzos (18 godina) bas se pre neki dan javio da je procitao petu knjigu i sada nastavlja sa daljim knjigama "Zlatnog runa". Kao sto viditi ima na raznih. Pekic je Dostojevskog citao sa 11 godina!
Srdacan pozdrav.

Milos Jozic said...

Poštovanje gđo Ljiljana,
ne možete Vašeg supruga porediti sa prosečnim čitaocem (nemojte zameriti na šali + komplimentu), a kamoli sa prosečnim građaninom i srednjoškolcem.
Ono što se kaže, da knjiga bira čitaoca, a ne obrnuto i tu ima neke istine, pa knjiga sama dođe do onoga kome je potrebna, al možda bi ipak bilo korisno da se mladima ukaže na velika dela kojom naša literatura raspolaže kao neki opšti podsetnik.
Što se tiče B. Pekića u lektiri, baš mi je drago, uopšte nisam obavešten, što imao običaj da kaže jedan od naših predsednika :)
Koju su knjigu odredili?
A što se filma tiče, to je ipak neko maštovito razmišljanje da se snimi mega-hit, što bi rekli mladi, jer ipak je to medij kojim većina mladih na neki način danas ulazi u istraživanje dubljih tema, tako da bi bio dobar mamac za Pekićeva književna dela, kad već pomenuste Dostojevskog, Pekić i jeste u ravni sa jednim Dostojevskim analogijom vremena u kojem su živeli i jedan i drugi, al kad u svetu kažete Dostojevski, to ime svi znaju, a Pekića bi trebali poznavati više, ne samo komercijalnih razloga radi, već kulturoloških, filozofskih, humanističkih.. itd..

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Milose,
sigurno da ste u pravu, ali toliko zavisi od reditelja, pisca scenarija, tehnike i svega sto je povezano sa filmom. Bas sam sada procitala da je snimljen film i serija o kralju Petru I, pa reditelj napominje da taj film ipak nije na visini americkih filmova. Nije mnogo objasnjavao, a ja se pitam - zasto? Imamo odlicne glumce i reditelje, no valjda ce se u kasnijim objasnjenjima podrobnije o tome govoriti. Da li je pitanje samo finansijsko? Tako da se onda pitam sta bi napravili od Zlatnog runa ili Besnila koji su tako kompleksni, jer lose predstavljena dela cine rdjavu uslugu i delu i piscu.
Sto se lektire tice juce sam objavila na blogu celu informaciju, pa ne bih sada ponavljala.
Sto se citanja tice to je pitanje povezano sa mnogim stvarima. U vreme moje i Pekiceve mladosti dosta smo citali, ali nije bilo TV i mobilnih telefona. Drugo svi smo citali, pa smo jedni od drugih culi sta je intersantno i vredno paznje. No o tome se pisu studije, ali sigurno da i domaca atmosfera utice, i tako dalje. Uzgred budi receno ja sam recima za vreme bezanije 1944 (Saveznicko bombardovanje) procvitala celokupna dela Balzaka, a imala sam samo 12 godina, a ja sigurno nisam bila izuzetak niti se mogu porediti sa Pekicem!
Srdacan pozdrav.

Milos Jozic said...

Draga gospođo Ljiljana,
svaka generecija u koraku sa razvojem tehnlogije svog vremena ima suprotno proporcionalan pogled i sistem vrednosti prema svetu u odnosu na taj napredak tehnologije, da kažem prosto, sve smo gluplji i gluplji, moja generacija je daleko gluplja od Vaše, ove nove, još gluplje od moje.
Sreća pa da među današnjim mladima ima izuzetaka koji vredno čitaju, al oni danas, nažalost, stvarno i jesu izuzeci, ako se uzme popularnost čitanja svetskih i domaćih klasika kao neprolaznih vrednosti u literaturi.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Milose,
imate potpuno pravo. No tu se slabo sta moze uciniti. Nikoga ne mozete naterati da cita. Gubitak je veliki jer se covek lisava neceg lepog i oplemenjujuceg. Meni su knjige mnogo pomogle u teskim trenucima u zivotu. No svako mora sam do toga da dodje.
Srdacan pozdrav.

Unknown said...

Draga Ljiljana ,

Ovo delo Borislava Pekica je zaista neverovatno,ovakva analogija izmedju likova kroz vremenske razlike je zaista neverovatna. Zaista je u knjizi sve maestralno adaptirano i na grandiozan nacin predstavljeno citaocoma.

Veliki pozdrav, Nemanja.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Nemanja,
kako je lepo kada neko nalazi toliko raznih aspekata u Zlatnom runu i uoci tu svestranost, koja moze da izmakne prilikom citanja. Hvala na komentaru.
Srdacan pozdrav.