Thursday, September 19, 2019

BOŽANSKI GROM, Tamo gde loze plaču,

BOŽANSKI GROM, Tamo gde loze plaču,  

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić 

 BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI 

Oproštajna pisma japanskih Kamikaza koja je sakupio Lartegi … “… Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti …” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom.

Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod …” Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime: “Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma.

Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvatiti režim slobode, ako hoće da postane večan … Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom …” “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv kojeg mi jašemo? …

Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.” Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao Kamikaze, obraća se svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja ka kamikaze. Ko želi da me sledi neka digne ruku.”

Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General Oniša, sa samurjskim mačem u trbuhu, posle osamnajst sati agonije kaže: “Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje …” … Gvadalkanal . 600 preživelih Japanaca peva u sred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete.

Amerikanci nemaju zarobljenika. Kamikaze Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše: “Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom … Odlazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem …” Drugi veli:

 “Ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.” Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću … U Japanu se danas čitaju Francuzi Sartre i Gide. Ko će pobediti Gide ili Hisao Kimura , student političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac obešen u Singapuru?

“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela nacija, nije na mestu … Molim Boga za napredak velikog japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili.

Otići ću na vešala, grleći nasmejan lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ićiću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja …”

Japan sada bira između Riketina i Kimure. Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i razmišljao o govnetu što ga je nedavno u Mučnini morao dotaknuti …

Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem. ( ) bi želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru.

Neki čak ni to. Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke literature, plastične izgubljenosti manje staju.

Šta se s nama događa? Zrijemo li ili trulimo?

Svakome je potreban njegov Gvadalkanal

No comments: