Monday, March 14, 2011

Kratka povest pada srpske demokratije

Odmor od istorije XIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

KRATKA POVEST PADA SRPSKE DEMOKRATIJE
(OD OKTOBRA 1944. DO NOVEMBRA 1945)

Na prvoj strani prve posleratne Politike objavljen je “Prvi govor maršala Tita u slobodnom Beogradu”. „Ovdje, u Beogradu“, rekao je on, „živeo je najveći izdajnik srpskog naroda, Nedić. Ovdje su se zajedno s njemačkim okupatorom kovali planovi kako da se istrjebe najbolji sinovi srpskog naroda. (...) Ovdje u Beogradu izdajnik Draža Mihajlović kovao je planove i brusio četničke kame. (...) Odavde iz Beograda treba da zrače one ideje-vodilje koje su nas nosile kroz ove teške dane, ideja bratstva i jedinstva i ideja velike i srećnije Jugoslavije“. Bez obzira na kovanje izdajničkih planova i brušenje izdajničkih kama, izjava vodećeg komuniste obećavala je srećniju Jugoslaviju. Da vidimo kako je ona, prema štampi pobednika, prošla u empirijskoj izvedbi. Interesuju nas samo tri polja od kojih zavisi funkcionisanje demokratije i njenih institucija: narodno predstavništvo sa višestranačkim sistemom, nezavisno sudstvo i slobodna štampa.

pompei
Saznajemo takođe za “Sastanak maršala Tita sa dr Šubašićem” u cilju formiranja jedinstvene vlade i počinjemo, odbacujući predrasude i sumnje, verovati da će od datog obećanja možda nešto i biti. Redakcija lista nam, pridražujući se opštoj pacifikaciji, čak saopštava da: „Bez mržnje (. . .) ali s budnošću prema svakoj klici zla, Politika stupa u nov život“. Ne volimo reč “budnost”, ali je razumemo. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste.

Na trećoj je zajednička izjava general-lajtnanta Koče Popovića i Peka Dapčevića — prema razneženom komentatoru, toliko zajednička “da je sa- svim svejedno ko koju reč izgovara” — da pravda obuhvata osvetu, pravda uključuje osvetu. I samo ovo malko kvari umiriteljnu idilu prednjih strana. Čitamo takođe “Pozdrav građana Beograda maršalu Staljinu.” (Živio najveći borac za oslobođenje svih porobljenih naroda Josif Visarionović Staljin!) Živio! I ja bih voleo da je — živio i da više ne živi.

Prva sudska, za sada preliminarna vest, obaveštava nas da je Komisija za ispitivanje ratnih zločina u Jugoslaviji uputila Centralnoj državnoj komisiji jednu listu ...

Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju buduću Evropu, i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti. Ovog puta gospodin Churchill je u Donjem domu dao opširnu izjavu o Moskovskoj konferenciji. U svojoj izjavi britanski premijer posvetio je naročitu pažnju Balkanu i Jugoslaviji. Izjava je engleski jasna: “Mi postupamo zajednički u našim odnosima sa kraljevskom jugoslovenskom vladom pod predsedništvom dr Šubašića i s maršalom Titom i mi smo ih zajedničkom porukom pozvali da se zajedno okupe. (...) Potrebno je da se vodi zajednička politika na ovom zamršenom području.” Zamršenom, razume se, i zbog toga što su izvesne konce našeg istorijskog klupčeta oni u rukama držali.

Javlja se i prva ispravka. Prema jučerašnjem broju maršal Tito je na Banjici rekao: Mi smo spremni da sada sjedinimo sve snage koje predstavljaju vrijednost za našu zemlju, nove snage, koje žele, koje iskreno žele da, isto onako kao borci Narodno-oslobodilačke vojske u borbi, pregnu na izgradnju naše zemlje. U ispravci od 29. oktobra sve je ostalo isto, osim što su nove snage izbačene.

Ostale su samo — snage. Stare što su izvele revoluciju. Nove bi, naime, mogle biti samo stare koje bi pokušale kontrarevoluciju, u najblažem slučaju “bacale nama klipove pod točkove”.
U nastavku, 12. novembra, i u cilju jačanja “zajedničkog fronta”, ustanovljuje se prvi Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. On če, veli se, suditi za one zločine i prestupe protiv nacionalne časti koji se ne mogu kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okupatoru u vršenju ratnih zločina. Ne kaže se zašto se tada uopšte sude, zašto se sude ako nisu ni izdajnički ni zločinački?

26. novembra, u članku “O narodnom pravosuđu”, iz pera poverenika ASNOS-a za pravosuđe druga Milovana Krdžića, prvi put se detaljnije elaborira novo shvatanje pravde s kojom ćemo se u socijalizmu suočiti. Pravosuđe mora i po svom sastavu i po svom načinu rada da odgovara volji, shvatanju i potrebama naroda (...) treba da posluži postignuću ciljeva koje je narod postavio u borbi za slobodu. (. . .) Dosadašnje pravosuđe je bilo nenarodno i protivnarodno.

Nenarodno je bilo zato što je bilo u rukama reakcionara. (...) Da prikriju svoja nasilja nad narodom, da sakriju tolike otimačine tude muke, nasilne progone, oni su iznalazili neke nemoguće formalnosti, tuđe i daleke srpskom narodu. (...) Sudstvo je po tome bilo nenarodno što je radilo protivno interesima najširih slojeva. (...) Staro pravosude bilo je sasvim formalističko, naše narodno sudstvo slobodno je od svake formalnosti. (...) Staro pravosuđe bilo je obeleženo skupim i dugotrajnim parničenjem. (. . .)

Naše je besplatno i brzo. (....) Staro sudstvo bilo je ispunjeno raznim “zamerkama”, “protivljenjima” itd. Pred našim narodnim sudovima postupak je jednostavan, kratak i brz, bez ikakvog odugovlačenja, usmen i neposredan. (. ..) Za članove narodnih sudova biraju se lica čestite i ispravne prošlosti, rodoljubi i ljudi odani NO pokretu. (...) Dakle, staro je sudstvo bilo rđavo, jer je, umesto da služi narodu, služilo pravu i pravdi, bilo je rđavo jer je bilo dugo, i, najzad, rđavo je bilo jer je bilo profesionalno a ne prosto odano NO pokretu.

15. januara održavaju se prve protestne manifestacije povodom izjave kralja Petra II, po kojoj odredba sporazuma Tito—Šubašić o neograničenoj zakonodavnoj vlasti AVNOJ-a do prve Ustavotvorne skupštine nagoveštava prenos vlasti u Jugoslaviji na jednu jedinu političku grupu. Kampanja će potrajati i raširiti se po celoj zemlji. To će biti prva kampanja novog tipa. Ona će razlikovati tri varijante po vremenu i obliku. U prvom napadi idu od rukovodstva, preko štampe, do naroda. U drugoj od naroda, preko štampe, do rukovodstva. U trećoj od štampe, preko naroda, do rukovodstva.

U ovoj najpre govori neko od vođa, potom to razrađuje skromna štampa, najzad se priređuju protestni mitinzi po preduzećima, ustanovama i konačno izlazi na ulice. 19. januara Politika izveštava da je na tu temu britanski premijer Churchill izjavio u Donjem domu: Mi nemamo nikakvog naročitog interesa u političkom režimu koji preovladava u Jugoslaviji. Međutim, pošto su kralj i jugoslovenska vlada našli utočište kod nas u vreme nemačke invazije, mi smo dobili izvesnu dužnost prema vladi i narodu. Ako budemo tako nesrećni pa ne uspemo da dobijemo pristanak kralja Petra, stvari će se razvijati tako kao da je on dao svoj pristanak. (.. .) Nije jasno zašto se pristanak traži ako se i bez njega može. Ali je jasno da gospodin Churchill za politički režim u Jugoslaviji nema više onaj naročiti interes što ga je imao 1941, kad je na vlasti bio gospodin Cvetković.

25. januara 1945. izlazi tekst sporazuma Tito— Šubašić od 2. novembra 1944. U njemu, između ostalog, stoji: Nova vlada objaviće deklaraciju koja će sadržati osnovna načela demokratskih sloboda i garantije za njihovo sprovođenje. Lična sloboda, sloboda od straha, sloboda veroispovesti i savesti, sloboda govora, štampe, zbora i udruživanja, naročito će biti naglašeni, kao i pravo vlasništva i privatne inicijative. (. . .) Sumnje koje su nas, u međuvremenu, sve većma obuzimale moraju se pred ovom odlučnošću i demokratskim strastima povući.

9. februara 1945. dobijamo iz pera profesora prava dr Jovana Đorđevića neočekivano unapređenje pojma pravosuđa, koje se tiče javne tužbe: Javni tužilac je i čuvar zakonitosti i branilac narodnih interesa. (. . .) On vrši nadzor ne samo nad poštovanjem zakona od strane građana nego i nad radom svih organa državne vlasti. Izvršni organi narodnooslobodilačkih odbora, povereništva, sudovi svili stepena, sindikati, advokati i sami istražni organi, u domašaju su njegove kontrole.

On može da ima naročiti nadzor nad administracijom zatvora i nad odlukama o pritvorima. On je u stanju da se umeša, kad to državni interesi zahtevaju, u gradanske sporove. On ima pravo da se umeša dok odluke izvršne vlasti još nisu donešene. (....) On predstavlja “oči i uši” naroda. (...) Državni je tužilac, dalde, najveći tutor i mentor demokratije koji se, kao Vrhovni demokrata, meša u sve, pa i u odluke koje još nisu donete, da bi se, jamačno, donele, kako to tužilac želi. Drug Đorđević je kasnije revno i sa istim poznavanjem stvari učestvovao u donošenju serije naših ustava, o kojima, međutim, sada, izgleda, nema naročito mišljenje.
8. marta 1945. Politika izveštava da je maršal Tito obrazovao Privremenu narodnu vladu u kojoj je mesto podpredsednika zauzeo Milan Grol. I posle čega se ona uopšte nije sastajala, verovatno iz obzirnosti da gospodinu Grolu ne bi na buržoasku jetru išla. Pridodata biografija puna je probranih fakata i uzdržane hvale. Prema njoj Grol je jedan od najpoznatijih opozicionera prema svim režimima koji su se smenjivali od 6. januara 1929. do 27. marta 1941. Ovo treba zapamtiti, jer je trebalo samo par meseci da se sva ova fakta izmene u suprotne činjenice a pohvale u psovke.

23. maja Miloš Minić prvi put piše o idejama koje ga inspirišu u vršenju visoke dužnosti javnog tužioca Srbije: Svaka fabrika, svako preduzeće, svako selo, svako veće nadleštvo, svaki narodni magacin itd. treba da izabere jednog ili više narodnih tužilaca, koji bi u slobodnim časovima, kad nisu na svom poslu, pomagali javnom tužiocu. Da prima razne tužbe, prijave, žalbe i obaveštenja o raznim slučajevima kršenja zakona i protivnarodnog rada. (. ..)

Ta veza sa masama omogućiće javnim tužiocima da razviju inicijativu narodnih masa u borbi protiv svih prekršitelja zakona koji ometaju obnovu i izgradnju naše zemlje. (....) Time se uspostavlja poštansko sanduče za dostave, za razliku od mletačkog, živo i budno. Istog dana, i bez pomoći naročitih narodnih tužilaca, izvršeno je čišćenje Beogradskog univerziteta od neprijateljskih i izdajničkih elemenata, među kojima su dr Veselin Čajkanović i dr Justin Popović.

16. jula Politika donosi govor maršala Tita u Novom Sadu. Maršal je tom prilikom rekao: Mi još nismo dovršili našu državnu zgradu. Jugoslavija još nije potpuno šlifovana kako treba. Tek mnogo kasnije, kad se doznalo za njegovu verziranost u draguljarstvu, razumeo sam upotrebu izraza “šlifovano”. Sto se tiče onog što se od nas, građana, očekuje i to je šlifovano jasno: Ništa drugo ne tražim ni od koga nego da sprovodi liniju Narodnog fronta, da sprovodi onaj program kojeg smo postavili još 1941. Ako hoće da ga sprovodi, alal mu vjera, mi ćemo ga postaviti na svako mjesto na kome će moći da koristi. To, stvarno, nije mnogo. Moraš jedino sprovoditi komunistički program iz 1941, ali si u njegovim limitima sasma slobodan.

7. avgust 1945. Danas u 5 časova po podne sa- staje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. (...) Izvršujući odluke Krimske konferencije, danas će u AVNOJ ući i oni poslanici iz Skupštine birane 11. decembra 1938. koji se nisu kompromitovali u saradnji s okupatorom. (. ..) Broj takvih, istina, nije veliki. Ali to nije ni čudno kad se ima u vidu da je Skupštinu iz 1938. pravio Milan Stojadinović da bi kroz nju mogao da sprovede fašiziranje zemlje. (.. .) Na osnovu sporazuma sa voćstvima ovih partija u AVNOJ ulaze predstavnici Demokratske stranke, Hrvatske republikanske seljačke stranke, Saveza zemljoradnika, Samostalne demokratske stranke, Narodne seljačke stranke, Republikanske stranke, Radikalne stranke i Socijaldemokratske stranke. (. ..)

Spisak je praktično nešto manji, jer većina ovih stranaka, već u Narodnom Frontu, ispunjava minimalni zahtev Josipa Broza, i “sprovode program kojeg smo postavili još 1941.” U istom listu, stubac preko puta, na prvom Kongresu tog Narodnog fronta, Milovan Đilas kaže: Kakve je ideologije i u kakvoj će antifašističkoj organizaciji neko biti, mi komunisti nikome ne namećemo, niti ma šta u tom pogledu od nekoga tražimo. Mi smo samo zato da i druge organizacije u Frontu čine ono što i naša Partija. (Aplauz) (. . .) Ne i moj. Jer, komunisti nikome ništa ne nameću, osim dabome, da svi činimo ono što i njihova partija od, 1941!
11. avgust 1945. AVNOJ je juče proglašen za privremenu Narodnu skupštinu. (. . .) Skupština je donela Zakon o biračkim spiskovima. (Član 1. Birački spiskovi služe za verodostojno utvrđivanje biračkog prava građana.) Znam da je neobjektivno, ali se na objektivnost nisam obavezao, a i zna se šta su drugi rekli, pa ću doneti jedino izvod iz onoga što je povodom ovog opskurnog zakona rekao predstavnik demokratske grupe, potpredsednik vlade Milan Grol: Pitanje o proširenju AVNOJ-a u privremenu Narodnu skupštinu ima za sebe razlog ukoliko to proširenje ne znači samo proširenje broja nego bi značilo proširenje političke osnove koja bi obezbedila slobodnu razmenu misli u ovom domu. (. . .) Ovaj zakon kao jedan uži politički zakon koji ograničava građanska prava ne bi se mogao primiti bez prethodnog donošenja širih zakona koji ta prava obezbeđuju, jer se nikad ne sme poći od izuzetka, nego se sa izuzetcima mora završiti. (.. .) Politika zatim izveštava: Posle izjave Milana Grola prešlo se na prozivku poslanika. Poimeničnim glasanjem za zakonski predlog je glasalo 349 prisutnih poslanika, od kojih su se samo dvojica uzdržala od glasanja. Prvi posleratni izborni zakon bio je, za demokratiju, jednak procesu kopanja svežeg groba, u koji se odmah počelo legati, jer saznajemo da je, jedanaest dana kasnije, 22. avgusta 1945. Maršal Tito primio ostavku podpredsednika vlade Milana Grola.

Sahrana demokratije je počela.

23. avgusta sukob između većine i manjine se zaoštrava na predlogu Zakona o krivičnim delima protivu države. M. Pijade je u Zakonodavnom odboru izjavio: Ovaj Zakon neki žele da prikažu kao naslednika Zakona o zaštiti države. (. ..) Primedba koju je g. Milan Grol pred stranim novinarima učinio ovom zakonu, tvrdeći da on nije uperen samo protiv krivaca nego i političkih protivnika, bez osnova je i svakog opravdanja. (.. .) Ne mnogo kasnije, upravo će ovaj i ovakav Krivični zakonik poslužiti upravo u one svrhe koje je drug Pijade s onako uvređenom indignacijom poricao.

Grol će u Skupštini dopuniti kritiku rečima: U danima reakcije bio je eksploatisan pojam otadžbine i hteo se izjednačiti s pojmom režima. Treba se čuvati toga da se politički protivnici uvrste u neprijatelje i izdajnike zemlje i otadžbine. Cela je stvar bila u nameri da se, po raznim osnovama, izvesnom broju građana oduzme pravo glasa. Još je u Društvenom ugovoru Rousseau pisao: Da bi jedna volja bila opšta, nije uvek nužno da bude jednodušna, već da svi glasovi budu izbrojani. Svako formalno isključenje uništava opštost. Ali partija, zaljubljena u sebe, ne može se pomiriti s mogućnošću da svi tu strast ne dele. Zato će njeno odsustvo biti dopušteno jedino u izbornim promilima, koji i danas izazivaju smeh.

25. avgusta sledi sudar oko predloga zakona o štampi. Manjini odgovara Kardelj: Kada manjina kaže da je štampa u rukama države, ja bih podvukao jednu stvar, da postoji velika razlika između ove države i one stare države. Onu staru su u rukama imali protivnarodni slojevi (. ..). Nova Jugoslavija je izgrađena po volji širokih narodnih masa (. . .). Štampu, dakle, ne treba da štiti Zakon, nego dobra volja naroda i njegove egzekutive. Mitra Mitrović, ministar prosvete Srbije dodaje, shvata za razliku od nas inovaciju, pa veli: Prvi put naša štampa može da piše slobodno i nesmetano o onome što narodu leži na srcu. (Ali ne i o onome što njoj, štampi, na srcu leži.)

Ali šta to narodu leži na srcu? I to drugarica Mitra zna. To znači da danas može da piše o obnovi i izgradnji naše zemlje, može da piše o radu sabotera, može da piše o nedostacima rada naših narodnih vlasti (. ..). Može, dakle, da piše o programu Partije. Ali Mitra Mitrović je žena, jezik je ne drži. Mi se nikada nismo kitili frazama o čistoj demokratiji, niti smo obećavali demokratiju za sve. (.. .) Nećemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoće da unesu smutnju u narod (...). Ne, komunisti se, uistinu, nikad nisu kitili frazama o “čistoj” demokratiji, ali ni “prljavu” baš izrekom nisu obećavali.

Govori u ovoj debati, najčešće kontekstom, a ponekad i mitrinskim tekstom nisu slobodnoj štampi obećavali srećne dane. No, ne treba se zavaravati. Bilo je govora u povesti koji su je s istim ishodom — obećavali. Robespierre je, na primer, 11. maja 1791, u Jakobinskom klubu, rekao: Sloboda štampe mora biti bezuslovna i bezgranična, ili ona inače ne postoji. Sloboda publikacije svojih mišljenja ne može biti ništa drugo do sloboda publikacije svih raznovrsnih mišljenja. (. . .)

Cela se stvar svodi na dve reči — ili se moramo odreći slobode ili moramo pristati na savršenu slobodu. Dve godine kasnije, poslao je žbire Odbora javne bezbednosti da razbiju štampariju u kojoj je Desmoulins štampao članke nepovoljne po njega i Teror.

26. avgusta, povodom predloga Zakona o uređenju sudova, razvila se debata o laičkom i profesionalnom elementu u sudstvu. M. Minić se tom prilikom izjasnio protiv stalnih sudija pravnika. On je rekao da je većina pravnika kod nas, ako ne elemenat reakcije, ono konzervativni elemenat (...). Zato smo dobili sudije koje su od sudske materije umele da razlikuju jedino stolove od stolica.

27. avgusta, zaključujući debatu ovog zasedanja, Edvard Kardelj, pozniji univerzalni teoretičar samoupravnog socijalizma, daje opštu karakteristiku opozicije: Skupštinska se opozicija baca protiv nastojanja u izgradnji narodne vlasti upravo u trenutku kada te narodne vlasti čine najveće napore i čine najveći korak u daljnoj izgradnji demokratije u ovoj zemlji. To znači, u praksi, objektivno, da skupštinska opozicija u svom neshvatanju sadašnje situacije i momenta, smeta izgradnji te demokratije (aplauz). (.. .) Grob je iskopan, grobari s ašovima čekaju, šta kojeg vraga čeka opozicija? Što u grob ne skače. Narod i komunisti imaju prečeg posla nego da se sa njom večno preganjaju. Treba žuriti da se Jugoslavija što pre dovede do današnjeg ambisa.

29. avgust to joj na fin način i srpski narod poručuje: Konferencija NF u Zaječaru. Građani Zaječara traže ukidanje biračkog prava sadašnjem poslaniku Narodne Skupštine Iliji Stojanoviću i njegovoj porodici. Pod okupacijom oni su aktivno saradivali s Nemcima i bili u izdajničkim odredima.

21. septembar. Izgleda da je opozicija, najzad, shvatila da je umrla i da u grob valja leći, jer: Predizborna aktivnost. Političke grupe izvan Na- rodnog fronta nisu prijavile svoju saveznu kandi- datsku listu za opšte izbore 11. novembra 1945.

22. septembar. Na odustajanje građanskih stranaka od učešća u izborima, objašnjeno privilegovanim položajem KPJ i njenog Fronta, Politika u članku “Apstinencija reakcije” odgovara: Puna demokratičnost naših izbora, bez sile, bez žandara i kundaka, stajala je na raspolaganju opoziciji kao i Frontu. Što ih ona nije prihvatila, najbolji je dokaz da to nije parlamentarna opozicija, nego jedinstvo izdajničkih i nepopravljivih fašističkih ostataka — u licu crne povampirene reakcije — jedinstvo narodnih neprijatelja. U redakcijskom uvodniku prvog posleratnog broja Politika je obećala da će delovati “bez mržnje”. Sad je obećanje ispunila. Političari koji su kao nekompromitovani u Skupštinu primljeni, u međuvremenu su se kompromitovali, pa su, najednom, postali oduvek kompromitovani kao “fašistički ostaci”, siročad poraženog nacionalsocij alizma. O tome nas izveštava 28. septembra 1945. Vlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova Savezne vlade: Milan Grol, Boka Vlajić i braća Kneževići su u inostranstvu otvoreno radili protiv narodnooslobodilačke borbe, dakle i protiv srpskog naroda (...).

Pridružuje im se i buduća žrtva, koja to još ne zna, dr Dragoljub Jovanović, narodni poslanik zemljoradničkog krika Fronta: Morate znati da je predsednik Glavnog odbora Demokratske stranke, Mihajlo Kujundžić, umro za Dražinom trpezom (. . .). Komunisti su u opelu demokratiji, naravno, najglasniji, pa 30. septembra, Milentije Popović, ministar trgovine i snabdevanja Srbije, poje: Danas svi oni izvan Fronta, ukoliko nisu zagazili u blato i izdaju, to već čine time što pokušavaju da otvore kanale za mešanje inostranstva u naš unutrašnji život.

1. oktobra je na programu „Večnaja pamjat“ Moše Pijade: Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta! Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije! Taj će glasati za zločince i koljaše! (...) Pa sad, izvolite na glasanje!

5. oktobra se u pogrebnom horu čuje i glas General-lajtnanta Aleksandra Rankovića: Dosledno stavu o apstinenciji, u glavama raznih Grolova smišljaju se i razni pakleni planovi: da se pomoću intervencije inostranstva onemoguće izbori i ukinu ti prvi put slobodnom voljom naroda doneseni zakoni (Dole reakcija!) (.. .). Pošto je on ministar unutrašnjih poslova, mora mu se verovati da je dobro obavešten. Jer kao što iz izjave proizilazi, taj zna čak i ono što je tek u glavama opozicije! A vi, na izbore izvolite! Oni su.časni i pošteni. Kao i Antonije što je kad o Brutovom poštenju govori.

8. oktobra nestrpljivom Crnogorcu Milovanu Đilasu dosta je pojanja, više ne može da čeka: Tu smo opoziciju mi tukli u ratu ne gumenim nego onim pravim čeličnim kuglicama. (...) Razbili smo te sluge okupatora zajedno s okupatorom. Metak je svakako brži od skupštinske debate, ali, nažalost, pucati se pred svetom ne može, pa se primenjuju druge mere i one 11. oktobra 1945. dovode do: Ostavke ministara Šubašića i Šuteja.

12. oktobra centralna ceremonija sahranjivanja mučki ubijene demokratije završava se s velikim “Priđite poslednjem celivanju” Josipa Broza, koji kaže: Nikakve mahinacije ne mogu nas spriječiti u izgradnji snažne Demokratske Federativne Jugoslavije.

Paralelno sa ovim centralnim pogrebom stranačke parlamentarne opozicije odvijao se i jedan sporedan, u kome je, pored već upokojenog nezavisnog sudstva, pogrebena i slobodna srpska štampa. Posle sedmog broja Grolove Demokratije, glasilo Demokratske stranke je zabranjeno. Prvi je broj izašao na beogradske ulice 27. septembra, poslednji 8. novembra 1945. Trajala je, dakle, nepunih mesec i po dana. Ali nije naprasno umrla. Hronično je bolovala od štamparske anemije — nestašice papira, “spontanog” nezadovoljstva grafičkih radnika, odbijanja kioska da je prodaju i povremenih napada na dobrovoljne kolportere, uglavnom nas, studente i učenike gimnazija. Ozbiljnije se razbolela već posle četvrtog broja.

Dobila je visoku temperaturu od 451° Farenhajta, “vatru” kako naš narod veli. Povodom toga je stručni konzilijum Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije izdao dva saopštenja. U prvom, od 19. oktobra u Politici kaže se da su: Juče, 18. ov. m. ujutru neke grupe građana, većinom omladinaca, na raznim mestima Beograda, podstaknute, a na nekim mestima izazvane od elemenata koji rade na unošenju zabune i izazivanju nereda, izvršile paljenje i cepanje lista Demokratija. (. ..)

Upozoravamo građane da ubuduće ne nasedaju raznim provokacijama, jer ovakvi postupci mogu samo da štete ugledu naše zemlje i da poremete mirne i zakonite predizbome pripreme. Drugo saopštenje izlazi u Borbi

20. oktobra i nešto je izmenjeno. Konzilijum je stao na stanovište da je uzrok vatri u samom listu, a ne izvan njega, na ulici. U njemu se kaže da su: juče (nije bilo juče, bilo je prekjuče) 18. ov. m. izvesna lica, u želji da pred neprijateljima naše zemlje stvore utisak kako u D.F. Jugoslaviji vlada neredovno stanje pokušala da spale (nisu pokušala, nego spaljivala) dnevnik (nije dnevnik nego nedeljnik) Demokratiju. Zavedeni ovom provokacijom u ovu akciju su se umešali i izvesni neodgovorni elementi. (....)

Poziva se sve gradanstvo da ne naseda ovakvim provokacijama i da ukaže punu potporu organima vlasti u gonjenju ovakvih neprijatelja naše zemlje. Bolesnik, opečeni list, odgovara u 5. broju, od 25. oktobra 1945.: Iz prvog i drugog, popravljenog izdanja ovog saopštenja ne vidi se ko je vršio paljenje, ko su izazivači, koji su izazvani, koji su provocirani a koji provokatori, i ako je intimna želja bila da se prikaže da su to bili izdavači Demokratije koji su sami sebe napadali, sebe štitili, i protv sebe držali političke govore nad listom u plamenu.

Pa ko su ti narodni neprijatelji koji žele pred svetom da nas osramote? To je isti onaj SKOJ koji će naredne godine pokušati da spaljuje ljude. Na sastanku Mesnog komiteta od 22. oktobra 1945. ocenjeno je da je SKOJ grešio u pitanju Demokratije. Mesni komitet Beograda se izjašnjavao za bojkot Grolovog lista, ali ne i za izazivanje incidenata. (.. .) Odustajanje od paljenja bilo je izlišno. Naprednu decu trebalo je pustiti da se igraju vatre. Ionako će uskoro ostati bez pruća. Pruće, doduše, nije uvek bilo od hartije. Kad smo se po beogradskim ulicama otimali o Demokratiju, u nastojanju da je spasemo, napredni omladinci su nas mudro polivali benzinom i potpaljivali. U brizi da ugasimo sebe, morali smo list njegovoj sudbini prepustiti. U međuvremenu je, na našu sreću, takođe napredni Sindikat slagača odbio da štampa list čoveka iz emigrantskog brloga spletaka, izdaje, špijunaže, zločina, karijerizma i korupcije (Milovan Đilas). Sta se, zapravo, dogodilo objasnio je J. Broz stranim novinarima:

Koliko je meni poznato radnici su stupili u štrajk. Kod nas je sloboda štrajka. Radnici su stupili u štrajk zbog toga što je taj list napao i uvrijedio sindikate. Bilo je dosta protivzakonitosti u tom listu. Radnici su smatrali da ne trebaju da štampaju taj list. Oni imaju pravo štrajka i mi nemamo ništa u to da se miješamo. Mislim da vlada nema nikakvog moralnog prava da im sugerira da oni moraju taj list da štampaju. Osim toga to dokazuje da su radnici kod nas subjekti. Oni sami mogu da utiču na izvjesne stvari. Tu se više ništa ne može izmjeniti. Može, bojim se, zar ne? Jer ovaj jubilarni nekrolog čitate u Demokratiji.

Prođimo još jednom sasvim kratko celu priču o ubistvu srpske demokratije godine 1945.
A onome ko neće u Front, ko hoće svoju partiju, poručujemo neka ide, neka je stvara, mi mu nećemo smetati. (...) Rečeno je u julu 1945.

Ja mogu da kažem u svoje ime da sam zadovoljan što imamo opoziciju. Rečeno je u avgustu 1945.
Ne mogu u našoj zemlji, drugovi i drugarice, postojati dva programa, već samo jedan — program Narodnog fronta, program izgradnje socijalizma. Mi živimo u punom jeku revolucionarnog društvenog preobražaja u našoj zemlji, a revolucija ne zna za šalu, revolucija se ne može igrati kojekakvim koncesijama i drugim stvarima. Revolucija je surova stvar (...). Rečeno je 1950.

Premda je građanski bolesnik davno umro, prvi socijalistički nekrolog mu je tek sada održan.
Ovo je drugi.

4 comments:

Срђан said...

Poštovanje, gospođo Ljiljana.

KRATKA POVEST PADA SRPSKE DEMOKRATIJE
(OD OKTOBRA 1944. DO NOVEMBRA 1945)

Kratka povest, od oktobra 1944. do novembra 1945. godine nije samo jedna puka hronologija nasilja, ona nije samo stvarna i istinitija istorija, ovaj članak je mnogo više od toga.

Kratka povest u sebi sadrži način za uspostavljanjem demokratije. Taj način je skriven i upravo suprotan od onoga što je tekstom opisano.

Svako dobro,
Srđan

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Srđane,
Naravno da nije ni bila intencija vlasti da uspostavi demokratiju. Što su neki naivno verovali, to je njihov problem. A posledice smo videli.
Srdačan pozdrav.

Срђан said...

Poštovanje, gospođo Ljiljana.

Naravno da im nije ni bio cilj demokratija. Onaj koji nije verovao, loše je prošao, a mnogi nisu verovali.

Danas i dalje postoje njihovi otpaci, njihova rešenja, njihov sistem koji su nam ostavili u amanet. Tu zaostavštinu valja preobratiti, i na to mislim kada kažem da je u tekstu takav recept, ukoliko nam je cilj demokratija, ukoliko nam je sloboda cilj.

Svako dobro,
Srđan

Anonymous said...

Usput...
Danas mi je lako biti general poslije bitke. Pa stoga samo par napomena ovoj kronici.
Tito je koristio Staljina jer je druga opcija ukljucivala iskracavanje saveznika na Jadranu.
Daljnjih 1 mil. mrtvih.
Nikad se ovdje u zadnjih 500 godina nije nikog od svih balkanskih drzavica nista pitalo!
Uvijek su medjunarodne konferencije donosile rijesenja...Bez prava zalbe.
Ne znam sto je bilo u BG ali sam citao o Nedicu i BG koa prvom Judenfrei gradu u Europi kako se pohvalio u Berlin.
Te 1945 se moglo samo jedno:
zaribati Churchila i otkaciti tzv slobodne izbore ili ih uciniti farsom.
Ne odrzati ih bilo bi milo drugu Brki u Moskvi.
Poslije farse slijedila je ta distanca od Informbirao.
Ali ono sa nesvrstanima je tek pravi potez velcine.
Dulles je dao u zadatak izmisliti tzv. nesvrstane u kojima ce glavni uz Tita biti Fidel ( Kuba pred nosom SAD ), Naser ( najveca drzava blistoa Egipat i Nehru ( Indija pred nosom Kini)
Nisu se svrstali ali je time SSSR-u bio zatvoren put.
E od toga smo svi zivjeli razne saocijalizme isamoupravljanja dok su za taj job stizali $ iz SAD-a

Pozdrav Svjedoka vremena iz blizine