Tuesday, June 12, 2012

Crnoberzijanci V deo

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN (V deo)

Ako ste bili odsutni iz grada, za bombardovanje niste morali doznati samo iz krupnog naslova: “BEOGRAD OPET U CRNO ZAVIJEN.”

Dovoljno je bilo da zapazite kako je kućevlasnik gospodin Uzunović, koji je tri nedelje uzalud nudio na prodaju svoju palatu, bez ikakvog logičkog povoda, a pod istom adresom počeo da reklamira: “prazan plac, dobro očuvane cigle, ostali građevinski materijal i upotrebljiva hrastova vrata raznih dimenzija.”
200244641-001
Na drugoj strani Novog vremena, na dan proletnje ravnodnevice godine 1944, u rubrici “Poslednje vesti”, a podnaslovom “Nemački pokreti odvajanja na jugu Istočnog fronta”, možete pročitati sledeće mišljenje vojnog komentatora DNB-a, gospodina Martina Hellenslebena: “Prilikom pokreta koje su Nemci već nedeljama vršili na južnom odseku, a ranije na severnom odseku Istočnog fronta, a koje bez sumnje nameravaju da nastave, ne radi se više samo o čistom ispravljanju fronta.


Ovo shvatanje se mora nametati objektivnom posmatraču operacija na obe strane, pošto one tako teku već od početka jula prošle godine.

Oružje koje Nemci od toga doba sa uspehom upotrebljavaju sastoji se u spretnom iskorišćavanju prostora koje su osvojili na taj način da svog brojno nadmoćnog protivnika prisiljavaju na zamoran marš. .. Nemci pokušavaju, i to je očigledno smisao njihovog sadašnjeg poduhvata u južnom odseku fronta, da stvore platformu za jedno rešenje svih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenađujuće koliko i puno energije. . .”

Zaista je potrebno imati prilično energije i bar do izvesne mere biti obavešten o enigmatskom jeziku vojne strategije da bi posmatrač, na čiju objektivnost gospodin Hellensleben računa, shvatio kako to Nemci zapravo već od jula prošle godine na Istoku dobijaju batine i da je “prisiljavanje brojno nadmoćnog protivnika na zamoran marš” fini generalštabni eufemizam za prašenje peta pred njim.

Ali ako se okrene zadnja strana istih novina, dileme nema. Od 124 oglasa u rubrici “Kupoprodaja” 23 nudi placeve i kuće, koje, međutim, ni jedan jedini ne kupuje. 20 ih reklamira plemenito krzno, stilski nameštaj, skupocene orijentalne tepihe, robu koja se traži samo u 5. Na drugoj strani, 8 oglasa plaća visoku cenu za plemenite metale i drago kamenje, koje niko ne nudi. U oblasti muzike, gde se najdublje izražava duša naroda, promena raspoloženja je upadljiva. Beograđani se rasterećuju patricijskih klavira za račun plebejskih “armunika”.
Sve u svemu, samo u jednom okupacijskom datumu, gotovo polovina oglasa prodaje nepokretnosti ili upadljivije građanske mobilije kao što su bunde i tepisi, a kupuje zlato i drago kamenje, vrednosti podobnije za skrivanje i prenošenje. A to vas poštenije od gospodina Hellenslebena iz Deutsches Nachrichten Biroa obaveštava da dolaze Rusi. Dodaci “Hitno”, “Odmah”, “Okasion”, sve češći i urgentniji, u to vas još čvršće ubeđuju.

Ukoliko se Istočni front bude sve življe kretao prema zapadu, proporcija ponude i potražnje sve će se više popravljati u korist ponude, dok najzad, početkom oktobra 1944, na beogradskom tržištu ne ostane nijedan kupac, dok se oglasna pijaca ne pretvori u unisoni konvulzivan krik prodaje, u mrtvom kazanu trgovine, bez ijednog ehoa potražnje.

Svakim je danom bilo sve više raspikuća, sve manje čuvarkuća. Pogotovu aspiranata na uglednu titulu kućevlasnika. Stilski je nameštaj, ogrnut pokrovom persijskih tepiha, uz škrgut čaršijskih predaka, što su ga decenijama sakupljali, odlazio budzašto, kojekuda i kojekome, da salone građanske klase ostavi puritanski prazne za puritanski osetljivo oko nove vlasti.

Iz najdubljeg oluka Svojine, kao sa dna obijenog srca, potekle su oglasnim stranama reke kristala, porcelana, srme i srebra, da se bez staleškog zazora, na čisto humanoj osnovi, premda malko odocnelo, pomešaju sa narodnom imovinom — polovnim cokulama, rasparenim odelima, kunićima za priplod, federmadracima, plehanim furunama, lutkicama-zvečkama i ibercigerima koji se mogu nositi kao zimski kaputi.

U svetlosti naročitih pogleda komunista na privatnu sopstvenost, drugi se ishod i nije mogao očekivati.

2 comments:

Erwin Trommel said...

Evo, moram da priznam da sa zakšnjenjem otkrivam Pekića. Doduše, možda u tridesetim godinama, njegova dela prirodno dolaze. Jer, nekako sam polako postajao svestan Pekića, čitajući njegove prijatelje, Mihailovića, Kiša...
I sada sam jednostavno osetio da sam se opremio, makar baterijskom lampom, za takav poduhvat.
U svakom slučaju, večeras sam kupito (svoj) prvi Pekićev roman - "Vreme čuda".
Neka počne zvanično i na simboličnom mestu.

Vladimir

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vladimire,
Dobrodošli u Pekićev svet knjiga. Moram da priznam da Vam zavidim, jer ništa nije tako lepo kao kada prvi put čitate knjigu i otkrivate pisca. Međutim istovremeno ako knjigu čitate kasnije opet uvek nešto novo otkrijete.
Mnogo mi je drago što ste sa nama svima podelili svoj poduhvat.
Srdačan pozdrav.