Wednesday, January 30, 2008

Dnevnik 1970-X deo

Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

43. Telefonirao Dragoslav Mihailović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: “Ko s djavolom CRVENE tikve sadi o glavu mu se obijaju”. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškiću.
Pain44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju “Prljavih ruku” – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvodjenja.

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Igoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

Da budem precizniji: one su se za dramsku RADNU interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom izmedju njih, one su tako zapustile DRAMU LIČNOSTI (problem direkcije, i smene planova).

Ljiljana (Pekić, prim. Lj. P.) smatra da se igralo gore nego pre dve godine. Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, medjutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije.

Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar. Od
mah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju.

Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi odredjuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu odredjivati ciljeve. Pri tome je presudno da rdjava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve.

Drama može biti (ako to već nije) ANTIKOMUNISTIČKA u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartrovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač. Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića.

Po svojim nabedjenim političkim implikacijama “Tikve” su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka. Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem PROMENE KURSA i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ).

Pri tome drama skreće pažnju na pitanje INFORMISANOSTI. Ko do članova partije stvarno ZNA šta se zbiva? Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i odredjeni društveni poredak) je isti.

Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt izmedju njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je UBILA KAO IZDAJNIKA preuzima njegovu politiku NA RUSKI PRITISAK, pa je čak pred Igoom kroz večitu Olgu brani ODEREROVIM rečima).

Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija medju njima je Igo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948-e.

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Igoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Igo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja, Igo ipak puca u partiju).

Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura IZDAJNIK, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna orudja u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Igo završavaju u proteštnom samoubistvu.

(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Igo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju izmedju ova dva odredjenja; Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Igo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.)

Igo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života. Revolucija ima i Odererovo i Igoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. Posle odlučujućeg razgovora Igo je ubedjen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem.

Igo veli: “Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem”. Evo još nekoliko karakterističnih fraza: “Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo orudje, cilj je vlast” (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).

“... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...” (Oderer) “Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe”. (Igo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. On je tamo rešavao SVOJ problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tudje probleme. Društva recimo, ili klase.

“Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti NJEGOVE ideje izgledale ispravne”. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Igoov uzvik: “Taj tip je opasan za partiju!” Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže: “Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!” Svojom dobrovoljnom smrću Igo iskupljuje zločin, za uvek utvrdjuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu IZDAJNIKA. On je svoje ruke oprao – A PARTIJA?

6 comments:

Petar n. said...

Poštovana gospođo Pekić,
posle nešto duže pauze, izazvane putovanjem u inostranstvo, žurim da Vam se javim ne bih li vam što pre saopštio impresije vezane za jedno zanimljivo poznanstvo koje će mi najviše ostati u sećanju upravo zahvaljujući Borislavu Pekiću i njegovom delu.
Naime, boraveći petnaestak dana u Moskvi, imao sam priliku i zadovoljstvo da se upoznam sa Viktorom Peljevinom, jednim od vodećih savremenih evropskih pisaca koga književna kritika (i to ne bilo kakva) svrstava među najznačajnije prozne pisce današnjice. Jednom reči, elitni pisac, po nekim karakteristikama - pogotovu kada je reč o ironičnom odnosu prema ideološkim klišeima i istorijskim predubeđenjima - barem po meni, veoma nalik Borislavu Pekiću. Posle nekoliko susreta, prilikom kojih smo razgovarali o svačemu (najduže o prokletom Kosovu), izražavajući poštovanje prema njegovom delu, pomenuo sam mu u jednom trenutku Borislava Pekića. Rekao sam mu da me perspektive koje zauzima u svojim delima, tretiranje likova i situacija, jedan iskošeni ugao gledanja na stvari, kat-kad neodoljivo podsećaju na velikog srpskog pisca Borislava Pekića. Čovek je prosto zasijao: "Znate li vi - rekao mi je - koliko sam ja puta pročitao "Vreme čuda" i "Priče o kućama"(Hodočašće)!? A tek "Vampira" - to je zaista izuzetna knjiga!" Nisam stigao da ga pitam na kojim jezicima je sve to pročitao (inače, govori tri), jer čovek je s takvom strašću i tako znalački počeo da priča o Pekiću da mi se u jednom trenutku, Bože me prosti, učinilo kao da s pokojnim Mihizom razgovaram, a ne sa mladim čovekom koji u književnosti nije ni postojao kada nas je Borislav Pekić napustio.
Ukratko, najprevođeniji savremeni evropski pisac tzv. elitne književnosti je konstatovao da Pekić, bez sumnje, pripada najistaknutijim romansijerima dvadesetog veka (to smo i bez njega znali), ali i to da je, maltene, određene ideje i pomenute "rakurse", između ostalih, "krao" i od Pekića. Interesovao se zatim za čitanost Pekićevih dela u Srbiji, o čemu sam naširoko govorio, skrećući mu pažnju, između ostalog, i na ovaj blog.

Šta da vam kažem? Osećao sam se u jednom trenutku tako ponosno kao da je čovek govorio o meni!

Vrativši se se nazad u Srbiju prihvatio sam se naizmeničnog čitanja "Vampira" (četvrti put!) i Peljevinovog najnovijeg romana "Sveta knjiga vukodlaka" koji je za nepunih godina dana preveden na 27 jezika. Naročite srodnosti u tim knjigama nisam ustanovio, ali sam zato, po ko zna koji put ustanovio da je Borislav Pekić pisac koji je imao samo jednu manu. To je (molim da me niko ne shvati pogrešno) činjenica da je bio isuviše veliki pisac za jedan mali jezik kojim je pisao.
Nepristojnim, uličarskim, i olakim, laičkim jezikom rečeno: književnost većine velikih evropskih pisaca ovoga vremena je je literarno obdanište u odnosu na književnost jednog Borislava Pekića!
Do sledećeg "razgovora" najsrdačnije Vas pozdravljam i želim Vam što više posla na ovom blogu!!!

Ljiljana said...

Postovani gospodine Petre,
Kakve divne vesti i kako Vi to sa entuzijazmom (vecim nego sto se to moze izraziti recima) pricate. Stvarno je uzivanje moci se ponositi jednim nasim piscem koji je nazalost rodjen u jednoj maloj sredini, u malom narodu. Uvek zavisimo od prevodilaca koji ce se potruditi, a to i nije mali trud, da nas predstave u svetu. Treba biti zaljubljen u Pekica pa se toga poduhvatiti.
No ja ne gubim nadu. Bice to kad-tad. Mada nikada prevod, odnosno vrlo retko, moze da se priblizi originalu. Treba prevodilac da udje u dusu pisca, a pored toga treba da bude i sam veoma talentovan, a to se retko nalazi.
Cim se vratim u Beograd, potrazicu knjige Viktora Peljevina. Jedva cekam da nesto od njega procitam. Toliko malo ima dobrih knjiga, a i njih je tesko naci i pronaci u moru svakojakih koje se pojavljuju.
Jos jednom veliko Vam hvala na divnim recima. Iako znam sta je i ko je Pekic, ipak je potrebno s vremena na vreme cuti to i od drugih.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Draga gospođo Pekić,
prije 4 godine pročitala sam "Atlantida" i "Novi Jeruzalim", i posle toga, za dugo, nisam htjela ništa drugo do djela Borislava Pekića. Živim u podgorici, imam 24 godine. Bila sam zapanjena činjenicom da dosta ljudi moje generacije i malo stariji od mene za ovako velikog pisca nisu znali. U glavnoj ulici u Podgorici na jednoj zgradi stoji ploča na kojoj piše da je upravo tu bila kuća u kojoj se rodio Borislav Pekić. Onda sam počela da čitam sve što sam mogla da nađem o biografiji, pročitala "Tamo gde loze plaču" i mnogo toga mi je bilo jasnije, kao na primjer to zašto ga nema u Crnogorskoj lektiri.
Elem, sinoć sam sanjala čudan san, i jutros prvo što sam uradila u Google ukucala Borislav Pekić. Tako sam saznala i za ovaj blog koji ću od sada svakodnevno posjećivati. Zaista Vam se divim za sve što radite oko rukopisne zaostavštine.
S poštovanjem
M. Marijana

Ljiljana said...

Postovana Marjana,
dobrodosli na ovaj blog. Veoma se radujem da ste ga pronasli i nadam se da cete u njemu naci ono sto Vas interesuje. Cudni su putevi otkrivanja nekog pisca, ali Vas je divan i originalan. Ko bi rekao da ce njegova ploca na kuci u Podgorici Vama otvoriti put u Pekicev svet. Zavidim svakom ko ga prvi put cita jer to je pravi rudnik zadovoljstva i uzivanja.
Srdacno Vas pozdravljam.

Anonymous said...

Borislav Pekić je bio najmanje čitani pisac od onih koji su slovili za značajne, a uz to je bio i poraženi kandidat za poslanika u Rakovici od najvećeg srpskog političara i intelektualca prof. dr. Šešelja. Sledbenici njegove politike poput izvesnog Petra, proći će u nedelju baš kako je i njihov pekić prošo u rakovici. Svim srcem!!!

Petar n. said...

Poštovani,
Ukoliko niste primetili, na ovom blogu se isključivo o književnosti govori, o duhovnih stremljenjima velikog pisca. Niti njegovi pogledi na mnoge aspekte života nekoga konkretno vređaju, niti mi, poštovaci njegovog dela, u svojim "razgovorima" nastojimo ikoga da vređamo. Drago mi je što posećujete ovaj blog, možda je vama danas potrebniji nego meni.
Čitajte ga što više, pre nego što se upustite u zaključke.
Srdačan pozdrav!