Thursday, April 08, 2021

Život na ledu L 219 deo

 

Život na ledu L 219 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.

XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“ (nastavak)

Strana 190:

„(...) Bio je taj otok udaljen, nedokučiv eventualnoj sovjetskoj intervenciji. Pozitivne strane prevagnule su nad negativnim – nad bezvodnošću i ogoljenošću, nad jarom i burama. (...)“

Ovo bi se moglo i ovako reći: pozitivne strane za vlast, bezbednost ostrva od eventualne sovjetske intervencije, prevagnule su nad bezvodnošću, ogoljenošću ostrva nad njegovom jarom i burama negativnim stranama koje su ostavljene da se tiču samih zatvorenika.

Govoreći o tome da je među informbirovcima izvesna manjina bila ipak idealistička, odnosno dogmatsko idealistična i u suštini časna u svojim idejama, mada u zabludi na 190. strani Đilas kaže:

„(...) Pa i u jugoslovenskom vrhu su idealizam i dogmatizam bili snažni, kod nekog manje, kod nekog više. Kako bi neko mogao da zagazi u takav sukob i takvo obračunavanje, ako ne bi bio uveren da brani istinu i pravičnost, odnosno istinski socijalizam. (...)“

Ovde Đilas još jednom sebi čestita na idealističkom dogmatizmu, ali istovremeno obezbeđuje sebi nov alibi za zlodela koja su počinjena.

Strana 193:

„(...) Istinu o Golom otoku, u svoj njenoj užasnoj konkretnosti, niko u vrhu nije znao – čak ni sam Ranković. Ali niko iz vrha ne bi mogao da se opravda – svako je tu bar deo te istine naslućivao. Jer postupanje s porodicama je svima bilo znano. A iz logora su ubrzo počele da stižu i javna kajanja. (...)“

E eto tog alibija koga sam očekivao, ali moram priznati da on nije tako isključiv kao što sam pomišljao da će biti. Jer Đilas kaže da su svi istinu naslućivali. Stvarno je krajnje nemoguće da jedan ministar unutrašnjih poslova koji je zadužen za jedan tako važan logor koji predstavlja prekretnicu u jugoslovenskoj i partijskoj istoriji bude potpuno neobavešten o tome šta se tamo zbiva.

Na istoj strani 193, tu je ona poznata priča, koju je meni Dobrica Ćosić ispričao. Citiram:

„(...) Prvo nepobitno i alarmantno upozorenje o stanju na Golom otoku došlo je od književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je u leto 1953. godine – delom iz svoje unutrašnje uznemirenosti, a delom iz literarne radoznalosti – uz moju pomoć dobio dozvolu da obiđe logor.

U septembru se našao sa mnom u Vrnjačkoj Banji i saopštio mi je da je stanje u logoru nezamislivo strašno. Čim sam se vratio u Beograd, upozorio sam na to Rankovića. Dobrica je pozvan u Centralni komitet i pred Rankovićem i Kardeljom izneo manje-više ono što je meni ispričao u Vrnjačkoj Banji.

Kardelj je bio ogorčen: Znao sam – rekao je – da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija! (...)“

A ja se pitam – kad je znao zašto ništa nije učinio da je spreči, odnosno da vidi u čemu je ta pizdarija za koju je predosećao da će se dogoditi. Glava specifično posvećena Golom otoku najkraća je u Đilasovoj knjizi i to je više nego karakteristično. Ali da se vratimo njegovim alibijima.

Prvi alibi je njegovo neučestvovanje u donošenju odluke. Taj alibi ne stoji, jer je on za odluku doznao i mogao joj se teoretski bar usprotiviti. No taj je alibi uništen jednim drugim alibijem o njegovom priznanju potrebe i nužnosti da se informbirovci izoluju.

Dakle ta dva alibija međusobno se potiru. Naime ako je on došao do uverenja da je logor neophodan, onda je postalo izlišno da se protivu njega bori ili predloži njegovo rasformiranje ili neuvođenje onda kada je za njega doznao.

Što se tiče alibija odbijanja metoda koji su tamo primenjivani, on je vremenski nepodudaran, jer je došao naknadno i nema nikakvih vrednosti za tretiranje onoga doba o kome piše Đilas.

Najzad ostaje i četvrti alibi koji glavnu krivicu tovari na leđa ljudske prirode. U tome bi moglo biti nešto istine, ali Đilas ne piše o ljudskoj prirodi, nego o prirodi komunizma.

Osnovno je pitanje tu, do koje mere jedna ideologija pogoduje nasilju i nečovečnosti u nama, a do koje mere ga ono sputava, sprečava ili potpuno eliminiše iz ljudske prirode? Da li se jedna ideologija u načelu koristi nasiljem ili ga u načelu odbacuje?

Komunizam kao revolucionarna ideologija u načelu ne samo da priznaje nasilje nego je ono temelj i oblik njene realizacije i njenog ispoljavanja. Priroda komunističke ideologije je ovde tek solidarna sa ljudskom prirodom ako je shvatimo na Đilasov način.

Komunistička ideologija sledi ljudsku prirodu, koristi je i zloupotrebljava u svoje svrhe. I prema tome taj alibi, ako se dublje analizira ni on ne može stajati u odbranu onoga što se događalo na Golom otoku.

I najzad ostaje poslednji alibi – neznanje stvarnoga stanja. Po rečima Đilasovim neznanje konkretnog stanja, ali naslućivanje opštih okvira u kome se to stanje nalazilo. Ovaj alibi gubi mnogo od svoje vrednosti kada se zna da, uprkos ogorčenju što ga je vest Dobrice Ćosića izazvala, da je logor – ostao.

Kakve su bile posledice istrage koju je Ranković vršio meni su nepoznate, ali ne mogu biti uopšte nepoznate, logor je ostao, metode su možda bile nešto ugodnije, ali ništa se bitno mije izmenilo. Saglasnost, dakle, makar i naknadno, data je. Odgovornost je postala time još teža.

 

No comments: