Friday, December 01, 2023

PISMA IZ TUĐINE LLII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

102.

 

 

IRCI I ALBANCI ILI KAKO SE NAVIĆI NA SMRT

 

 

Prvi put od 1944/1945. u Jugoslaviji se ubija, a da to znamo. Jedina je uteha, ako je ikakva, da smo bez krvi izdržali duže od dvadeset godina, mere koja nam je istorijski propisana. Kako je ona ranije i kraća bila, toliko gospodnjih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne traje večno, pa je i našem došao kraj.

Ma koliko žalili ono što se na Kosovu dogodilo, s jednom istinom moramo biti načisto. Nije ta pucnjava, taj ulični masakr, nikakva balkanska medveđa originalnost, kako ovde vole misliti, niti nešto što nas definitivno odvaja od civilizacije, i to u času kad nas trežnjenje od opijuma socijalističke autarhije[U1]  vraća evropskom zavičaju. Upravo nas međusobno tamanjenje s njom spaja, u nedostatku pametnijih spona koje smo, lutajuči lutajući po Aziji i Africi, arogantno zapostavili. Stidimo se zato, no nipošto više od drugih naroda koji su se ubijali i pre i intenzivnije od nas. To nas ne izvinjava, ali nas objašnjava. Ili je mudrije reći da nas izvinjava ali, nažalost, ne objašnjava?

Znatni delovi Južne Amerike i Afrike decenijama žive s narodnim i vladinim nasiljem kao svakodnevicom koja se osuđuje, žali, pa ipak i dalje praktikuje. U Aziji je ponor[J2]  [U3] način života. U Pakistanu je nedavno poginulo više ljudi od muhamedanskih neprijatelja knjige gospodinag. Ruždija[U4] , a da su umrli za ime pisca prvi put čuli kad i metke koji će ih ubiti. Krvavi nacionalni nemiri potresaju SSSR, a rasni su sve do skora harali Sjedinjenim Državama.

Ova zemlja, Velika Britanija, uzorno demokratska i uzorno civilizovana - koliko je praktično uopšte moguče moguće - svakog dana sahranjuje po nekponeku žrtvu hroničnog građanskog rata u Severnoj Irskoj, pa eventualni saveti s njene strane kako se on izbegava i nisu bogzna kakvog autoriteta. Pogotovu će nam u tome malo pomoći i njena kolonijalna prošlost. Ako im je cilj da nas nauče kako se postupa s nacionalnim manjinama, posle vekovne zapostavljenosti irskih katolika, jedva da to mogu; ako nas žele naučiti kako se brani pravo većine, to mogu, u Alsteru [U5] to i čine, ali to je nešto što svaka država i bez Engleza zna.

Postoji li, u međuvremenu, sličnost između „Irskog“ i „Albanskog pitanja“, koja dopušta poređenja na nečiju štetu, a da to uvek ne budemo mi? Irci su izrazita manjina u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, ali većina u geopolitičkom prostoru irskog ostrva. Njihova nacionalna država je u neposrednom susedstvu, kao što je nacionalna država Arbanasa u našem. Albanci su, takođe, u granicama naše države u izrazitoj manjini, no, za razliku od Iraca, nemaju ekskluzivno svoj geopolitički prostor, limitiran morem, u koji je tuđin neovlašćeno prodro. Niti je taj prostor povređen povesnim okolnosdtima nad kojima narod nije imao uticaja. Irska Irsku je od papea Hadrijan[U6] a lV Englezima darovana darovao još 1155. Sve od tada pokušavaju oni ovaj trojanski dar da preuzmu. Bezuspešnom pokoravanju Irske oružjem sledi pacifikacija kolonizacijom. U katoličku Irsku presađuje se protestantska oaza, onako kako se zabranom povratka izbeglicama posle rata i nasilnim iseljavanjem Srba njihova oaza sa Kosova rasađuje. Engleska se, najzad, malo uz pomoć mudrosti, malo pomoću irskih bombi koje mudrost požuruju, odriče većeg dela papinog danajskog poklona. U manjem i dalje sahranjuje žrtve njegove zlobne benevolencije.

Srbi Kosovo ni od koga nisu bulom na dar dobili. Niti su ga dobili Albanci. Vekovima su dva rasno različita naroda živela jedan kraj drugog, jedan međ drugim, jedan s drugim, pa, razume se, i jedan nasuprot drugom. Inkompatibilitet nije urođen, istorijom je stečen, kao što se, možda, drugom istorijom može izgubiti, vodeći uvek računa o verifikovanoj povesnoj činjenici da je građenje duži i neizvesniji proces od razgrađivanja.

Irski katolici nisu se pripojili matici zemlji pre svega zato što su u Alsteru [U7] i Ujedinjenom Kraljevstvu manjina. Bombe mogu biti alarmantne i smrtonosne, ali kao razlog nisu dovoIjljne. Albanci za secesiju imaju bolje izglede. Što irskoj manjini ne uspeva, uspeva srpskoj većini. Možda i stoga što uz Engleze stoje njihove vlade, a srpska je bila uz Albance još jedan paradoks koji će nam komunisti morati da objasne.

Između „lrskogIrskog“ i „Albanskog“ spora sličnost je prividna i od Engleza se u tom pogledu nemamo čemu ucitiučiti, čak i bez obzira na to koliko je korisno obrazovati se na nečijim neuspesima. Napuštam zato polje besmislenih analogija, što, uz pomoć ovdašnjeg nepoznavanja istorije Balkana, od naših Albanaca koji u pravu nisu prave engleske Irce s pravom, i vraćam se pitanju: kako se na ubijanje navići? l vidim da ni ono nije dobro postavljeno. Nije pitanje u tome hoćemo li se navići na međusobno mrcvarenje kao model građanskog života koji će nam zameniti parlament, jer to hoćemo. Vremenom - hoćemo. Kao i Englezi. Kad mora, čovek se navikne i na bombi da živi. Pitanje je s kojim se ciljem tako nešto od nas zahteva. Ako su oni koji su nas na tu tempiranu bombu posadili sigurni u uspeh, sedećemo na njoj, premda nam milo biti neće, pa ako treba i u vazduh leteti, što će nam još neugodnije biti, ali ćemo bar znati zašto to činimo. Znaćemo da će naša strpljivost bombu demontirati, mada Englezi, zasad, za to nisu primer. Ali ako svrha nije pouzdana, ako je u pitanju tek puka nada, dobijanje u vremenu, neznanje šta da se radi, ili, ne daj Bože, nemogućnost da se išta uradi, ako na bombi sedimo samo zato što nemamo dobru građansku stolicu - glupo je na njoj sedeti.

Bolje je zasukati rukave i s tom prokletom stolicom požuriti!

No comments: