Saturday, March 08, 2008

Vreme reči-VIIIc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Pekićev roman o Londonu” – II nastavak - razgovor vodila V. Kesić, “Start”, Zagreb, 2. juni 1984.

Prisjećam se sjajnog štiva madjarskog pisca Georga Mikeša, “Englezi i Amerikanci u papučama”. Englezi su, čini mi se, narod zahvalan za duhovite generalizacije toga tipa. Vjerovatno ni vi niste odoljeli takvim konstrukcijama, pa kad ih već ne upotrebljavate u literature, hajde da ih “potrošimo” u jednom novinskom razgovoru.

Tulips

Takve generalizacije o Englezima govore malo, više govore o sposobnosti pisca da pravi manje ili više uspeo paradoks. Pa ipak, hajde da se upustimo i u to. “To wait and see”, čekati i videti, čini mi se da najbolje izražava prirodu njihovog duha, pa i istorije. Čine mi se užasno presporim ljudima koji uvek nekako stižu na vreme.

Nije to stvar samo temperamenta već kulturno-političkog iskustva. Brazilci, koji su englesku policijsku ekipu uzeli za učitelje, morali su se odreći njihovih usluga, njihove psihološke i policijske škole, oni to ne bi uspeli sprovesti ni za narednih sto godina. Opredelili su se, naravno, za znatno brže elektrošokove i batine.

Sećam se jednog svog poznanika koji je, sišavši sa aviona u vreme jedne od onih perpetuirajućih irskih bombaških akcija, kazao da bi on, ako bi mu se dalo, irski problem rešio dok okom trepneš. Ja ne sumnjam, jasno mi je da bi on to uradio, nije mi samo jasno da se taj čovek kod kuće smatrao demokratom, liberalom i čovekom apsolutne tolerancije.

Ne verujem, na primer, da bismo mi čekali da se s neke ambasade puca na naše policajce, kao što su to učinile libijske diplomate. Ali Britanci su čekali i, bez obzira na to što su ih laburisti oštro kritikovali zbog tog čekanja, oni ništa drugo – ni brže, ne bi preduzeli; to je u engleskom duhu, tradiciji, common sense-u, istoriji.

Njihove istorijske reakcije davane uvek sa zakašnjenjem, zastrašujućim zakašnjenjem, ali u dvanaestom času, uvek nekako sa zadivljujućim stizanjem na vreme. Moram reći da mnogi drugi rade stvari pre vremena, pa ipak zakašnjavaju.

Kad Nemca gledate da nešto radi, diže vam se kosa na glavi, in a pamet vam ne pada dam u pomognete: Englezu da, jer vam se to spontano petljanje in e čini nekakvim radom, ponekad zapravo to i nije. Kad posmatrate Engleza na nekom poslu, to je zaista pravi odmor.

Oni su tih narod, sa najbučnijim Parlamentom, oni su racionalan narod, sposoban za sasvim iracionalne postupke, koji su, usput, djavolski skupi, kao na primer učešće policije u rudarskim sukobima ovoga meseca, ili folklandska kriza.

Svake se godine “1. maj” u Engleskoj, od kada se slavi, slavi nekog drugog dana. Ove godine 7. maja, pod klasno-ideološki steriliziranim imenom jednog od četiri tradicionalna Bank holiday-a. Praznik rada postao je bankarski praznik, to je taj engleski način.

Taj isti način ne dopušta vam da u krčmama popijete kafu i u kafeima pivo. Morate biti, kao u Americi, protestatori i ostati stalno u pokretu koji vam ne dopušta da pustite korenje. Ja, na primer, živim u Southwest I kvartu, ali moja opština je Southwest III. To vam neće pomoći da me pronadjete, na vratima nema imena, mene lično čudi što postoje i vrata.

Engleski jezik nije uvek ono što čujete, najčešće zapravo nije, nego kako čujete. Englezu se naprosto ne može desiti da vas o nečemu na najbrži i najefikasniji način obavesti, nego informacijama trenira vašu bednu stranačku inteligenciju.

Ovde će vam lekar, sa velikom strašću, braniti eutanaziju, a dželat, sasvim sam siguran, biti učlanjen u društvo za borbu protiv smrtne kazne, ali prvi će vas savesno lečiti, a drugi isto tako savesno ubiti.

Kad smo već kod zakonskog ubistva, dodajem da sam ja nepopravljivi protivnik smrtne kazne. Znate li kako je ovde rešeno pitanje dželata, i to u vreme kada se, pre francuske giljotine, dve stotine godine pre, i ovde ubijalo mehaničkom sekirom? Konopac je potezala ovca, jer to se dogadjalo u jednom vunarskom kraju, kraju vunarske manufakture, i sve su savesti bile mirne.

Zar se u tome ne vidi nešto od engleskog karaktera. Reći ćete da se vidi licemerje, u redu, pa licemerje je jedno od temeljnih dvomisli naše civilizacije. Englezi su beskrajno uporan narod kad se na nešto odluče, ali budući da se oni vrlo retko na nešto odlučuju, to im verovatno teško i ne pada.

Na primer, već godinama, uprkos propisima, oni uporno nastoje da misle u metrima, ali još i sad misle u inčima, a govore u metrima. I najzad, kad ovde ugledni ljudi odu u penziju, oni odlaze u vile i engleske parkove i puštaju zmajeve, a kod nas mahom odlaze u opoziciju.

Ukratko, to je jedan veliki narod koji za svoju veličinu, na žalost, nema više dovoljno uslova, ali oni to, na sreću, ne primećuju. Čini vam se da ih poznajete, ali njih je nemoguće upoznati, i u tome je trik u toj zabludi.

Ipak, sva su ta iskustva drugog i trećeg reda; bitno je iskustvo života u tudjini, a ja sam, kao što sam već kazao, čovek koji je rodjen u pogrešnoj civilizaciji, i svagde živi u tudjini, bez obzira na to da li svojoj tudjini ili tudjoj tudjini. I ako ste svagde na pogrešnom mestu, paradoksalno, svako postaje vaše.

4 comments:

Anonymous said...

Draga gospođo Pekić,

Vaš blog je sjajan, čitam ga čim se probudim, najčešće uz jutarnju kavu.

Ovaj semestar na Odsjeku za slavistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, u sklopu seminara o srpskom postmodernizmu kojeg vodi profesor Dušan Marinković, čitamo dva Pekićeva romana - Vreme čuda i Kako upokojiti vampira.

Jedan prijedlog: postavite, ako je ikako moguće preko youtube-a i naravno ako imate, televizijski intervju s Borislavom Pekićem. Ovdje u Zagrebu po knjižnicama znaju pustiti odlični Krivokapićev intervju s Danilom Kišom, a čuo sam da postoji takav intervju i s Pekićem. Bila bi sjajna stvar vidjeti taj intervju. Ako ne postoji televizijski intervju, možda postoji nekakav dobar audio materijal s magnetofonskih vrpca.

Svako dobro!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Postovani Ogipirogi,
Veoma ste me obradovali pre svega vescu da citate ovaj blog a zatim i sto Vam se dopada. Pored toga sjajno je znati da na Odsjeku za slavistiku u Zagrebu citate Pekica. Nisam o tome imala pojma pa me je ta vest silno raduje.
Krivokapic je radio TV intervju sa Pekicem jos cini mi se 1984. godine, ali koliko znam to nije sacuvano. Ja nemam cak ni audio intervju koji je uradio sa gospodjom Begovic za Radio Zagreb. Videcu sta imam i kako bi to moglo da se pusta.
Postoji veliki broj dnevnickih traka pa cu pokusati da to nekako sredim.
U svakom slucaju veliko Vam hvala na informacijama i sugestijama.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

Zelim samo da Vam prenesem bezmerno ushicenje jer sam slucajno nabasao na Vase unose ovde, odane jednom velikom umu i stilisti (sto je ipak retkost)- plemenite unose koji (besplatno!) pruzaju uvid onima tek dolazecim u ogromno iskustvo Vaseg blagopocivseg muza.
Zelim samo da Vam odam priznanje i porucim da od danas imate jednog vernog citaoca vise.

srdacno,
dobrovoljni izganik
Milos B.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Postovani Milose,
tek sam sada ugledala ovaj Vas komentar, mada mislim da sam na kasnije odgovarala. Izvinite za ovaj previd.
Jos cu da se uobrazim kada primam tolike pohvale i komplimente. Ja sam samo u izvanrednoj prilici da mogu da svoje slobodno vreme posvetim Pekicu, sto cinim sa velim zadovoljstvom i velikom ljubavi.
Srdacno Vas pozdravljam.