TAMO GDE LOZE PLAČU CIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

                                                                19.

                                    “CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

                    DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN

“Samo jedno HALO i mi smo već u vašem stanu da procenimo i otkupimo sve što imate na prodaju. Grad Braničevo, Pašićeva 7 (ugao), tel. 27-585.” i “Zlatne zube kupuje zlatar Dejanović. Kralja Aleksandra 6.” anonse su, nema sumnje, u najboljoj čaršijskoj tradiciji. Teško je poverovati da bi im odoleo iko kome je godine 1944. išta još za prodaju ostalo. Osim zlatnih vilica, naravno, a o njima se srećni vlasnik, kad god je hteo, mogao sporazumeti sa g. Dejanovićem.

 Ali moja gimnazijska firma, bedni meteorit u moćnim maglinama beogradske Crne berze, prinuđena da se poput orahove ljuske omražene privatne inicijative provlači između podvodnih stena “An die Bevölkerung Belgrads” Kreiskommandature, naredbi Vlade narodnog spasa, saopštenja Direkcije za ishranu grada, propisa Komesarijata za cene i nadnice, kreditne suše i familijarnog ugleda, nesaglasnog sa trgovinom “na malo, ispod tezge”, nije mogla svoje usluge da preporučuje na oglasnim stranicama listova. Reklamu su besplatno obavljale mušterije, udružene sa hroničnom oskudicom svega što je Beograđane posle Ujedinjenja držalo u uverenju da su, uprkos pakosnim sumnjama, pripadnici evropske civilizacije.

Planska privreda je većinu mirnodopskih proizvoda proglasila zabludama plutokratskog duha, profita i komfora. Ostatak je služio ratu, kojim će Nova Evropa svojim indoevropskim nadljudima obezbediti hiljadugodišnje carstvo u zodijačkom znaku Vodolije.

Evropljani su u međuvremenu gulili proju, pili kafu od hrastovog žira, odevali se u presovanu koprivu, obuvali drvenjake, duvan zavijali okupacijskim novinama, zagrevali se “radom koji oslobađa” i zabavljali saznanjem da su im sve te prednosti zdravog nad korumpiranim društvom zagarantovane produkcijom najsavršenijih topova na svetu. Čistokrvni arijevci su manufakturno proizvodili prvoklasno oružje i nešto sumnjivija totalna rešenja. Ostali narodi proizvodili su uglavnom neprilike i mrtve.

Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodređeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti. Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neandertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju. Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist.

S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführerovih merača lobanja izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu “titularnim Nordijcima” stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela.

Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.