Sabrana pisma iz tuđine 124. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 124. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ULO­GA­ ŽI­VO­TIN­JA U EN­GLE­SKOM I SRP­SKOM JAV­NOM ŽIVO­TU

Već sama čin­je­ni­ca da su sim­bo­li sta­ro­grčkih ple­me­na bili živo­tinjskog roda, da su po­sto­ja­li Grci-kon­ji, Grci-sove, Grci-ov­no­vi, da su to­kom­ sred­nje­g ve­ka­ sim­bo­li ­Sr­ba bi­li­ vu­ko­vi, La­ti­na li­si­ce, Bu­ga­ra ri­so­vi, pa da i da­nas žive ame­rički orao, gal­ski pe­tao, ru­ski me­dved ili, prem­da na tan­joj di­je­ti, bri­tan­ski lav, sve­doči o značaj­noj ulo­zi fa­u­ne, naročito zve­rin­ja u ljud­skoj po­ve­sti. U ovoj emi­si­ji po­ku­šaćemo da oda­mo dužnu počast živo­tin­jskom fak­to­ru u ljud­skoj po­litici, ima­jući u vidu samo isto­rij­ske živo­tin­je, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih lično­sti.

Ulo­ga živo­tin­ja u mi­to­lo­škom jav­nom živo­tu He­le­na i Rim­lja­na bila je ve­o­ma ve­li­ka, ni­š­ta man­ja od nji­ho­vog is­traj­nog i plo­do­no­snog mešanja u jav­ni život pri­mi­tiv­nih na­ro­da i da­na­šnjih div­ljih ple­me­na, ali prve živo­tin­je koje uzele ozbil­jni­jeg učešća u po­li­tičkom živo­tu jed­ne zem­lje be­hu­ gu­ske rim­skog­ Ka­pi­to­la, čije­ je­ ga­kan­je pro­bu­di­lo građane i spa­slo ih var­va­ra sa se­ve­ra. Dru­ga živo­tin­ja je ra­sni pa­stuv In­ci­kat što ga je rim­ski im­pe­ra­tor Ka­li­gu­la uveo u se­nat. Tak­se za se­nat­ski položaj behu vi­so­ke a konj In­ci­kat skrom­nog imovin­skog stan­ja, pa su plaćanje nje­govog cen­zu­sa pre­u­ze­li na sebe veliko­dušni ca­re­vi pri­ja­tel­ji koji su vo­le­li život, u ovom slučaju naj­pre svoj. U ko­joj se meri In­ci­ka­to­vo pri­su­stvo osećalo u za­ko­no­dav­noj de­lat­no­sti Vi­so­ke kuče, nije po­zna­to. Ne verujem ­da ­je ­bi­lo ­spek­ta­kularno. Najzad, bi­o ­je ­to ­tek pr­vi konj u par­la­men­tu, pa se od nje­ga i ne može mno­go očeki­va­ti.

Treća po­ve­sna živo­tin­ja Evro­pe je di­vov­ska zlat­na pčela koju je va­si­lev­su Ju­sti­ni­ja­nu po­slao Bog da mu pokaže gde će sa­gra­diti Ha­gi­ju So­fi­ju, Maj­ku pra­vo­slav­nih bo­go­mol­ja, što će igra­ti ona­ko značajnu ulo­gu u isto­ri­ji Vi­zan­tij­skog car­stva.

Jo­š ­je­dan ­je konj isto­rij­ski, mimo ­to­ga ­što ­je ­en­gle­ski, pa već i ti­me značajan: onaj koga je kod Bos­for­a, u završnoj bici Rata Bele i Cr­ve­ne ruže, tražio Ričard III da ­bi ­sačuva­o ­kru­nu, te ­po­š­to ga ­na­ša­o­ ni­je, iz­gu­bio je i bit­ku i kru­nu i gla­vu.

Kon­ji su, uo­sta­lom, po­go­to­vu oni na ko­ji­ma su ja­ha­le voj­sko­vođe, od Alek­san­dra ve­li­kog i Ha­ni­ba­la do de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vića i Napole­o­na Bo­na­par­te, više od dru­gih živo­tin­ja uti­cali na sud­bi­nu ze­mal­ja čijim su šta­la­ma pri­pa­dali. Ukrat­ko, kon­ji su je­di­ne ui­sti­nu isto­rij­ske živo­tin­je.

