Sunday, August 05, 2012

O alijansi nauke i zločina (I deo)

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
U TRAGANJU ZA KOSTIMA VASKRSENJA
ILI O SVETOJ ALIJANSI NAUKE I ZLOČINA (I deo)

Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu antulipimiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara „najsavršeniju Formu postojanja“, strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.)

Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog „učvršćivanja“ bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Millera, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna...“
(Dnevnik, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandtovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima,

Čas našeg profesora Millera nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulipa na Rembrandtovom platnu u Muzeju grada Haga. I ne samo stoga što je „platno“ majstor - Millera – goli život, a ono majstor-Rembrandta tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor

Tulip spram kolege profesora Millera, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) – već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulipa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.
dv338027
Moj prijatelj Danilo Kiš u svom Času anatomije opisuje profesora Tulipa ovako: „Profesor Tulip je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ...“


 Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Millera. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulip. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano.

Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, u istini znao da je ljudsko telo zajedno sa svojom besmrtnom dušom, svojim kategoričkim moralom i svim svojim duhovnim funkcijama – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandtov vo iz Luvra.

Ko je u naučnoj prednosti, ne može se znati. Naša humana priča još nije dovršena. A kad bude, nema te istine koja će ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnošću možemo reći jedino da je Tulipov anatomski objekt zločinac skinut s vešala i darovan Nauci da posthumno vrati društvu što mu je za života uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulip, zajedno s učenicima i Rembrandtom, našao u zatvoru. Ovako se našao u Istoriji umetnosti.
Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obešen, raščerečen ili spaljen. U XVIII veku bi otišao na dugogodišnju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je očigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takođe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zločinac. Sada bi zločincem proglašen bio svako ko bi se usudio da raščereči ili spali dr Millera.

(Paradoks koji zovemo „napretkom svesti“ opšti je i sreće se u svim oblastima života. Na njemu gradimo ubeđenje da istorija ima nekog smisla, čak i kada ga se ona sama odriče.)

Luz je na hebrejskom kost vaskrsenja, oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu.

(Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na kost vaskrsenja zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo Rembrandtovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još želela da kao pas kosku zagrize u luz koji nam je garantovao večni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smithove hirurške papiruse (datirane negde između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Eberove (čije se poreklo stavlja u blizini 1600-tih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela.

Čast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilu iz Aleksandrije.

No comments: