Naša demokratija i crna magija

Odmor od istorije XIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

NAŠA DEMOKRATIJA I CRNA MAGIJA
Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.

Oni koji u njemu žive, a ne sprovode ga, trpe njegove posledice. Oni koji ga sprovode, koji su tim posledicama uzrok, ne trpe od njih, jer žive jedino u uzrocima, a ne u posledicama. Oni koji ga sa strane promatraju i propovedaju vide rđave posledice u popravljenom izdanju dobrih uzroka a još boljih povoda i motiva. Oni koji ga ne poznaju, ne tiču nas se.

Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju. Ni ovim nas se povodom oni što ga ne poznaju ne tiču.

Oni što u njemu žive, pošto ga ne mogu menjati, čekaju da ga promene oni koji ga stvaraju i koji to, kako rekosmo, neće. Oni što ga stvaraju, pošto neće da ga menjaju, čekaju da na to budu prinuđeni od onih koji ga ne mogu menjati i mogu samo da čekaju. Oni koji ga sa strane propovedaju čekaju da vide šta će biti. Koji ga ne poznaju i po treći put nas se ne tiču.

Kako će se, dakle, socijalizam promeniti kad jedni ne mogu da ga menjaju, drugi to neće, treći za to nemaju razloga, a četvrti, koji nas se i po četvrti put ne tiču, na stvar uopšte nemaju uticaja?



Očevidno je da je stvar u rukama onih koji neće da ga menjaju sve dok na to ne budu primorani, ili to čine iz straha da promena ne pređe u ruke onih koji ga ne mogu menjati a nađu se u situaciji kad, uprkos tome, budu prisiljeni da pokušaju, a sve to iz bojazni da ga oni koji ga sa strane propovedaju vide najzad u nekom nepovoljnijem svetlu i odreknu mu podršku koju su mu davali dok ga nisu poznavali; i najposle da se za njega, takođe iz straha, zainteresuju i oni kojih se socijalizam ne tiče, a oni, iz istih razloga, bar dosad, nisu se ticali nas.

Očevidno je da se u tom slučaju može naslutiti motiv promena, pretpostaviti njihov obim i tempo, ali ne sasvim i njihova priroda.
U svakom slučaju, oni koji promene izvode a neće ih, zadovoljiće se s najmanjim, oni koji ih hoće a ne mogu ih izvesti, želeće više, ali će se zadovoljiti, bar neko vreme, i s onim što dobiju. Oni sa strane opet neće znati šta je posredi, o čemu se radi, a oni kojih se sve to nije ticalo, pa su se trenutno zainteresovali, opet će se dezangažovati, verujući da se stvar menja u dobrom smeru.

Sve će ovo određivati obim i tempo promena. Promene će, po svoj prilici, biti engleskog modela: postupne, spore, male, odnosno uvek manje od potrebnih, i tačno onolike koliko trenutno moraju biti a da se što manje promeni. Njihova će priroda uvek biti hibridna i nejasna. Ona će dopuštati istovremenu tvrdnju da se promenilo sve i da se nije promenilo ništa.

One će ličiti na pokušaj da se do parlamentarne višestranačke demokratije s opozicijom stigne najpre preko vlasti i opozicije udruženih u istom Socijalističkom Frontu, gde bi opozicija, uz bednu naknadu, bila neka vrsta sasušenog grobljanskog ukrasa, preko bespartijske samoupravne demokratije gde bi opozicija bila sablasna koliko i vlada, s tim što bi vlada vladala a opozicija, u nepostojanju titulara vlasti, i ne znajući koga da napada, lovila zjala, sve do socijalističke demokratije višestranačkog tipa s večno izabranom socijalističkom vladom i večno izabranom prosocijalističkom ili antisocijalističkom opozicijom, što bi bilo savršeno svejedno, jer ni jedna ni druga ne bi imale šanse da vladu smene.

Tako bar sada stvari izgledaju u Srbiji. Kakve će biti, naravno, zavisi u prvom redu od onih koji promene vrše a neće ih.

Stvarno drukčije mogu biti jedino kad i ako promene vršili budu oni koji ih hoće ali za njih nisu pozvani.
Ostali nas se, zaista, ne tiču.