Iza njih, prem­da na vid­nom ra­sto­jan­ju, do­la­ze psi i go­lu­bo­vi pi­smo­no­še, ali samo ako su pre­no­si­li važne voj­ne, špi­jun­ske ili po­li­tičke po­ru­ke.

U ra­to­vi­ma, po iz­be­gličkim zbe­go­vi­ma i za­tvo­ri­ma iz­ve­snu ulo­gu igra­ju va­ške, buve, ste­ni­ce i, da­bo­me, ne­iz­o­stav­ni pa­co­vi, ali je ona pre­težno ­mračna.

Pri­mećuje­mo da su, sem po­sled­njih, sve ove živo­tin­je pi­to­me. Sve su pro­šle iz­ve­snu ljud­sku ško­lu pre nego što su na ljud­sku po­li­ti­ku za­do­bi­le uti­caj. Div­lje su, sa svo­je stra­ne, ima­le jed­nu je­di­nu krup­nu šan­su. Žderući hrišćane, za­bav­lja­le­ su na­rod po rim­skim cir­ku­si­ma i tako ga od­vlačile od raz­mi­šl­jan­ja o po­bu­ni. U početku se zve­ri isti­ca­hu po­li­tičkom ne­pri­stra­snošću. Ždra­le su i ubi­ja­le sve što im se po­nu­di. S po­ja­vom hrišćana po cir­ku­si­ma, zve­ri se na njih usred­sređuju, pa­ga­ni se ostav­lja­ju na mi­ru. Tek kad su kon­ji po vi­zan­tij­skim hi­po­dro­mi­ma zamenili sve osta­le živo­tin­je, po­sta­ju oni sa­svim - par­ti­zan­ski; boja nji­ho­vih jahačkih ti­mo­va, ze­le­nih, belih, pla­vih dema, poče označava­ti boju međusob­no zavađenih po­li­tičkih stra­na­ka. U fran­cu­skoj isto­ri­ji naj­slavni­ji su oni kon­ji koji su vuk­li tal­ji­ge s to­va­rom za gil­jo­ti­nu. U en­gle­skoj je po­zna­to ne­ko­li­ko tzv. po­ve­snih kon­ja, mimo onih na ko­ji­ma su na­rod­ni po­sla­ni­ci ja­ha­li do Ve­smin­ste­ra.

U na­šoj, srp­skoj isto­ri­ji, takođe je bilo živo­tin­ja, čak i zve­ro­va. Po­red jabučila, mit­skog kri­la­tog kon­ja voj­vo­de Momčila, tu je uvek pi­ja­ni šarac Kral­je­vića Mar­ka, a takođe i nemački vučjak Jo­si­pa Bro­za koji je načinio ne­pro­cen­ji­vu uslu­gu našim na­ro­di­ma na sebe pri­ma­jući me­tak na­men­jen go­spo­da­ru.

U po­sled­nje vre­me se pri­mećuje opa­dan­je učešća živo­tin­ja u svet­skoj po­li­ti­ci, prem­da ih u na­ci­o­nal­noj još ima. Možda sto­ga što su se mno­gi živo­tin­jski in­stink­ti pre­me­stili u lju­de, a možda i sto­ga što smo iz­gu­bili po­ve­sne sen­ti­men­te.

U na­ci­o­nal­noj ih, kako re­koh, još ima. I tu se oseća sa­vre­men de­mo­krat­ski duh. Kad u en­gle­skom par­la­men­tu la­bu­ri­sta na­zo­ve kon­zerva­tiv­ca „vrlo uvaženim ma­gar­cem“, sve­doči to da su se u po­liti­ci ko­pi­ta­ri još zadržali, ali da su pa­tricijske kon­je za­me­nili ple­bej­ski ma­gar­ci. U tom se par­la­men­tu, uo­sta­lom, za­vi­ja kao u zve­rin­ja­ku, a Ju­go­slo­ven­ski je do­sko­ra, do iz­ve­snog de­mo­krat­skog buđenja, pod­sećao na dnev­ni sa­bor sova. Po­sla­ni­ci sku­pš­ti­na so­ci­ja­li­stičkih na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja ličili su, opet, na re­kon­va­le­scen­te od spa­va­juće bo­l­e­sti čiji opo­ra­vak ne teče us­pe­š­no.

Za živo­tin­je još nije sve u ljud­skoj isto­ri­ji iz­gu­blje­no. S lju­di­ma je nešto teže. Oni se toj isto­ri­ji mo­ra­ju pri­la­gođava­ti. Živo­tin­je ne mo­ra­ju. U nju ula­ze ka­kve ­je­su.