TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

36.

DRŽAVNA TAJNA I ULIČNO OŠTRENJE SABALJA

Pri svođenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja...

(Dnevnik, 1974)

Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.

S priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Neandertalac nije izveštavao neprijatelja da će ga napasti, ni kad, ni gde i kako će to učiniti.

Po izlasku iz Misira, Izrailjci ne poslaše iz Sitima caru jerihonskom poslanike s objavom rata, već dvojicu uhoda da ispitaju debljinu gradskih bedema i jačinu posade.

Aleksandar Veliki[1] ratovao je kao što udara grom. Nikad se nije znalo koga će, kako i kad spržiti.

Hanibalov[2] silazak s Alpa u dolinu Poa iznenadio je Rimljane bar koliko je Saveznike zaprepastila nemačko-sovjetska nagodba. Obaveze iz Antikomiterna pakta nisu smetale Hitleru da je sklopi, a ona opet, ni najmanje, da Sovjetski Savez napadne, prikrivajući svoje namere striktnim izvršenjem ruskih porudžbina, sve do zadnjeg dana, i sve do onih artikala koji su imali ratni značaj.

Napoléonovo bekstvo s Elbe zateklo je pariske legitimiste u uverenju da su uzurpatora definitivno onemogućili i da im preostaje još jedino da s evropske geografske karte izbrišu naopake posledice nesrećnog bonapartističkog intermeca u bogomdanom toku monarhističke istorije. Novine su redovno javljale kako se bivši car na svom ostrvu lepo zabavlja i kako svakog jutra jaše. Jednog je, međutim, za promenu, seo u jedrenjak, i u Versaju je ponovo počelo opšte pakovanje.

Kad već nisu skrivali odlučnost da se na evropsko kopno iskrcaju, Anglo-Amerikanci su činili sve da zadrže u tajnosti bar datum i mesto na kome će ga izvesti.

Demilitarizovana zona rajnske oblasti, uspostavljena 42, 43, i 44. članom Versajskog ugovora, izričito je poraženoj Nemačkoj zabranjivala utvrđenje leve obale Rajne, manevre ili stacioniranje vojnih jedinica u prostoru od pedeset kilometara duž reke. 7. marta 1936, nepuna dva sata pošto je ministar spoljnih poslova von Neurath[3], britanskom, francuskom, italijanskom i belgijskom poslaniku u Berlinu uručio zvaničan predlog nemačke vlade za sklapanje dvadesetpetogodišnjeg sporazuma o Rajnskoj oblasti, vezanog za međusobne paktove o nenapadanju, Hitler je pred Reichstagom objavio odluku da je okupira. Čovek bi pomislio da do stvarne okupacije za pregovore još ima vremena. Nije ga bilo. Dok je Kancelar govorio, nemačke trupe su na Rajnu silazile.

Kad se povukao princ Philip von Hesse[4], koji je Duceu[5] doneo lični Vođin izveštaj o okupaciji Čehoslovačke, ovaj je rekao: "Italijani će mi se smejati. Kad god okupira neku zemlju, Hitler meni šalje izveštaj", čime se otkriva do koje mere je princip tajnosti važio čak i među najbližim saveznicima.

Ni Bog, uostalom, nije obaveštavao ceo svet o nameri da ga potopi. Poverio se jedino Noju.

Ciljevi nekih pučeva bili su tako dobro čuvana tajna da su njihovi izvršioci zaboravljali u čemu se zapravo sastojala. Smetnuvši s uma da im je cilj proklamovanje slobode, proglašavali bi se diktatorima. Druge diskrecije ostale su to zauvek. Neke su usled preteranosti izmenile istoriju. Rigorozno čuvanje u tajnosti imena neprijatelja naroda, koji su u Konventu kovali zaveru protiv jakobinaca, koštalo je glave Maximiliena Robespierrea.

U svakom slučaju, izgleda da biblijskog, krapinskog i savremenog čoveka, pored drugih osobina, spaja i zajedničko iskustvo u pogledu značaja "stroge poverljivosti" za lične i opšte poslove.

Evropejski naobraženi i orijentirani Knjaz Srbije Mihajlo III Obrenović[6] odlučio je da se tog najdrevnijeg i najvrednijeg političkog načela drži dok s Portom pregovara oko povlačenja turskih garnizona iz Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Nagodbe s rumunskim vladaocem Karolyiom, grčkim Georgesom i crnogorskim Nikolom o preraspodeli turskih dobara na Balkanu, čuvao je u strogoj tajnosti. Slavno Načertanije Ilije Garašanina[7] čamilo je u međuvremenu u rupi, u kojoj su trunule i kozje uši cara Trojana, dok je Knjaz pisao Velikom veziru Mehmed Ruždi-paši: "Da će sultanovo uzvišeno Ime blagosiljati sav serbski narod, kojega Knjaz nikada ne bi zaboravio na blagodarnosti ni na lojalnost koju bi Mu za to dugovao, te bi znakom tako sjajnim svoga blagovoljenja, Njegovo Carsko Veličanstvo, neraskidivim uzima za sebe privezao jedan hrabar i lojalan narod.[8]"

Blagodareći strogom poštovanju načela dvostruke igre, koja se u građanskom životu naziva kurvinskom, a u međunarodnom nosi ime dobre politike, Srbija je dobila gradove. Šestog aprila godine Hiljadu osamsto šezdeset sedme, na svečanosti u Beogradu, koja je trajala tri dana, te se može porediti s nacionalnom Ivkovom slavom,  knjazu Mihajlu, su, u prisustvu konzularne Evrope i domaćeg adamskog kolena, pojačanog uglednim gostima iz preka, predati ključevi Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova. Istodobno je pročitan Ferman, uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, kojim mu se četiri kasetelne varoši poklanjaju: "imajući tvrdo ubeđenje da će srpski Knjaz i uobšte ceo srpski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove gradove po Njegovoj želji čuvati i s njima dobro upravljati...[9]"

Za vreme Predaje, bala što je povodom nje u Magistratu beogradskom održan, kao i zvaničnih prijema tokom proslave, knjaz Mihajlo se svojski trudio da predstavnike Porte, pod čijom smo jurisdikcijom u međunarodno-pravnom smislu još uvek bili, uveri u srpsku lojalnost, a strane konzule, pa preko njih i Evropu, u svetu nameru da očuva mir i red na Balkanu.

Ja ne znam koliko su mu Turci i konzuli verovali, ali u svetlosti onoga što se ta tri dana po ulicama aklamovalo i pevalo, bili bi magarci da jesu.

Jer poneseni nacionalnom pobedom, koja im je obećavala nove u budućnosti, a nevični čuvanju tajne, Srbi su u veselim povorkama marširali pred konzulatima, Ašir-pašinim i Ali Riza-pašinim konakom, vičući: "Živeo srpski Budim!", "Živeo srpski Solun!" i "Živeo srpski Jadran!".

Na prekor o nediplomatičnosti takvog postupka i tvrđenje da čak ni lisica ne zavija pred torom: "Živele moje ovce", vi mi, naravno možete reći da narodom ne vlada razum nego osećanje, a ja ću se saglasiti, rezervišući sebi pravo na jedno pitanje.

Što se, pak, tiče "svojstava vernosti i lojalnosti", kojima nas je tako ženerozno obdario sultanov Ferman, a na koja se, uostalom, i naš prejasni Knjaz u iskanju gradova pozivao, ona su, čini mi se, najdublje do izražaja dolazila u pesmama ondašnjeg slavljeničkog Beograda:

"Na Kosovo pođi srpski rode,

Da se boriš za svoje slobode!

Drhti onaj Stambol kleti,

Jer mu Srbin strašno preti!

Rado ide Srbin u vojnike,

Da zelene bere lovorike,

Borba njemu zabava je draga,

Još milije salomiti vraga!

Oštrimo, brale, sablje nam britke

Čekaju nas još mnoge ljute bitke!"

Ako mi i sada budete praznoslovili o osećanjima koja vladaju narodom, dok je, razum, navodno, obavezan na nekom drugom, višem mestu da bude, ja ću vam postaviti obećano pitanje. Magazioniran li je taj razum, možda kod Mitropolita beogradskog g. Mihajla[10], koji je, na blagodejaniju povodom sretnog zbitija, s amvona Saborne crkve, pred Evropom u licu njenog diplomatičnog kora, izglasa vikao: "S granitnog ovog vo vjeki vjekova slobodnog nam belog grada što skorije da pođemo dolinom Morave, Vardara i Drine, te da sva naša srpska braća budu okupana zracima slobodnog sunca!"

Jer ako se nalazi, onda ja o takvom razumu ne bih umeo reći ništa više od onoga što će o njemu u Zlatnom runu kazati Kir Simeon Njegovan, doajen beogradske čaršije: "Ja bih", kazaće, "to bajanje počeo personalno s Njegovim preosveštenstvom, samo ga ne bih u sunčane zrake slobode sumivao, nego ledenom vodom tuširao, sve dok se ne obasvesti ko je, gde je i u kakvom svetu živi!"

---

[1] Aleksandar Veliki (356–323. pre n.e.), makedonski vladar, jedan od najvećih vojskovođa u istoriji sveta. Osvojio je Egipat i Siriju, osnovao Aleksandriju i srušio moćno persijsko carstvo. Za života je proglašen božanstvom;  nikada se nije rastajao od primerka Ilijade. Umro je od groznice u Vavilonu, u 33. godini.

[2] Hanibal (248–183. pre n.e.), kartaginski vojni taktičar i komandant. U vreme kada je Hanibal pretio Rimu, nastala je izreka: "Hannibal ante portas" (Hanibal je pred vratima, tj. upozorenje zbog predstojeće opasnosti).

[3] Konstantin baron von Neurath (1873–1956), nemački diplomata i ministar spoljnih poslova. Kasnije ga je Hitler zamenio Ribbentropom. Na Nirnberškom procesu osuđen na 15 godina robije.

[4] Philipp von Hesse (1896–1980), prišao nacistima 1930. a tri godine kasnije postavljen je za ministra finansija. Do 1944. upravljao je u oblasti Hese-Nasau. Posle rata je jedno vreme bio interniran.

[5] Benito Amilcare Andrea Mussolini (1883–1945), italijanski političar, vođa Fašističke partije. Juna 1940, Mussolini je poveo Italiju u Drugi svetski rat na strani Sila osovine. Krajem rata, 1945. uhvaćen je od strane partizana i obešen.

[6] Mihailo III Obrenović (1823–1868), knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se okončala njegovim zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila njegovim ubistvom.

[7] Ilija Garašanin (1812–1874), srpski političar koji je imao veliki uticaj na državne poslove. Školovao se u grčkim i nemačkim školama. Bio predsednik vlade Srbije i ministar spoljnih poslova,  ali i prvi srpski političar koji je imao politički program, izložen u njegovom delu Načertanije.

[8] Podvukao B. P.

[9] Isto.

[10] Mihailo Jovanović (1826–1898), mitropolit beogradski 1859–1881. i 1889–1898.