Život na ledu L 245 deo

 

Život na ledu L 245 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 6. novembar 1983. godine.

Gutač istorije. (Povodom scene iz Gansovog „Napoleona“.)

Gutač papira. Jedna beleška povodom Abel Gansovog „Napoleona“. Danas gledam drugi nastavak šestočasovne originalne verzije Abel Gansovog remek-dela „Napoleon“. Scene su uistinu nezaboravne, kako po duhu tako i po kinematografskom umeću. Konvent u haosu.

U prvim danima Terora, obračun Žironde i Montanje je u toku, jedno dete na galeriji grize jabuku. Bežeći od Paolija sa Korzike Napoleon na jednom čamcu čije je jedro napravljeno od francuske zastave, ide prema Francuskoj i doživljava buru.

Ova neverovatna scena dramatično iskazana prepliće se sa burom u Ustavotvornoj skupštini. Ustavotvorna skupština ljulja se poput talasa. Početna scena – grudvanje dece u vojnom koledžu na jedan metaforičan način otvara i iskazuje suštinu Napoleonove sudbine.

Tulonska bitka data je u majestralnom vidu, a finalne scene marša pocepane vojske kroz Italiju, koju je vaskrsao Napoleon isključivo snagom svoje ličnosti, te vojske koju vodi senka njegovog orla, njegove sudbine, predstavlja zaista nešto nezaboravno u filmu.

To i orgije nakon Termidora po zatvorima, odakle su ljudi ranije vođeni na giljotinu. Oslobođenje duha, oslobođenje od straha, ovde je dato na jedan veličanstven način.

Mogao bi čovek tako ređati scenu za scenom od neverovatne upotrebe duplih ekspozicija u odnosu sa Žozefinom, pa sve do jedne scene koja je po svojoj sadržini na mene ostavila najveći utisak.

Događa se u pisarnici revolucionarnog Fukije-Tenvilovog suda gde pisari jedva stižu da ispisuju presude, sede oni u jednom redu i stalno su izloženi kontroli stražara i revolucionarnih komesara. Uprkos tome jedan od njih uspeva da nadmudri istoriju.

Iz čiste ljubavi prema ljudima, ne poznajući one koji su osuđeni, on ih spasava time što guta njihove presude na smrt. Tako je prema Gansu spasena buduća carica Francuske – Napoleonova supruga Žozefina d’ Boarne.

Koliko je to istorijski tačno, to je u ovom slučaju irelevantno, ali scena muka tog pisara koji jede hartiju, jede istoriju, jede takorekuć tuđi zločin, uistinu je nezaboravna.