Ideje iz „Atlantide“ - 3. deo

Neke ideje iz eposa Borislava Pekića „Atlantida“ (Zagreb, Znanje, 1988); izbor Ljiljane Pekić

Platonov koncept saznanja je ubeđenje da je saznanje – sećanje.
*****
Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega.
*****
Civilizacija snabdeva ljude ciljevima – koji njoj odgovaraju, jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi preduzeli. Ona ih hrani, poji, odeva.
*****
Prostor je iluzija, vreme je iluzija.
*****
Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć.
*****
Postoje ljudi kojima iluzija izuzetnosti dozvoljava prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi ne samo mogući, zatitm neizbežni, pa i neophodni. Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu.
*****
Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz celu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost.
*****
Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali a životom ga uništavali.

Iz tog života istekao je duh kao što teče voda iz krčaga. Materija je okružila ljudsko telo, nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju svoje mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. Iako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid.

Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa. Zaostatak pobeđenog duha našao se u tuđem svetu. Njegovo saoosećanje je oslabilo, svojstva mu se izmenila, njegova istorija je zaboravila samu sebe i svoju svrhu. Začarani duh pošao je za materijom i njenim zabludama.
*****
Ljubav je isto toliko jaka koliko i vera, ljubav može da uvišestruči snagu vere, kao što vera umnožava ljubav.
*****
Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.
*****
Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.
*****
Mitovi su unutrašnja konstrukcija sudbine ljudi, simbolični modeli njihove istorije i medijum njihove prirode. U poznavanju čoveka bili su nezaobilazni. Mit o zlatnim vremenima bio je spojen s mitom o zlatnim prostorima, projekcijom grčkih Elisejskih polja na zapadu i hrišćanskog Edena, raja na istoku.

Premda, naravno, ne i uvek. Helenski svet poznavao je Kronovo zlatno doba koje se odvijalo na istom mestu gde i poznija homerska istorija Grčke. Drugi su zlatni prostori i njihovi svetovi bestali u elementarnim katastrofama, opisanim ili pomenutim u najdrevnijim epovima, u Gilgamešu, Edenu u Svetom pismu, ili su, kao kroz živi pesak, potonuli u katastrofalnoj propustljivosti ljudske memorije.

Takva je bila Lemurija ili zemlja Mu, izgubljeni pacifički kontinent. Usud Atlantide, koja je zbrisana s lica zemlje i iz memorije njenih stanovnika, samo je gruba varijanta sudbine koju će dočekati protocivilizacija Mesopotamije, minojske ere, Maja ili predinastičkog Egupta.
*****
Bogovi i nesreće dolaze uvek s mora.
*****
Shemom zmije savijene u krug koja grize vlastiti rep izražava se suština i vremena i onoga što se u njemu događa.