Život na ledu L119 deo

 

Život na ledu L119 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 24. juni 1983. godine.

Dobri za koleru. Pismo Tehničke pomoći iz 1970.

Beleška pod naslovom „Dobri za koleru“. Slučajno prebirajući neka dokumenta nailazim na jedno zvanično pismo koje je Ljlijani uputio Republički zavod za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije. Dokument je pod brojem 06-17/68 datiran 21. avgusta 1970. godine. On glasi:

„Predmet saradnje sa Libijom.“ Tekst: „Preko naše ambasade u Tripoliju primili smo zahtev libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova za angažovanje 40 jugoslovenskih inženjera, hidrogeologa, hidrauličara, hidrologa, geologa i urbanista. Ovi stručnjaci traže se za rad u Tripoliju, Bengaziju i Sebi. 

U zavisnosti od radnog iskustva nakon diplomiranja, plate se kreću od 2 640 do 3 360 libijskih funti godišnje. 

S obzirom da ste vi svojevremeno bili zainteresovani za odlazak u Libiju, molimo da se javite Zavodu lično ili na gornji telefon radi prikupljanja potrebnih dokumenata i eventualnog kandidovanja za neko od navedenih slobodnih mesta najkasnije do 5. septembra tekuće godine.“ Potpisano od pomoćnika direktora Mladenka Markovića.

Svojevremeno kad smo bili odlučili da za izvesno vreme napustimo Jugoslaviju i tražeći gde bi mogla Ljiljana da se zaposli, smatrajući da u razvijenim indistrijskim zemljama Zapada, finansjski ne bi mogli opstati, bili smo rešili da pokušamo sa Afrikom i Azijom, preko Republičkog zavoda za tehničku saradnju Socijalističke republike Srbije.

Ljiljana je prikupila odgovarajuća dokumenta, napisala molbu, uputila je i odonda smo čekali. Čekanje se jako produžilo, slušali smo o ljudima koji su slati u Maroko, Alžir. Drugi su odlazili, Ljiljana nije pozivana. Mi smo moram priznati imali u vidu u prvom redu Maroko, jednu civilizovanu afričku zemlju, gde bismo se ipak lakše snašli. Ali poziv nije dolazio.

U međuvremenu Ljiljana je našla posao u Londonu, otputovala u maju, a ja nisam mogao, jer mi je bio u međuvremenu oduzet pasoš. Sada Republički zavod za tehničku saradnju SR Srbije poziva Ljiljanu za rad u Libiju. Sećam se da sam se osećao prilično srećnim, jer neke moje sumnje bile su razvejane. 

Ja sam naime držao da je ovo odbijanje Republičkog zavoda da se zainteresuje za Ljiljanu, deo jedne kampanje koja se tada protiv mene vodila i čiji je deo bio i uzimanje pasoša. 

Bio sam dakle srećan što su moje sumnje bile razoružane, ali samo dotle dok nisam saznao da u Libiji hara kolera i da niko tamo od onih koji su pre Ljiljane bili pozvani, jednostavno ne želi da ide. Dakle, mi smo i ovde bili dobri samo za – koleru.