Friday, June 27, 2008

Dnevnik B. Pekića X deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (X deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (IX deo Ovde)

18. septembar 1954. godine.

V. i ja počeli korekturu “Eksperimenta”. Sa njim čovek ima da hoda po trulim daskama. Kada je V. čitao M. Miloševiću našu dramu i rekao da se posle odlaska dr Rajnharda i Tollera, pokazuje na tavanici, kružna senka pacova u trku, ovaj je cinično upitao – “Molim, a gde ste vi videli tavanicu na pozornici?”

Jan_Palach's_Monument_in_Rome

Rosandićeva predsmrtna izložba. Stari tabetični gospodin, koji obožava Ticijanove anđele, koji će mu uostalom ubrzo i trebati. Ako bi morao da ide peške on i ne bi stigao do raja. Njegova Mladost ljupko propagira pederastiju. Neki od radova u drveta do pojedinosti ilustruju čari ljubavi sa Lezbosa.

Hristos koji podseća na političkog mučenika našeg veka i zanesena majka u kojoj je nagon rase podignut na stepen kulta – ostavili su na mene trajan i dubok utisak. Ali taj stari gospodin koga njegovi učenici vozaju okolo kao bebu u kolicima, taj senilni pasti sodomski raspoloženih uspomena iz postojbine, voli da daje izjave koje zvuče kao Jerihonske trube.

On objavljuje strašni Sud modernoj. Nažalost majstor ima na raspolaganju samo frulu od zove. I njegov zvuk slab je kao i njegova misao. Dobro, on voli Ticijanove anđele. Drugi ne voli te anđele nego uživa u Brojgelu. Treći će im pretpostaviti Braka. Četvrti ima više poverenja u fotografiju. Ali zar to znači da objavljivanje jedne vrednosti, imperativno nalaže odricanje druge?

Rosandić svojim oblicima daje jedan nesumnjiv sekundarno patološki pečat. Ili su možda Ticijanovi anđeli bili manje bespolni nego što se pretpostavlja. O, da, znam lako je biti ironičan spram jednog osamdesetogodišnjeg tabetičara. Ali je isto tako lako zloupotrebljavati renome, koji se više ne može potvrditi.

Profesor Stanković sa Akademije primenjene, jedan od retkih ljudi koji priznaje da nema talenta, ispričao mi je anegdotu koja ilustruje prirodu bolesti kojoj podleže svaki umetnik. On i Grasi posetili su pre nekoliko meseci majstora u njegovom ateljeu.

Kao i obično on je sedeo u svom dupku, i čovek bi morao pošteno da se pomuči da uhvati njegovu ruku da je stegne. (One se kreću same od sebe u nepredviđenim pravcima.)

Neko od njih dvojice spomene neoprezno Meštrovića, na šta Toma patetično upita: „Ah taj zanesenjak – on hoće da bude skulptor skulptorum. On hoće da bude veći i od samog Rosandića!“ Taj čovek koji je napravio tolike glave doživeo je najzad da izgubi i svoju sopstvenu.

Umetnost stvara poluljude. Ona brutalno razara jednu plemenitu zonu ljudskog duha, da bi od njenog praha sagradila fikciju. Jednu narcisoidnu laž. Platon je znao zašto u njegovoj Državi nije bilo nijedno prazno mesto za tu prokletu zabavu.

28. septembar 1954. godine.

Projektujem opus o Njegovan Turjaškima. Pre nedelju dana počeo sam Dnevnik o njima, koji bi ilustrovao materijalizaciju te ideje. Dao bih je kroz romana. pripovetke, monografije i drame.

U pripovetkama koje sam nazvao „Anali o Njegovan Turjaškima“, pokušao bih da opišem izvesne eminentne časove iz života nekih članova ove kuće po metodi koje sam iskoristio u „Trijumfu Antonija Njegovana“.

Monografijama, pisanim na način sažetih i samo mestimice lirski obojenih biografija Cvajga i Moroa, biće obuhvaćeno nekoliko izuzetno interesantnih Njegovan Turjaških. (Ivan Njegovan, Hristijan Turjaški, Jakov Urlik Turjaški, Evgenija i Teodora Njegovan, etc.)

Osim nekoliko romana u stilu „Avantura pukovnika Emilijana Turjaškog“ centralno mesto u celom opusu pripalo bi nekoj vrsti „Hronike Njegovan Turjaških“, podeljene na tri dela.

Prvi pod naslovom „Gospoda Njegovan Turjaški“ dat u pet knjiga bavio bi se tom moskopoljskom grkocincarskom porodicom za vreme njenog „zlatnog doba“ od polovine XIX do druge decenije našeg veka (do 1914.).

Drugi pod naslovom „Zlatna grana“ sa motom u mitu o svešteniku Dijaninog Hrasta, takođe u pet knjiga obuhvatao bi stagnaciju Kuće i prve simptome njenog propadanja sve do rata 1941. godine.

Treći pod naslovom „Ostrvljani“ opisao bi njihov definitivan slom u ratu i revoluciji sve do 1948. godine. Ova hronika u trinaest ili devet knjiga zahvatala bi dakle intermedijer između revolucije 1848. i revolucije 1948. godine.

U dramama „Svetkovina“, „Ešafo i Sekira“ (Ivan Njegovan i njegov unuk), „Saučesnici“, „Ključevi od pakla“ (Silvije Njegovan), „Hamlet – džigolo grada X“, „Arhipelag“, „Čovek u Ljudskom obliku“, „Uljez u svetlost“ (Otac i sin Golovan) i tako dalje, obuhvatali bi materijal koji prethodnim oblicima nije upotrebljen, a predstavlja teme zahvalne za teatar. (XI deo Ovde)

2 comments:

ivan said...

Kad ce biti objavljeni rezultati o ovogodisnjoj dodeli stipendije "Borislav Pekic"?

Ljiljana said...

Postovani Ivane,
objava dobitnika ce biti publikovana u ponedeljak 30. juna.
Srdacno Vas pozdravljam