Sabrana pisma iz tuđine 136. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 136. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

„ZIVA BOM­BA“ I KAKO JE NA­PRA­VI­TI

U pro­šlom ratu, ja­pan­ske ka­mi­ka­ze - sa­mo­u­bi­ce u avi­o­ni­ma -za­da­le su ame­ričkoj pa­ci­fističkoj flo­ti teške gu­bit­ke u ljud­stvu i ma­te­ri­ja­lu. S neba se na bro­do­ve VI flo­te ob­ru­ša­vao „božan­ski ve­tar“ ja­pan­skog pa­tr­i­ot­skog fa­na­ti­zma, u očaj do­vo­deći z­a­pad­njačku od­bra­nu a u sum­nju za­pad­njački ra­zum. Ma šta se o sa­mo­u­bi­lačkoj tak­ti­ci mi­sli­lo s gle­di­šta sa­vre­me­nog shva­tan­ja hu­ma­nosti i ne­o­tuđivih lju­skih pra­va, od ko­jih je pra­vo na su­ve­re­no ras­po­la­gan­je vla­sti­tim živo­tom naj­sve­ti­je, do­bro­vol­jna smrt u ratu ste­kla ­je u svo­joj do­mo­vi­ni, Ja­pa­nu, vitešku sla­vu, a na Za­pa­du, u vi­so­kim voj­nim kru­go­vi­ma, iza­zva­la ne­vi­te­šku za­vist. Običan, mo­bi­lisan, re­gru­tova­n voj­nik, iz sta­tističkog pro­se­ka ko­jim se pune sve ar­mi­je hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je, ma ko­li­ko kod kuće va­tren ro­dol­jub, ret­ko se u rovu od­lu­č­ivao na po­du­hvat iz ko­jeg nema po­vrat­ka. I na be­za­zle­ne rat­ne za­dat­ke do­bro­vol­jci su se određiva­li.

24. ok­to­bra 1990. i hrišćan­ska je Evro­pa ste­kla „sa­mo­u­bi­ce za na­ci­o­nal­nu stvar“. Što sa­mo­u­bi­ce nisu u stro­gom smi­slu reči do­bro­vol­jne - nisu to, za­pra­vo, ni u jed­nom smi­slu - dru­go je pi­tan­je i spa­da u psi­ho­pa­to­lo­gi­ju na­šeg pro­sve­će­nog sto­leća.

Već go­di­na­ma u Se­ver­noj Ir­skoj tin­ja, po­ne­kad i be­sni, ne­mi­losr­dan građan­ski rat, kome smo se u ovim ko­men­ta­ri­ma više puta vraćali, sve dok nam Ko­so­vo nije od­vu­klo pažnju i ba­ci­lo nas u ko­tao vla­sti­tih na­ci­o­nal­nih bri­ga. 280 mil­ja du­gu ­gra­ni­cu pre­ma Re­pu­bli­ci Ir­skoj nad­zi­ru 18 kon­trol­nih po­sta­ja koje vrše pre­gled vo­zi­la u oba sme­ra. Po­sta­je su bile for­ti­fi­ko­va­ne na kla­sičan način, koji, ako se u ob­zir uzme rutinska en­gle­ska ne­bri­ga i jed­na­ko ru­tin­ska za­griženost Ira­ca, ne­ra­zum­lji­vim čini fa­kat da po­je­di­načni ata­ci Irske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je nisu da­va­li do­bre re­zul­ta­te. Onda je na kon­trol­nu sta­ni­cu u okru­gu Ti­ron, 14. de­cem­bra 1989, iz­ve­den ko­man­do­ski pre­pad dva­na­e­sto­ri­ce pro­vo­sa, skri­ve­nih u tran­spor­te­ru, pu­nom br­zi­nom ute­ra­nom u en­gle­sku bazu. Gra­nični su punk­to­vi­ jo­š sa­ve­sni­je­ u­tvrđeni i čeličnim bra­ni­ci­ma ­za­š­tićeni­ od na­pa­da au­to­mat­skim oružjem. Sa stra­ne Ira­ca, od­go­vo­re­no je pro­va­la­ma automo­bi­la pu­nih eks­plo­zi­va s najsme­li­jim pri­pad­ni­ci­ma IRA. Ni to nije uspe­va­lo. Eng­le­ska ­si­gur­no­sna služba ­je ­u­spa­va­na, prem­da, isti­ni­ za ­vol­ju, ni­kad i nije bila naročito bud­na. De­fi­ni­tiv­no se oslo­ni­la na tre­zve­nu pret­po­stav­ku domaćih an­ti­te­ro­ri­stičkih eks­pe­ra­ta, čuve­nih po tome što na tre­nin­zi­ma za­bo­rav­lja­ju bom­be koje su sami u put­ničkim avi­o­ni­ma sa­kri­li, da sva­ki nor­ma­lan na­pa­dač ima dva podjed­na­ko važna cil­ja: što više En­gle­za ubi­ti i pri tom prežive­ti. Tu je eks­per­tiza pro­mašila. Is­hod ne­po­ve­ren­ja u zle po­ten­ci­ja­le ljud­ske in­te­li­gen­ci­je, naročito ako je iznervi­ra­na višim ide­a­lom, bio je 24. ok­to­bra 1990.: 3 si­mul­ta­na pre­pa­da na en­gle­ske voj­ne baze, 7 mr­tvih, 47 ran­je­nih voj­ni­ka i građana, po­sta­ja u Lon­don­de­riju uni­š­te­na a 71 kuća u oko­li­ni teško oštećena.

Šta se do­go­di­lo? Da li su se en­gle­ski an­ti­te­ro­ri­stički eks­per­ti, kao i obično, pre­va­ri­li? Da li su pri­pad­ni­ci Ir­ske re­pu­bli­kan­ske armi­je pre­ko noći po­sta­li veći ro­dol­ju­bi nego što su do­sad bili - a i do­sad behu to mal­ko suviše - pa odlučili da u ratu s mr­skim en­gle­skim oku­pa­to­ri­ma pre­zru vla­sti­te živo­te i pri­sta­nu na ja­pan­sko ka­mi­ka­ze-sa­mo­u­bi­stvo za na­ci­o­nalnu stvar?

Ne, nisu oni pre­zre­li svo­je živo­te. Pre­zre­li su tuđe. Četvo­ri­ca ma­ski­ra­nih, na­o­ružanih lju­di iz­vu­kla je iz kuće četr­de­se­to­go­di­šn­jeg građevin­skog rad­ni­ka, uce­ni­la ga živo­tom žene i tro­je dece, pri­ve­za­la za se­di­š­te ka­mi­o­ne­ta s to­va­rom od 630 kg. eks­plo­zi­va i pri­mo­ra­la da pu­nom br­zi­nom pr­o­va­li u bazu Ko­skvin tačno u vre­me kada je živa bom­ba tem­pi­ra­na­ da ­ek­splo­di­ra. Ona ga je raznela zajedno sa šest vojnika. Dru­ga dva pri­nud­na­ do­bro­vol­jca be­hu­ srećnija. Jedan je, južno­ od­ Nju­ria, uspeo da se iz kola izvuče i upo­zo­ri voj­ni­ke pre nego što­ će ­bom­ba eks­plo­di­ra­ti. U trećem slučaju, u Oma­nu, takođe u okru­gu Ti­ron, ot­ka­za­o­ je de­to­na­tor na eks­plo­zi­vu.

Ja­pan­ce smo sma­trali var­va­ri­ma zato što, da bi ne­pri­ja­tel­ju svo­je do­mo­vi­ne uda­rac na­ne­li, svo­je avi­o­ne, i sebe u nji­ma, pre­tva­ra­hu u žive bom­be. Za­bo­ra­vi­li smo da njih na to niko nije pri­mo­rao. Za se­di­š­te žive bom­be pri­ve­za­lo ih je ro­dol­ju­blje, sprem­nost na po­sled­nju žrtvu i, jamačno, naročiti od­goj ko­me ­je ­Za­pad, kod svo­jih pa­tri­o­ta, često mo­gao su­prot­sta­vi­ti samo pri­nu­du.

Pri­pad­ni­ci pro­svećene hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je ne ve­zu­ju za te bombe sebe. Ve­zu­ju dru­ge, ne­vi­ne lju­de. Žene do­bro­vol­jnih ja­pan­skih samo­u­bi­ca, dok ­su im muževi vi­te­ški le­te­li u smrt, gle­da­hu slo­bod­no pre­ma moru u kome će ovi u og­nju ne­sta­ti. Žene, čije su muževe ir­ski pa­tri­oti iza­bra­li da ume­sto njih „do­bro­vol­jno“ umru, mo­ra­ju da gle­da­ju u puščane cevi nji­ho­vih ma­ski­ra­nih ubi­ca.

Ko je tu var­va­rin?

U prošloj emi­si­ji sam vas uve­ra­vao kako je je­di­na do­bra stra­na tuđine rav­no­dušnost s ko­jom pri­ma­mo nje­ne na­ci­o­nal­ne nev­olje; čini se kao da tom za­ključku ovaj ko­men­tar pro­ti­vreči. Ne čini se, na­i­me, da sam pre­ma ma­sa­kru u Se­ver­noj Ir­skoj to­li­ko rav­no­du­šan ko­li­ko položaj stranca, tuđina i go­sta do­pu­šta.

Samo, pi­tam se da li bi moja angažova­nost bila to­li­ka, moj otp­or te­ro­ri­zmu ta­ko ­ja­san da je ostao na iz­ve­snim apstrakt­nim hu­ma­ni­stičkim načeli­ma, koja uo­sta­lom svi de­li­mo, da na­dah­nut nije i stra­hom od mogućno­sti da naše Ko­so­vo po­sta­ne bal­kan­ski Al­ster?