Kako promeniti nečije mišljenje

Odmor od istorije XXXXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

„Kako promeniti nečije mišljenje“

»Mrs. Christine Ash, 33 god. držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema...

Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ,Možda će vam ovo promeniti mišljenje!« (Guardian, 24. 1. 1984)

Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.



Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...).

Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost — uprkos neotuđivog prava na rad — najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpiunosti, sme pripisati — drugima.

U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi i od bolesti (od gladi koju izaziva i bolesti do koje dovodi), jer je ne možemo pripisati sebi i svojim nesposobnostima, i tako se bar malo utešiti.

Vlade bi, sedeći na dupetu, morale o tome povesti računa.

Ne bi smele čekati da im se sa oružjem u ruci kaže: »Maybe this will change your mind?« (»Možda će vam ovo promeniti mišljenje?«)

Jer onda će svako mišljenje biti kasno.

Ostaće samo da se dohvati drugo oružje.