Sunday, January 28, 2007

“Vreme reči” XVIII deo

Tudjina je zatvor. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.
*****
Srpska gradjanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.
*****
Uvek sam smatrao da umetnost mora biti apsolutno distancirana od bilo kakve gradjanske uloge, da se ona mora baviti samo sobom, odnosno svojim sredstvima izražavati svoje gledište o svetu. Uvek se sećam jedne rečenice Ežena Joneska, u kojoj on kaže da literature nije poštar da raznosi poruke.
*****
Gradjanski život, lično opredeljenje, političko i svako drugo, trebalo bi potpuno da bude odvojeno od onoga što je umetnost. To što to nije, to je tragedija našeg vremena. Pokazuje se da svako ono delo koje ima neposrednu tezu, neposredan povod u obračunu sa nečim što je aktuelno, nema, osim izuzetno – opet je pitanje dara i slučaja – velike šanse da preživi. Zato sam ja za potpuno odvajanje umetnosti od gradjanskog angažmana.
*****
Destiny Ne znam da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora. Uveren sam da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u “Skakavcima” kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva. Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kjerkegorovom, to je drugo pitanje …
*****
Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka. Samo neznatan deo memorije ponaša se kao vosak, čuvajući otiske života.
*****
Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.
*****
Ja sam religiozan oduvek bio. Moj jedini problem, iz kojeg je proistekla ta nesrećna knjiga “Vreme čuda”, jeste moje gnostičko shvatanje. Moj problem sa religijom nikada nije bio moj problem sa Bogom. On je uvek bio dogmatski problem sa bićem Hrista. Ja lično nikada nisam – i to je moja nevolja – mogao da prihvatim Isusa Hrista kao sina Božijeg.
*****
Verovanje u Boga je dano! Ili verujete ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome … Veujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.
*****
Samo dok bežite, izmedju jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, dogadjaju se lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.
*****
Čini mi se da se jedini prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor.
*****
Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog. Pisac gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj madjijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost. Svako opisivanje je istovremeno i razaranje.

I komentar je razaranje. Nema nijednog tehničkog postupka u prirovedačkoj umetnosti koji nema destruktivni karakter. Dubinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.

Medjutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
*****
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao gradjanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog gradjanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i gradjanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.

No comments: