Saturday, October 11, 2008

O čovečanstvu II deo

O čovečanstvu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
U jednom čoveku uvek je i celo čovečanstvo Sva njegova istorija. Prošla i buduća. Sve njegove mogućnosti. Iskorišćene kao i neiskorišćene.
*****
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi.

Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****
K. Plattner_Apocalypse_Reider
*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti. A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Krucijalni problem našeg čovečanstva je usklađivanje opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
*****
Genetička memorija vrste nastanjena je uspomenama na okrutnosti i bezumnosti prirode zemljotresima kojima je drobila ljude, vulkanskim erupcijama na kojima ih je pržila, sušama kojima ih je morila, pošastima kojima ih je trovala,

poplavama kojima ih je davila, toliko da prava povest svakog naroda ne počinje od njegovog stvaranja, već uvek od prvog mitskog potopa što ga ne uništio.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa,

da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.

Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u nasu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge.

Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
*****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.

Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti.

Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.

7 comments:

Unknown said...

Пратим Ваш блог већ дуже време и веома сам Вам захвалан за његово постојање. Мисли Борислава Пекића су увек актуелне, изузетно снажне и инспиративне. Само наставите...

(published by Ljiljana Pekić) said...

Postovani Drslobo,
Veoma se radujem kada se neko javi sa komentarom, a narocito kada vidim da vec duze vreme prati ovaj blog.
Meni pricinjava veliko zadovoljstvo da upoznajem citatelje sa raznim aspektima Pekicevog stvaralastva. A ovakve pohvale samo mi daju vise snage i energije da nastavim. Hvala Vam.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

Uh,
zaista se stidim sto za ovaj blog nisam znao ranije. Lane, pisuci
clanak o Pekicu ("Okean Pekic", casopis studenata ekonomije "Pressek",
Nis), procunjah internetom, ali osim wikipedijskih informacija malo
toga sretoh. Jos od studentskih dana (diplomirao sam na Filozofskom
fakultetu u Nisu, SG za Srpski jezik i knjizevnost, 2003. godine) drzim
Vaseg cenjenog supruga za svoju smernicu. U cestim trenucima klonuca,
ponestanka elana, vracam se Pekicu. Peti oktobar sam docekao u pritvoru
kao otporas i tih noci drzala me misao da je mogao jedan Pekic iz svog
suzanjstva da izadje jaci, te necu moci cu i ja. ("Sto te ne ubije to
ti zivot daje", odjekivali su mi u usima njegovi Simeoni).
U njegovom delu je rasuto toliko divnih i velikih misli, aforizama (moj
stalno citirani kao uteha nervirajucima zbog raznih situacija - "Stvari
ne treba uzimati ozbiljno, jer situacija nije ozbiljna nego OCAJNA!),
da sam ih jedva cekao na jednom mestu. Hvala Vam na tome!
Dalibor Djordjevic
Babusnica

(published by Ljiljana Pekić) said...

Postovani i dragi gospodine Djordjevicu,
Milo mi je da ste najzad nasli Pekicev blog. Da ste se ranije setili da ga potrazite na Googlu, tamo biste nasli adresu. No bolje ikad nego nikad.
Mnogo mi je zao da ste bili u pritvoru, ali sto rekao Pekic - i to je za ljude. Takva iskustva su strasna i mogu samo da zamislim kako ste se osecali. Mislim da je najgore sto covek nikada ne zna koliko ce ga u zatvoru zadrzati, pa ta neizvesnost takodje doprinosi teskocama.
Toliko se radujem kada se jave novi citaoci bloga, jer njih je svakim danom sve vise, pa se krug siri. Vidim da ste citali i "Zlatno runo" sto je ogroman uspeh u ovom vremenu kada ljudi nemaju vremena za tako obimne knjige. No mislim da se isplati jer je ta knjiga vrhunac Pekiceve literature.
Najsrdacnije Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

Da,
sada vidim da Google daje vas blog kao drugi u pretrazi, ali sam gotovo
siguran da pre godinu dana nije ukljucivao blogove...Negde procitah da
i Vasa cerka ima blog, no i njega sada ne mogu da nadjem. Sto se tice
mog pritvaranja, ono mi izgleda strasno sada sa stanovista oca dvoje
dece, inace sam u to vreme osecao da moram caru govoriti da je go ili
da me nema. Osecaj odgovornosti za kolektivne gluposti me napustio sa
godinama. No, da ne duzim o svom kratkom ropstvovanju, kao Mirko Kovac
one veceri na terasi vikendice Vasem suprugu.
Sto se "Zlatnog runa" tice, bombardovanje iz '99 sam utrosio gutajuci
ga, tako da sam jedan od retkih koji nose lepe uspomene iz tog perioda.
A da je vrhunac - jeste, mada bi tek "Romejski prsten" bio nedostizan
vrh. By the way, za "Danas" onomad rekoste da "Crvene ruke" (tako li
trebase da se zove roman o ikonoborcima?) nema, samo gomile materijala.
Mozemo li u nekom obliku ocekivati taj materijal?
I, hoce li "Solaris" objaviti "1999", ili vec jeste a da je meni
promaklo, jer poslednjih godina ne uspevam da dodjem na Sajam?
Na kraju izvinjenje na ovoj bujici reci, jer osecam neizmerno
uzbudjenje sto imam priliku da Vas priupitam stogod. Uzbudjen sam i sto
ste znali Mihiza, a on mi bio najdraze pitanje na ispitu iz
knjizevnosti XX veka. Tako da zaista ne uspevam da istrijerim sta bih
Vas prvo pitao. Verujem da ipak necete zameriti jer Vas posle "skidanja
sa trake" znam kao beskrajno strpljivu osobu spremnu da saslusa.
S najdubljim postovanjem,
Dalibor Djordjevic

(published by Ljiljana Pekić) said...

Postovani gospodine Djordjevicu,
Ne znam na sta pre da odgovorim? Solaris je prestampao "1999" jos pre neku godinu. Sada ce da za Sajam izadje knjiga "Marginalije i moralije" - misli Pekiceve iz raznih dela, koju sam ja priredila.
"Romejski prsten" je trebalo da bude napisan, ali nazalost nije za to bilo vise vremena. Naravno da je steta, ali najzalosnije je sto Pekic nije malo duze poziveo.
"Srebrna ruka" koju pominjete nema veze sa "Zlatnim runom". To je trebalo da bude prica o VIII veku, a desavalo bi se u Vizantiji. Zivot dva slikara u vreme ikonoboraca i ikonoklasta. Postoje beleske, sadrzaj romana ali nema teksta. Pekic je uvek pravio planove za vise godina unapred. Prikupljao je gradju, proucavao istoriju doba o kome je zeleo da pise, izucavao razna zanimanja ili karaktere ljude koje je hteo da opise. Tek kada bi potpuno savladao materiju navalio bi na sam roman. Medjutim sve je to batalio kada je resio da pise "1999" i "Atlantidu". Smatrao je da je to vaznije i bitnije da bi pokazao gde idemo, odnosno gde srlja nasa civilizacija.
Moja cerka ima takodje blog, ali ga je u poslednje vreme malo zanemarila. Medjutim ima dva clanka koja je napisala povodom dana smrti Pekiceve, pod naslovom "My father the Hero". Ako ukucate Pekic na njenom site-u trebalo bi da ih nadjete. Mislim da je to bilo 2006 godine 2. jula, a mozda i 2005. Adresa je:
http://www.allthingsbeautiful.com
Kako ste divno iskoristili vreme bombardovanja da citate "Zlatno runo". Taj roman zahteva dosta vremena a istovremeno moze da vas okupira potpuno i da se izgubite u njemu na najbolji moguci nacin.
Mnogo srdacnih pozdrava.

Anonymous said...

Vec duze vremena pratim vas blog
Zaista divno da sa nama delite
misli jedne izuzetne osobe ...
Tako su mi bliske i jasne ove misli
da se cesto vracam citati ih
Hvala vam Ljiljana
Nemir-AJ