Dnevnik Borislava Pekića 5. septembar 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

5.septembar 1955.

 Ja sam prisiljen da pišem. Ne iz more da mislim, nego iz more da delam.
x
Mrzim ovu sobu. Ona je moja grobnica. Ona me postepeno iscrpljuje kao želudac ogromne ribe koja me je progutala. Siše, siše dok sutra ne izbaci mrtvu ljušturu. Ko nije nikad osetio stotinu đavola zaključanih u stomaku, taj ne zna šta znači histerija. Histerija je nedokučiv smer. Delirijum ciljeva. U bunilu je jedna utopija. Čovek koji bi mogao da poludi, ostaje strašno trezven.

On nastoji da siđe s uma, on se bori za ludilo koje mu pripada po pravu izbora, on veruje u sumračnost sveta, on miluje noć, jer se nada da je ona luda, on je erotoman iz istih razloga, on uzima opijum, jer voli paučinu bez smisla koja se prede oko strogog drveća i jasnih zidova. Uzalud. Osuđen je na potpunu, beznadežnu svesnost. Svesnost pre svega da postoji nesvest, i da je on izvan nje.

A zatim da je on ta svesnost protiv celokupne nesvesti i pakosti koja se bezbrižno provodi. On stoji usamljen i jasan u sebi, on stoji svetao u sebi, i čist sebi, on koji se održava na tmini kao blistav krug. Čas na tamničkom zidu, čas na grudima žene, čas u uspomeni majke. On je milijardu blistavih klobuka u pomrčini, izvirući iz nje i nestajući u njoj, on ipak nije ta pomrčina, niti ikoja druga - nije uopšte pomrčina, nego samo trenutno odsustvo svetlosti.

Pravo na ludilo je isto tako neprikosnoveno kao i ma koje drugo: pravo na hleb ili slobodu. Ludilo ipak nije sloboda. Sloboda pretpostavlja svesnost, a ludilo i jeste čista svesnost o sebi, samo ne i o stvarima. Ludilo je samoopredeljenje svesti. Sumanuti znaju isključivo za sebe. Njihovo saznanje sveta je čisto saznanje vlastite svesti. Oni su sve i nisu. Oni su kroz sebe sve što nisu inače. Ludilo je izraz težnje ka apsolutnom.
 x
 Ja se plašim odgovornosti. Ti se plašiš odgovornosti - prebacujem sebi - ti pilatsko nedonošče! Ti bi rado poludeo, ti bi hteo da budeš odsustvo tuđe svetlosti, za račun svoje sopstvene! Ti bi voleo da budeš dan koji nikog ne obasjava, i koji ne potiče od sunca. Nezavisnost želiš? Ne - kažem – neizvesnost hoće mene. Biti lud ne znači biti nezavisan, nego samo neznat za nezavisnost.

Ja ne znam za nju - reče - prema tome ona ne postoji. Ne - rekoh.- Ona postoji, ali ja ne znam za nju. Da li noć zna za dan? Pa ipak se noć i dan smenjuju bez prestanka. Zašto tako ne bi bilo između mene i moje svesti o meni. Zato - reče on - što si ti tvoja svest!

Ako je tako kao što kažeš, zašto onda ne znam najbolji deo svojih misli. Svojih malih, neumitnih svesnosti, svojih svetlih trenutaka, zašto ih ne znam sve, i zašto onda moja svest ne zna uvek za mene, za ono što poneki put učinim? Ili ih ona ipak doznaje samo ja ne znam da ih ona doznaje. U tom slučaju mi opet nismo jedno.
 x
Fawcett je nestao u slivu Amazona. Mene nema i pre nego što sam nestao. Pre nego što je potekao Amazon.
x
A zatim opet desetak stranica Države i Revolucije. Vrati se iz pustinje, tu gde su: tvoj sto i tvoja pisaća mašina i Država i Revolucija otvorena na strani 42: „Uništenje parlamentarizma“. E, pa sad posle svega budi željezan i raspravljaj sa Lenjinom.


A to što bi tako rado poludeo, i što mrziš sve to: i pisaću mašinu i Državu i Revoluciju i Lenjina i ono što si napisao i sve što ceš još napisati unapred, mrziš sve kao unutrašnje zidove kovčega u koji su te smestili da istruneš zajedno sa reformama školstva, inferiornošću (...) i dođavola!!! I što najzad više od svega mrziš svoju mržnju. Danas ne mogu ništa ozbiljno da radim.