Wednesday, March 06, 2013

Zatvorske karakteristike XVII deo

Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić 

Hronična psihologija opsadnog stanja i 
ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima 

Zatvor živi u konstantnom opsadnom stanju i strahu od neprijatelja. Ne tvrdim da njih nema. Ako ćemo pravo, u zatvoru samo neprijatelja i ima. U tom, dakle, pogledu uprava ne greši i njen je oprez razumljiv. Ono u čemu greši je ubeđenje da je taj neprijatelj opasan. I uvek neprijateljski aktivan. To nije slučaj.

Neprijateljska aktivnost u jugoslovenskim zatvorima godine 1949. sastojala se poglavito u nužnoj odbrani od ekscesivnih mera odmazde zatvorskih vlasti. Ona je, pretežno, bila defanzivnog karaktera. Desetoricu ugroženih političkih zatvorenika primili smo u nišku bolnicu tek kada im je zapretila opasnost da budu konfinirani u samicama Bele kuće i izloženi torturi. Mi smo se branili, ništa više.

Uprava, međutim, ovakve postupke nikad nije tretirala kao reakcije na vlastito ponašanje (kao što to ni vlast napolju nikada ne čini), nego ih je kvalifikovala kao ofanzivni neprijateljski akt. Da li je ona znala našu stvarnu snagu? Da li je bila svesna njene ograničenosti, a iznad svega njenog porekla u svojim nečovečnim i nepravičnim postupcima?

Ako se Uprava nije mogla uzvisiti do shvatanja svoje krivice za nenormalno stanje u zatvoru, ubeđen sam da joj naša realna bespomoćnost nije mogla izmaći. Zašto se onda oko nje toliko angažovala? Zašto je zatvor držala u opsadnom stanju? dv338027

Na to ćemo pitanje, po analogiji, odgovoriti kad saznamo zašto nas je i socijalizam u tom opsadnom stanju decenijama držao. Počev od inicijalnog posleratnog sukoba sa Saveznicima (posle svega, više njihovim nego našim) i afere oko Trsta, pa sve do današnje državne krize, mi smo stalno bili u nekakvim izvanrednim prilikama. Vanredno stanje se, sve do Kosova, ne proglašava, ali se sve njegove prerogative koriste, pošto se narod stavio u odgovarajuće histerično raspoloženje opsednutog grada.


(Tako se u odbrani od „neprijateljskog psihološkog rata“, ovaj vodi protiv vlastitog naroda.) Povod može biti bilo kakav, važne su posledice. One nisu toliko u storniranju zakona – to se i ne čini, jer je naša ukupna zakonitost već postojećim zakonima dovoljno stornirana – koliko u stvaranju raspoloženja koje njegovu pravičnu i razumnu primenu onemogućuje. Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet.

Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost, i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni. Kako opasnosti po državu ne mogu biti bezlične, jer se ne bi razumele, ne bi u svesti podanika željene posledice proizvele, moraju one imati svoje žive, reljefne protagoniste. Svoje đavole i njihove učenike. Svoje Velike i Male sotone.

Budući da su spoljni van domašaja, ostaju domaći, njihovi unutrašnji sledbenici (narodni neprijatelji). Oni što spoljnu opsadu prenose unutra i od države čine grad opsednut s dve strane, jednom koja ga ugrožava spolja, drugom koja mu preti iznutra. Na njih se svaljuju svi promašaji politike, svi neuspesi režima. Paradoks da njih, prema zvaničnoj propagandi, ima šaka jada, nikog ne uznemiruje.

Opsednuti – i posednuti idejom opsade – nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni građani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihopatološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu ili do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile.

No comments: