Tuesday, November 28, 2006

Problem ideologije

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Smatram svojom osobitom srećom što u mladosti nisam pripadao nekoj čvrstoj, obavezujućoj ideologiji, što sam pre se može reći njome bio okružen i bio prema njoj u konstantnom otporu, jer bih sada morao svoju starost da trošim na objašnjenja i izvinjenja.

Vermeer-Earth Globe Znam slučajeve u kojima je tek nekoliko godina u toj meri ljude obavezivalo, pa skoro i programiralo, da su sve do smrti, sve inače ideološko odbacujući, nisu se mogli odreći te svoje mladosti koju je ideologija nadahnjivala.

Odrekli su se samo posledica svojih postupaka, ali ne i te mladosti, suštinski ne i svojih postupaka.

Nauka odbacuje metode koji ne daju rezultate; ideologija odbacuje rezultate, a metode zadržava.

Nauka ne može, ideologija može, živeti od svojih neuspeha. Čini se čoveku, u stvari, da većina ideologija i žive upravo od svojih neuspeha.

Nauka se zasniva na faktima, ideologija na prividima. Prva je stvar spoznaje, druga je – nade. Nauka započinje spoznajom, a završava nadom u nove spoznaje. Ideologija započinje nadom, a završava spoznajom redovno svojih zabluda.

Izvesne ideologije bi želele da budu naučne, ali i izvesne nauke da postanu ideologije. Za prvu žudnju primer je makrsizam, za drugu neke eugeničke teorije.

Značenje umetničkog dela, ono konačno, suštinsko, unutrašnje, uvek izmiče i totalnom shvatanju i interpretaciji. I u tome je misterija umetnosti. To značenje izmiče i tvorcu. On ga ne kontroliše. Marksizam kao i svaka redukcionistička teorija ne priznaje taj iracionalni momenat značenja umetničkog dela. On mu miriše po tamnjanu i pretpostavlja da je između dela i razuma uvek transcendetalan zid. Marksizam kao krajnje uprošćen racionalizam hteo bi da je umetnost nužno shvatljiva ne zato što ona to stvarno jeste, nego što je ona samo kao takva potrebna njegovom političkom instrumentu – revolucionarnoj partiji. On želi u umetnosti sluškinju. A sluškinja koja ne sme ništa da radi, nikome ne treba.

Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.

Totalitarizam je postao skriven. U svakoj novoj instituciji jugoslovenskog socijalizma vi sa lakoćom otkrivate njegov suštinski totalitaristički nacrt.

Ideologije XX veka i politika do te mere su zatvorile i zamutile naše vidike da mi živimo u apsolutnoj magli. Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost.

Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprostavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.

Socijalizam je izdanak kapitalizma večno vezan za njegova ograničenja, time što pokušava da na drugi način postigne njegove ideale, i to ideale jednog materijalnog blaženstva na zemlji.

Materijalistička kriza je u stvari samo duhovna kriza u svom vidljivom i pojavnom obliku, duhovna kriza koja traje većviše hiljada godina, zapravo od početka istorije.

Dijalektički materijalizam je svakako jedan od najispraznijih misaonih sistema koje stvorio ovaj svet tokom svoje kulturne istorije.

Što se tiče duhova, odnosno sila, koje se bore u svetu, ostaje da je to bitka između materijalnog i duhovnog principa i u toj neprestanoj borbi nalazi se sva suština istorije. Jasno je da materijalistički princip, odnosi prevagu i da uskoro neće biti više duhovnog principa koji će mu moći pružiti otpor. Materijalistički princip tada će se razviti u samorazornu snagu i ono što mu je davalo potencije bićei uzrok njegove propasti.

Monday, November 27, 2006

Čovekova sloboda

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Square-u, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju.

Rocky_FreedomZnači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.

Čovek koji je naviknut da ne gazi travu, čak i ako nije Nemac, može upropastiti revoluciju zato što se ne usuđuje da pregazi travnjak isped predsedništva vlade.

Ništa tuđu imovinu više ne štiti nego višegodišnje usklađivanje našeg moralnog osećanja sa svim sumnjivim načelima da je ono što je tuđe – nepovredivo.

U kapitalističkom svetu samo duševni bolesnici uspevaju da se uistinu oslobode tog uslovnog refleksa, svi ostali imaju grižu savesti koja se savlađuje na razne načine, pre svega bekstvom od policije.

Ljudi umiru u penziji brže ne zato što su stariji, pa je na njih došao red, već zato što je ono zašta su celog života programirani postalo besmisleno, neprimenljivo, uzaludno.

Svaki deo je ostao isti, a zadatak se promenio. Računar koji je programiran da rešava saobraćajne probleme u velikom gradu, ne može vam dati nikakav pametan odgovor kad od njega tražite da vam dekodira hijeroglife.

Čovek koji je programiran za rad ne može nikad uistinu da se odmara. Sve su naše navike, običaji, pa i mnogi od našeg mišljenja specijani programi kojima smo nahranjeni ne samo od vlastitog detinjstva ili detinjstva humanog sveta kroz njegovu znanu istoriju već od biološke istorije koja nam nije dokučiva.

U nama ima više, daleko više, robotskog nego slobodnog, a slobodno najčešćedolazi na svoje kad se ono što je robotsko u nama pokvari u vremenu krize, preokreta, straha i duboke patnje.

Samo živeti u stalnom paklu da bi čovek bio uistinu slobodan, cena je koju bi malo ko platio. I naš strah od robotske budućnosti i civilizacije, ne potiče od susreta s nečim nepoznatim i nepredvidljvim, već od podsvesnog prepoznavanja nečega što i sami s velikim uspehom praktikujemo.

Sunday, November 26, 2006

Dijalog

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Ne umem da govorim, samo da razgovaram. Ja nisam čovek monologa, ja sam čovek dijaloga. Kao pisac moram biti jednako dobar slušalac kao i rečit.

Caravaggio-Spilled_PerlesDa bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.

Naravno nerazumljivost je do izvesne mere alibi, ali ne zavaravajmo se, većinom je to čista glupost. Život u laži i s laži nosi sam sebi svoju odmazdu.

Život u laži koja prelazi nužnost civilizovanih kompromisa, ostavlja trajne tragove na duh i moral čoveka, bez obzira koliko je osoba u pitanju nastojala sebe da zaštiti, da se izdvoji iz laži koje čini ili laži koje govori.

Ko je navikao da laže bez obzira čini li to svojevoljno ili prisilno, bez obzira kakvo ima opravdanje za tako nešto, izgubiće najzad sve kriterijume istine jednim prirodnim putem, putem samoodbrane, jer ne mogavši da opstane u toj permanentnoj laži i sa tom laži, koja ga razara, on će je najzad morati prihvatiti kao istinu, saglasiti se sa njom, sroditi, stopiti sa njom i postati jedno drugo biće i ne htejući to, inače mora propasti.

U ovakvom dvopolnom, janusovskom životu jedna strana uvek mora biti na gubitku, a to je nažalost naša prava priroda, naša strana, naša lična istina.

Zamenjuje je jedna opšta i mi sa njom iskreno sarađujemo kao da smo je slobodno izabrali, a zapravo nam je naturena onog momenta kad smo pristali da se pravimo kao da sa njom sarađujemo.

Ne primam mudrost rezignacije i ravnodušnosti, ne pristajem da budem izvan stvari da bih mislio kako sam iznad, jer u duhovnim predelima u kojima nastojim da se krećem nema kao ni u svemiru pravaca, ne postoji gore i dole, nema naših zemaljskih perspektiva i naših ograničenih dimenzija koje nas teraju da stvari posmatramo uvek u nekom odnosu i da uspevamo da taj odnos izbegnemo samo onda ako se stavimo iznad njih.

Saturday, November 25, 2006

O revoluciji

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1984. godine. © Borislav Pekić.

Revolucija je sistem spojenih sudova sličan našem krvnom sistemu. Razbiti jedan od njih znači istočiti tečnost iz svih. U tom smislu opravdan je strah dogme od svake revizije i kazne čekaju svakog komunistu koji samo i jedan korak iskorači sa jednom zauvek trasiranog puta.

J. Gillray_Vengeance.jpgRevolucije fasciniraju ljude upravo zato što nosimo u sebi duboko trag pračoveka. Nasilje je ostalo našom jedinom relacijom sa svetom. Tako se revolucionarni idealizam vrlo često javlja kao maskarada najnižih instikata.

Revolucija je, čak i kada brani stvari koje izgledaju idealne, dokaz naše ukupne neinteligencije, jer ako je potrebna revolucija, ako je smrt potrebna, ako je nasilje potrebno, ako je opresija potrebna, rat, da bismo mi nabolje izmenili svoje institucije, onda te institucije zajedno sa nama ne zaslužuju ni da postoje.

Friday, November 24, 2006

O smrtnoj kazni



Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine. © Borislav Pekić.

Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.

Smrtna kazna je i logički protivurečna, jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti, da se ne govori o protivurečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.

Prava kazna bila bi na život. Smrtna kazna je i duhovno nedelatna onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka.

Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada.

Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.

Ako bismo uistinu hteli da smrtna kazna ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem, ispred suda ili parlamenta, u nekom parku ili na tržnici, kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče.

Vest o njoj potopljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštena između vesti o poskupljenju ili nekom gostovanju, ako je uopšte zapazimo, pre ima obrnut karakter. Uverava nas da stvar nije ozbiljna.

Jedino opravdanje za ubistvo moglo bi se naći u kanibalizmu. Životinjski princip, paradoksalno, jedini homicidu obezbeđuje – čovečnost. Tako bi posle smrtne kazne, u ime zajednice, sud, uz svečani obred, morao da pojede osuđenika.

Hrišćanska civilizacija počiva na Dvomisli. Nema nijedne od deset zapovesti kojih se stvarno držimo, iako ih verno propovedamo.

Ako je smisao savremene penalne politike i njenih načela u korekciji, onda je smrtna kazna besmislena, jer odriče okrivljenom mogućnost popravke što mu ga i pravno osećanje ove civilizacije i zakoni na njemu zasnovani garantuju.

Ako za izvesne ljude, međutim, kažemo da su nepopravljivi, ubijajući ih povređujemo načelo nauke koja tu vrstu ljudi smatra bolesnim. Ubijanje bolesnih ljudi je eutanazija, koju u međuvremenu , sa gnušanjem odbijamo.

Tako se Dvomisao, kao i svuda, ovaj bazični mehanizam čovekovog mišljenja i njegove istorije, učvrstila i u našu pravnu nauku.

Načela su jedno, praksis sasvim drugo. Kako onda poštovati zakone, koji se donose izneveravanjem tih načela? Kako svoje potomstvo vaspitavati u poštovanju ikakvog zakona?

Pogubljenje sve više postaje eutanazija. Injekcija i formalno čini smrtnu kaznu eutanazijom. Eutanazija pretpostavlja nepopravljivost forme koja se uklanja iz života, a ova bolest koja je neizlečiva.

Ako osuđenika na smrt smatramo neizlečivim bolesnikom, zašto ga onda ubijamo? Ili ako ga ubijamo, zašto smo to pravo odricali nemačkim nacističkim lekarima kad su ga sprovodili nad duševno bolesnim ljudima? Ne svakako zato što su eutanaziju vršili da bi usavršili biološkozdravlja rase, jer ovom našom eutanazijom mi se nadamo da usavršavamo moralno zdravlje ljudi, pa smo na istom.

Statistike pokazuju da smrtna kazna ne služi ni za kakvu preventivu i da su apsolutno besmisleni argumenti koji se na tu preventivu pozivaju.

Bilo bi zaista najpravednije da smrtnu kaznu izvršavaju oni nad kojima je zločin izvršen ili njihovi najbliži rođaci.

Ako mi se kaže da mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljan jedan, odgovoriću - moj bi bio jedan jedini, i on glasi: „Ne ubij!“

Thursday, November 23, 2006

Intervju za "Vijesti" CG

Nezavisni dnevnik
VIJESTI, izdanje 18. 11. 2006
http://www.vijesti.cg.yu
ART
O NOVOM IZDANJU SEDMOTOMNOG ROMANA “ZLATNO RUNO” BORISLAVA PEKIĆA, ZA “VIJESTI” GOVORI LJILJANA PEKIĆ, PIŠČEVA UDOVICA I REDAKTOR NOVOG IZDANJA

Pekić je napisao toliko knjiga kao da je živio bar 200 godina.

Novo izdanje sedmotomnog romana “Zlatno runo” Borislava Pekića (Podgorica, 1930 - London, 1992) nedavno je objavio “Dereta”. To je roman-saga o porodici Njegovan-Turjaški posmatrana od 1361. do 1941. godine, na prostoru Jedrena, Carigrada, Tivaja, Janjine, Moskopolja, Kragujevca, Beograda do Turjaka u Sloveniji.

U prvih pet knjiga unijete su ispravke i sugestije Borislava Pekića, dok je šestu i sedmu knjigu redigovala arhitekta Ljiljana Pekić, piščeva supruga, koja već godinama brižno njeguje Pekićevu književnu zaostavštinu. Za “Vijesti” ona je govorila o “Zlatnom runu” i Pekićevim knjigama.

Po riječima gospođe Pekić, njen suprug je počeo da razmišlja i oblikuje “Zlatno runo” još u zatvoru 1952. godine. To je bio prapočetak sa malim brojem ličnosti i mnogo skromnijim idejama. Već tad se rađala ona čuvena genealogija porodice Njegovan-Turjaški. Godinama je proširivana dok na kraju nije dostigla obim od oko 100 likova.

Nastale su i one poznate table od plute na kojima je Pekić detaljno komponovao konstrukciju epizoda, određivao mjesta na kojima će se pojaviti dijalozi, odnosno glasovi sa Badnje večeri iz 1941. godine, a gdje djelovi iz istorije Beograda. Sve je bilo tačno sračunato: koliko će kome dati prostora i u koje vrjeme će se koja ličnost pojavljivati, sa kim će razgovarati, gdje će biti koji monolozi, kao i teme događanja.

Pekić je uvijek bio izvanredno sistematičan u svemu pa i u pisanju, ali tako je i jedino moguće napisati knjigu od 3260 stranica, koja predstavlja i najobimniji roman južnoslovenskih književnosti.

“Zlatno runo” je posljednji put objavljeno 1991. godine, kod sarajevske “Svjetlosti”, a knjige je uredio Ivan Lovrenović. O tome zašto se toliko čekalo na novo izdanje, Ljiljana Pekić objašnjava:

- To djelo je veliki poduhvat za svakog izdavača, naročito sada sa ovom našom smanjenom teritorijom, i naravno umanjenim brojem čitalaca. Pored toga niko nije bio spreman da pomogne izdavanje, ni Ministarstvo za kulturu, ni Ministarstvo prosvjete, niti Gradska skupština Beograda. Izgovor - da bi to bilo ponovljeno izdanje - neuvjerljiv je, jer se radi o kapitalnom djelu jednog od naših najvećih književnika.

Izdavač “Dereta” i glavni urednik Petar Arbutina, smatrajući da ovo djelo mora da se objavi, preuzeli su taj gigantski zadatak, shvatajući neprocjenjivu vrijednost “Zlatnog runa” za našu kulturu i književnost, a koje istovremeno predstavlja i krunu Pekićevog opusa. Zahvalna sam im u ime brojnih čitalaca kojima će konačno opet biti dostupna ova epopeja.

Novo, “Deretino” izdanje “Zlatnog runa” se razlikuje od prethodnog. Na redakciji romana radila je Ljiljana Pekić:
zlatno runo.jpg
- Postojao je veliki vremenski razmak između objavljivanja prvih pet knjiga i šeste i sedme knjige “Zlatnog runa” - objašnjava naša sagovornica i dodaje: - Da bi se podsjetio i mogao da nastavi, Pekić je morao ponovo da pročita prvih pet knjiga. Iskoristio je priliku i sve korekcije je izdiktirao i bilježio na magnetofonskim trakama.

Snimio je istovremeno i ideje koje su mu padale na pamet u vezi pisanja nastavka, dopunjavao likove, razrađivao fabulu. Te bilješke sam djelimično objavila u knjizi “U traganju za Zlatnim runom”. Štampan je prvi dio u izdanju BIGZ-a, dok drugi i treći tom čekaju kod izdavača “Stylos” iz Novog Sada već tri godine. Njihov direktor Franjo Petrinović svake godine obećava objavljivanje, ali se to nikako ne ostvaruje.

Među tim komentarima nalazile su se ispravke, koje sam ja prije dvije godine unijela u primjerak romana, u očekivanju ponovnog štampanja. Kada se ukazala prilika da se djelo objavi, imala sam gotov rukopis sa svim Pekićevim ispravkama. Na osnovu i u skladu sa njegovim intencijama ja sam te korekcije prenijela u sljedeće dvije knjige. Pored toga bilo je i grešaka u transkripciji stranih riječi kako grčkih tako i njemačkih i francuskih, pa je i to sada ispravljeno.

Mislim da bi Pekić bio veoma zadovoljan kako luksuznom opremom knjige, tako i izvršenom revizijom.

U godišnjaku “Anali Borislava Pekića”, prije nekoliko godina objavljena je iz Pekićeve zaostavštine “Slikovnica Njegovana, Turjaških i istorijskih ličnosti iz fantazmagorije Zlatno runo od I do VII knjige”. Riječ je o 45 fotografija koje je Pekić isijecao iz štampe i davao im imena svojih junaka. Objašnjavajući piščev postupak, kao svojevrsno oživljavanje književnih junaka naša sagovornica je istakla:

- Da bi se potpuno uživio u doba i likove “Zlatnog runa”, jer bez toga ne bi bilo moguće stvoriti takav roman, Pekić je nalazio slike iz Beograda i Srbije odgovarajućeg vremena, pa ih je imenovao prema svom viđenju ličnosti iz sage o Njegovan-Turjaškima. Sačinio je album njihovih fotografija, koje su objavljene u “Analima”. U kući smo stalno pričali o Simeonima i drugim osobama iz romana, i tako su oni postali naša porodica, naši prijatelji.

Sa Njegovanima smo ručavali i spavali, oni su se uselili u naš život i tu i ostali. O njima smo diskutovali i pretresali njihove doživljaje, smijali se njihovim reakcijama, tretirali ih kao ljude od krvi i mesa.

Poznato je da je Borislav Pekić predano radio na svakoj svojoj knjizi, na primjer, za dramu “Generali” proučavao je strategije i vještine ratovanja, u romanu “Hodočašće Arsenija Njegovana” vidi se da je posjedovao i znanje iz oblasti arhitekture. Pošto su likovi u Pekićevim romanima uvijek imali određena zanimanja, on je želio da se detaljno upozna s profesijama kojima su se bavili njegovi junaci.

- Smatrao je da za to treba da temeljno prouči literaturu, makar od toga upotrijebio samo deseti dio - objašnjava Ljiljana Pekić.

- Za “Zlatno runo”, pošto su ličnosti živjele u razna doba i imali razna interesovanja i zanimanja, bilo je potrebno prikupiti ogroman broj knjiga iz specifičnih oblasti. Kada sam prije nekoliko godina popisala knjige koje imamo, shvatila sam tek onda šta je sve pročitao, mada to nije obuhvatilo i mnoge knjige koje je uzimao iz raznih biblioteka i arhiva.

Bilo je tu knjiga iz najrazličitijih i najnevjerovatnijih oblasti kao što su: berzanski izvještaji iz XIX i XX vijeka, statistički dokumenti, transkripti sa sjednica Narodne skupštine, opisi narodnih običaja, knjige o istoriji novca, zbornici raznih zakona, knjige o privrednom razvoju, pa knjige o narodnim ljekovima, čak i o grnčarstvu i šminkanju. Detaljno je proučavao istoriju Beograda i Srbije preko mnoštva izvora i dokumenata, da bi mogao o tome kompetentno da piše.

Građa je bila izuzetno obimna, pa je Pekić uvijek pravio biljeleške prilikom čitanja, a pored toga je imao i izvanredno pamćenje. Obične, svakodnevne stvari nije pamtio, ali je volio istoriju i tu je znao najnevjerovatnije detalje, ne samo iz naše već i iz antičke grčke, cincarske, francuske i engleske istorije.

Borislav Pekić nikada nije mislio da će “Zlatno runo” biti prevedeno na bilo koji strani jezik. Ne samo zbog obimnosti djela nego i zbog specifičnosti jezika, koji je bio različit za razna doba u kojima su se radnje odvijale. Međutim, ističe naša sagovornica, desilo se čudo:

- Francuska vlada ima poseban fond iz koga se finansiraju kapitalna djela vrhunskih pisaca strane književnosti, pa je njihova komisija odabrala “Zlatno runo” za prevođenje i štampanje, što je veliki uspjeh i čast. Izdavač “Agone” na taj način dobija dotaciju za izdavanje po jednog toma “Zlatnog runa “ svake godine. Do sada su se pojavila tri toma, ove godine izlazi četvrti, a do 2009. će biti završeno cijelo “Zlatno runo”.

Blagodareći talentovanoj prevoditeljki Mirej Roben ovo čudo se ostvarilo. Ona je maestralno prevela i nekoliko drugih djela Pekića kao što su: “Vreme čuda”, “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Čovek koji je jeo smrt”. Ovo posljednje je doživjelo da bude od kritičara nominovana kao najbolje djelo (u izboru od oko 600) prevedeno u Francuskoj prošle godine, zaključuje Ljiljana Pekić.

Novosadski “Solaris” već nekoliko godina objavljuje Izabrana djela Borislava Pekića, među kojima su i pet knjiga iz zaostavštine: “Sentimentalna povest Britanskog carstva”, “Filosofske sveske”, “Političke sveske”, “Korespondencija kao život: prepiska sa prijateljima: 1965-1986”, “Korespondencija kao život: pisma Ljiljani”.

- Sada se pripremaju izabrane drame i knjiga eseja - dodaje naša sagovornica.

- Biće to na kraju jedna lijepa i obimna edicija izvanredno dizajnirana. Pekić je godinama pisao dnevnik i to je povremeno štampano u časopisima. Ima još oko 3500 strana, koje nigdje nijesu objavljene. Postoje skice za romane (“Srebrna ruka”, “Crveni i beli”), ali taj materijal treba još sređivati, jer je obiman i doseže i po nekoliko stotina stranica. Pored toga ima mnogo bilježaka, grafikona i studija koje još čekaju.

O nekim periodima njihovog života mogli smo saznati i iz dvije knjige pisama “Korespondencija kao život”. Saznajemo da je Borislav Pekić sva svoja pisma pisao u duplikatu. Objavljene knjige su samo dio te prepiske.

- Postoje još obimna korespondencija sa drugim prijateljima, pisma roditeljima, rođacima, pa i meni, ali to nijesam još sredila. Pekić je radio neumorno, napisao toliko kao da je živio 200 godina, a sada treba sređivati ono što on nije stigao.

Ja sam počela krajem marta “blog” Borislava Pekića u cilju upoznavanja šire publike s njegovim opusom. Objavljujem naizmjenično na srpskom i engleskom. Ažuriram ga konstantno, no radim to s puno ljubavi što i zaslužuje čovjek kalibra Borislava Pekića (adresa je: http//borislavpekic.blogspot.com). Tu se objavljuju i događaji u vezi “Fonda Borislava Pekića” (koje pomaže već nekoliko godina “Telekom Srbije”), eseji, djelovi priča ili romana, kao i nešto iz zaostavštine.

- Biće posla za cio moj vijek, zaključuje Ljiljana Pekić.

NJEGOŠEVA NAGRADA KAO VRHUNAC

Crna Gora mu je mnogo značila i bila uvijek u najlepšoj uspomeni - svjedoči piščeva supruga.
- Često je posjećivao, bilo poslovno (radio je godinama za “Lovćen film”), bilo privatno. Imao je divnih i iskrenih prijatelja, do kojih mu je posebno bilo stalo i na koje je mogao uvijek i u svako doba da se osloni.

U časopisu “Stvaranje” objavljivao je godinama i održavao stalne veze sa Crnom Gorom. Na kraju je dobio i najveću nagradu - Njegoševu - koja je za njega predstavljala vrhunac i izuzetno priznanje. Uručenjem ove nagrade bio je duboko ganut i počastvovan.

Vujica OGNJENOVIĆ
________________________________________

Copyright © 2003 Vijesti . All rights reserved.

Friday, November 17, 2006

Ogled o dijalogu

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 4. decembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Simposion ili ogled o dijalogu

Pretežan deo naših odnosa je gubitak vremena kako sa gledišta saznanja tako i u smislu sticanja životnog iskustva. Ponekad je istina moguće čak i iz najneobećavajućeg odnosa izvući neku inspiraciju, ili se ponadati da ćete u biločemu – osim u nagonskom otporu – obogatiti sagovornika, ali je prava duhovna interakcija retka.

K. Malevich-Suprematism-2Pogotovo je nemoguć neki duhovni simposion koji neće započeti u međusobnom neslušanju, a završiti u istrebljenju čim počnemo jedan drugog slušati. I ne zavaravajmo se, laskajući sebi, nije to tako zbog našeg temperamenta sa čijom se živošću ponosimo čak i kada ga ukorevamo.

To je zbog toga što ga nismo kadri kultivisati, što mi ne možemo zadržati duhovnu radoznalost i živost kome bi on bio dobra podloga, a staviti pod kontrolu njegovu agresivnost, egzotičnost i bezobzirnost.

Takvi simposioni su mogući samo kad se slučajno sastavi nekoliko umova ravnopravnih ličnosti od velikog ali raznovrsnog znanja, disciplinovane misli, originalnog suda i ne samo načelnih poštovalaca prava na različita mišljenja nego i ljubitelja različitih mišljenja koja inspirišu. Ali povrh svega oni moraju biti dobri poznavaoci “tehnike dijaloga” i imati “ovaj dar”.

Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorija ubeđuje, dijalo saznaje. Umetnička konverzacija učesnika je koliko i učiteljska, jer ko ne ume dobro slušati, stvarno ne ume dobro ni govoriti.

Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.

Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.

U dobrom dijalogu uvek je važnije šta ćete čuti, nego šta kazati, a od onoga što kažete skoro isto toliko kako ćete to reći, i šta ćete reći.

Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.

Dobar sagovornik uvek misli najpre na vas, pa onda na sebe. On se trudi da neupadljivom pomoći obogati vašu argumentaciju, da svojim kontra-argumentima inspiriše vaš um na nove perspektive, da vaše istine putem njegovih primedaba dobiju nove puteve koje do tada, razvijajući se same za sebe, nisu mogle imati, jer dobar sagovornik zna da se snaga koju on upotrebljava za vašu istinu vraća njegovoj.

Ukoliko je vaša istina iskazana na bolji način on će o njoj morati da misli takođe dublje, pa će njegovi argumenti za vlastitu istinu time postati jači. Ako to ne postanu onda će morati posumnjati u svoju istinu, moraće se možda nje i odreći.

Međutim, upravo u takvom odricanju je snaga spoznaje i snaga intelektualnog poštenja. Makako nepristrasno razmišljao, čovek sam nije kadar svoju istinu provesti kroz sva iskušenja koja su joj nužna da bi se proverila. Zato nam je potrebna kontrola drugih umova.

Samo u zajednici sa njima, bili oni antagonistički ili protagoniostički, mi svojoj istini možemo dati pravi život.

Thursday, November 16, 2006

Katihizis moći

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 25. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Ako današnji teror u načelu vodi sutrašnjoj sreći, onda se u praksi, što je teror žešći, nemilosrdniji i sveobuhvatniji ta sreća ostvarljivija i bliža. Ko se danas od terora usteže, moraće ga udvostručiti sutra, ko se terora odriče, odriče čoveku sreću i neprijatelj je humaniteta.

Ne verujte kad vam se kaže da je naše načelo: cilj opravdava sva sredstva. To je laž naših neprijatelja. To bi značilo da SVAKI cilj opravdava sva sredstva. Mi SAMO tvrdimo da sva sredstva opravdavaju samo NAŠ cilj. Svi ih drugi zloupotrebljavaju.

F. Bacon-ImprisonedI ovo je zakon. Nikad se ne stavljajte u tuđ položaj, ne gledajte nikad stvari drugim očima od svojih, nikad ne podlegnite iskušenju da razumete tuđe stanovište, nikad ne prihvatajte paralelnu logiku, niti priznajte nekome do sebi da je u pravu i da postoji ma i najsporednija istina izvan vaše volje. U tome je ključ moći, jer moć koja razume ne mođe da se vrši.

Prema tuđij logici ponašajte se kao prema nečemu što se primećuje ali ne shvata. Shvatanje je početak prihvatanja a prihvatanje svršetak vaše moći.

Moć mora posedovati svu istinu. Svaka istina izvan moći, laž je samim tim što je izvan nje. Ne određuje istinu njena sadržina nego njen položaj u sistemu moći. Zato je ona promenljiva. Nije promenljiva zato što se menja saznanje nego što se menja moć. Laž koja ulazi u sferu moći postaje istina, istina koje se moć odriče automatski postaje laž. Ako praksa diktira istinitost i lažnost naših pojmova, a praksa je ekskluzivno zona vršenja moći, onda samo moć ima kriterijum i za istinu i za laž. Najjednostavniji kriterijum, koji sadrži sve ostale, jeste: šta moći koristi, istinito je, što joj šteti – lažno je.

Moć je kao Bog. Jedina je i nedeljiva. Kao što je logički protivurečno postojanje više svemoćnih bogova, nemoguće je zamisliti više od jedne svemoćne moći. Zato je težnja moći ka svemoći – moćna i prirodna.

Moć je iznad razloga. Razlozi su sredstvo nemoći. Čim su za nešto suvišni razlozi, izvan same moći, znači da je ona nepotrebna. Moć se obavlja ili objašnjava. Oboje istovremeno – nemoguće je. Uostalom objasniti moć nemoguće je. Ako je objašnjavate dok je vršite – izgubićete je, jer ona ne počiva na dobrim razlozima već na pogodnim uslovima od kojih je najbitniji – nepotrebnost razloga. Ako je objašnjavate pošto ste je izgubili, ni onda ne objašnjavate moć, nego kako ste je izgubili, kako ste je izgubili objašnjavajući je.

Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni.

Klasične desne moći vrše se u interesu jedne manjine čija je definicija promenljiva. Pri tome se teror vrši nad inferiornom većinom. Leve moći vrše se u interesu većine čija je definicija stalna (čovečanstva) pri čemu se teror vrši nad superiornom manjinom. Tako to izgleda u teoriji. U praksi razlike nema. Uništavaju se uvek isti ljudi, samo se menja motiv. U prvom slučaju ubija se u interesu ubica, u drugom u interesu žrtava. U prvom slučaju teror nad čovečanstvom vrši se da bi bolje bilo izabranima u drugom da bi bolje bilo čovečanstvu. Da bi se moć, međutim, oslobodila razloga koji je unižavaju i ometaju na njenom putu ka svemoći, da bi se uzvisila do svojih idealnih mogućnosti tih razmera, potrebno je da se ona ne vrši zbog nečega što je izvan nje, nego isključivo zbog same sebe, zbog usavršavanja svoje sopstvene prirode.

Sve dok cilj moći uistinu ne postane sama moć, ona će ostati tek jedan od neprimetnijih i savršenijih stanja naše nemoći.

U modernoj istoriji, na sreću, osetno je osvešćenje moći. Ona sve više sama otkriva svoju pravu prirodu i svoje prave ciljeve. Moć postaje svesna zašto postoji i zašto do sada nije uspela da se domogne svemoći. Ona lagano i postupno oslobađa sebe obaveze što ih je tokom istorije naturio joj ljudski um. Oslobađajući se razloga, lišava se ona poslednjeg humanog balasta, i od onoga što je stvoreno istorijom, postaje ono što istoriju stvara.

Ali to više neće biti istorija ljudi, već istorija same moći. Istorija će tako postati ono što i treba da jeste – izmet što ga moć luči pukim življenjem. Čovek u njoj biće jedinica ideje, ali ne ideje što ga moć ima o svetu, nego ideje što ga moć ima o samoj sebi. Upotrebljiva jedinica biće hrana moći, neupotrebljiva - njen izmet.

Wednesday, November 15, 2006

Dvomisao i pojam socijalističke slobode

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 23. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

Protivrečnosti socijalističke slobode ili dvomisao na delu.

FreedomU socijalizmu se politička sloboda treba da meri mogućnošću izražavanja antisocijalističkih ubeđenja. Kao što je mera demokratije u demokratijama određena obimom slobode u kritici ne samo njene prakse već i njenih načela.

Ako je moja sloboda određena mojim odnosom prema socijalizmu, ako zavisi od mere u kome ga ja prihvatam ili odbijam, ja sam uslovno – slobodan, isto onako kao što osuđenik na uslovnoj slobodi svako novo prekoračenje uslova plaća novim zatvorom.

Pojam socijalističke slobode zasnovan je na tipično orvelovskoj DVOMISLI. S jedne strane tvrdi se da je socijalistička sloboda najsavršeniji oblik slobode, a s druge da se ona, da bi ostala savršena, mora neprestano ograničavati.

Geslo: „Za neprijatelje slobode – nema slobode“ – je operativni zaključak takvog shvatanja. Na prvi pogled može se on razumeti kao legitimna odbrana slobode od svih onih koji je ugrožavaju iz načela.

U praksi, međutim, geslo ima drugi oblik i on glasi:

“Za neprijatelje socijalizma – nema slobode“.

Izvršena je proizvoljna zamena opšteg pojma slobode posebnim pojmom socijalizma i tim putem, u praksi, uskraćene su slobode koje se, u međuvremenu, u teoriji obilno nude.

Trebalo bi, dakle, da geslo glasi: „Za neprijatelje socijalizma – nema socijalizma“.

Ali, dabome, njega ima. Naprotiv. Za neprijatelje socijalizma, ima ga najviše. Tako se ono što bi po prirodi stvari trebalo da bude nagrada – pretvara u kaznu.

DVOMISAO je obavila posao.

Tuesday, November 14, 2006

O usamljenosti i slobodi stvaralaštva

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 10. septembar, 29 oktobar i 13. novembar 1983. godine. © Borislav Pekić.

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

1982-Arsa-Jovanic-Budva-01.jpgUsamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.
*****
Lično držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice.

Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delo građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

Orwell veli da sve slobode slede iz one koja nam dopušta da kažemo kako su dva i dva četiri, dakle da ispovedamo očiglednosti. Ali ako ona ne obuhvata i slobodu da verujemo kako su dva i dva ipak pet, dakle da im pretpostavimo neočiglednosti, slobode nema. Nju samo obe čine.

Sloboda nije u tome da nam se dopusti da verujemo u očiglednosti, nego da nam se dopusti da po njima postupamo. Kao što nema slobode tamo gde možemo u neočiglednosti verovati, ali prema toj veri ne možemo postupati.

Monday, November 13, 2006

„Zlatno runo“ - nagrada

Preneto i lista NIN od 9. 11. 2006. godine.

Zlatno runo.jpg„Zlatno runo“, predstava Beogradskog dramskog pozorišta rađenoj prema istoimenom romanu Borislava Pekića, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Zlatni vitez“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Moskvi.

Nebojša Bradić je istovremeno proglašen za najboljeg reditelja, a Nebojša Dugalić, koji igra glavnu ulogu – Simeona - u toj predstavi, dobio je nagradu za najbolju glumu.

Povodom nagrade Nebojša Bradić je dao sledeću izjavu:

„Izuzetna je čast da na tako respektabilnom i značajnom festivalu dobijete nagradu za najbolju predstavu, režiju i glumu. Lepo je bilo samo se pojaviti i učestvovati na ovakvom festivalu, a još lepše osvojiti nagradu. Svaka nagrada osvojena u inostranstvu ima posebno značenje.

Nama, koji radimo i učestvujemo u predstavi ’Zlatno runo’, ovo je potvrda da smo napravili dobru predstavu, koja će se i dalje izvoditi, iako je u proteklih šest godina igrana preko 200 puta, kako na domaćim scenama, tako i na gostovanjima u Beču, Kijevu, Pragu, Atini i Istambulu“.

Na upravo završenom pozorišnom festivalu u Moskvi takmičilo se tridesetak pozorišnih predstava iz Rusije, Ukrajine, Belorusije i još nekoliko susednih zemalja, koje su uglavnom rađene po delima klasika: Šekspira, Kafke, Čehova i Dostojevskog.

Sunday, November 12, 2006

Pekićevi dani u Kragujevcu

Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ u Kragujevcu organizuje tokom novembra 2006 godine niz predavanja o Borislavu Pekiću i njegovim delima sa raznih aspekata i u raznim vidovima.

Na dan 8. novembra 2006 održana je promocija najnovijeg izdanja „Zlatnog runa“ u izdanju „Derete“. Posle velike pauze od 15 godina ponovo se našlao pred čitaocima komplet ovog Pekićevog dela, koga nije bilo na tržištu više od decenije.

Pred punom svečanom salom u predstavlju ovog sedmotomnog dela učestvovali su: Petar Arbutina, glavni urednik preduzeća „Dereta“, Gojko Božović, kritičar, Ljiljana Pekić, supruga pisca, a svečani skup otvorio je Mirko Demić, upravnik biblioteke.

1987-arh-M.Pecic-Bgd-02.jpgBilo je govora o značaju „Zlatnog runa“ u našoj književnosti, o pripremi i izdavanju ovog kapitalnog dela, kao i o svim ispravkama koje su izvršene na osnovu primedaba i željama Pekića, koje je on diktirao i ostavio na magnetofonskim trakama, kao amanet budućem izdavaču.

Nijedna državna ustanova nije bila voljna da pomogne štampanje iako je to bio ne samo veliki zahvat za svakog izdavača, već i po značaju jedno od remek dela naše književnosti. No ipak je preduzeće „Dereta“ uzelo na sebe taj gigantski teret i time se odužilo brojnim čitaocima Pekićevih knjiga, a naročito mlađoj genetaciji koja nije imala prilike da ga čita u prvobitnim izdanjima.

Gojko Božović je između ostalog govorio i o „Analima Borislava Pekića“ koji izlaze svake godine od 2004, tako da su do sada izašla tri broja. Takođe je pomenuo i stipendije koje „Fond Borislava Pekića“ dodeljuje već 14 godina. Ovo je jedinstvena nagrada, jer se daje za dva književna projekta u nastajanju, i do sada su je dobijali mlađi pisci koji se prijavljuju na konkurs, a prema odluci žirija.

Na kraju je pročitano pismo Borislava Mihajlovića-Mihiza upućeno svojevremeno Pekiću, a štampano u knjizi „Korespondencija kao život“, pošto ono verno opisuje i dočarava svima ovog velikog pisca.

Gospođa Pekić je tom prilikom dala i kratke izjave za TV Kragujevac povodom njenog rada na novom izdanju.

Nastavak ciklusa predavanja je predviđen za 16. novembar kada će o Pekiću govoriti dr Jasmina Ahmetagić koja će se baviti biblijskim potekstom u Pekićevoj prozi.

Potom je zakazano predavanje dr Dobrivoja Stanojevića za 22. novembar. Njegova tema će biti stilistika i retorika u „Zlatnom runu“.

Na kraju ove serije sećanja i analiziranja Pekićevih dela u Kragujevcu govoriće mr. Lidija Mustedanagić o grotesknim elementima u Pekićevoj prozi.

Tuesday, November 07, 2006

Apsurd kao alibi

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 15. april i 17. april 1983. godine. © Borislav Pekić.

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije.

Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma. Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda ubek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna.

AbsurdDakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.

Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda.

Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija. Dakle, da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oruđe, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Kamijev „Sizif“ tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifofskog takođe su tragikomični. Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekata još više nasmejati.

Ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaliti, a videli ste čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud. I u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje, koje ubija smeh. I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

Monday, November 06, 2006

Gladijatorske intelektualne igre

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 31. mart 1983. godine. © Borislav Pekić.

Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti, koja se razlikovala od rimskog doba i rimske stvarnosti.

GladiatorŠto se tiče borbenih pravila, pravila igara, ona su, osim osnovnog, da se mora pobediti, izmenjena u toliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini.

Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati da ga poštedite što ste vi bili obavezni da učinite. Ili, što je bilo češće, znakom palca dole određivala je da ga morate dotući, što ste opet morali činiti.

Danas, bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se nije kao u rimsko doba odnosio isključivo na onoga koji je pobeđen, koji je pao, on se može odnositi i na vas, ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.

Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu, naprotiv, sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku, neke sporedne uličice. Nauk bi dakle bio – ne učestvovati. Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.

Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost po kojoj važi pravilo da se ne borite, i od vas iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje se da ne upotrebite svako svoje oružje, i da budete svesni da vas mora on pobediti, da vi morate biti pobeđeni, i da samo ako ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.

Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite iako imate trozubac na primer ili mrežu, borite samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje. Dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako pobeđeni da publika ne vidi kako je sve to namešteno.

Vaš protivnik naravno niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebi svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.

Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vam može biti rečeno da ćete kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posla sa recimo jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim okruglim štitom i kratkim mačem. I tako će u početku biti.

Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i ako ste toliko smeli nabaciti mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će u tom trenutku pojaviti se iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni sa pet Tračana sa kojima svakako nećete moći izaći na kraj.

Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati da pošto izađete i pošto se vidi da ćete izaći i sa pet Tračana na kraj, biti dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.

U međuvremenu publika sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu, možda će u duši biti za vas, možda to pokazati i glasnim navijanjem, ali ništa neće ućiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko, dakle, taj vaš nepravedan položaj njima daje mogućnost da za vas navijaju i da na taj način stiču neki duhovni alibi.

Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni.

Odnosno kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.

Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelno, danas i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovog doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda uskraćena.

Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata. Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno, to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.

Međutim, ja ću pokušati koliko mogu da izbegnem tu arenu, ne samo da ne bih pružao zadovoljstvo publici i više od zadovoljstva da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni.

Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstava, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao. Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijskim, grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti.

Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, a druga grupa iz vlastitih razloga (vi ste opet manipulisani), ima prema vama blagonakloni stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati. Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju to su oni koji se na vas klade.

U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu, u našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike. Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traži od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist. Da nakon vaše borbe ili niza ovakvih borbi on dobije mesto u carskoj loži.

Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko se rimski car direktno usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprostavi odlukama naroda.

Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra cirkusku predstavu. A to je i prirodno. Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.

Sunday, November 05, 2006

Krležina doživotna robija

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon 17. decembra 1982. i 30. januara 1983. godine. © Borislav Pekić.

(Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji.)

Razmišljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje, tačnije jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje, ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik. Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednoga dana mu je saopšteno da je slobodan?

Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće mesto robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila.

I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, poretpostavljam, mogao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu.

S.Reames_DichotomyTo je jedan tragičan položaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja.

Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna.

Na zalasku života, na ruinama jedne ideje kojoj je čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bez nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednog pisca.

Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i tražiti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga duhovna prelazi Krležinu duhovnu snagu.

Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike.

Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio suviše intiligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.

Ali zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cuinizam koji se okretao protiv njega samog ?

Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam ? Ja lično ne verujem.

Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi.

Da li je moguće da se on u krajnjoj konsekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije ? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima.

On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik.

Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimeziji u jednom planu bila je oduvek karakteristima Krležina.

Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira na to što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenik ili heretik.

Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka. Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.

(Jedna ispravka koja se tiče Krleže. Nije tačno da najveći broj ljudi koji se razočaraju u jednu ideologiju pristupaju nekoj drugoj, veoma često suprotnoj. Najveći broj ljudi koji se u jednu ideologiju razočaravaju ostaju u stvari u njenim okvirima, pokušavajući da bilo na koj drugi način nađu alibi za ovakvu izdaju svojih osećanja, da su bili u zabludi i da su u zabludi i sada.

Za napuštanje, javno napuštanje, jedne ideologije potrebno je mnogo, ne samo unutrađnje, duševne, već i izvesne građanske hrabrosti, jer su često posledice vrlo opasne za takvu vrstu ljudi. Dakle ono što sam rekao o Krleži nije u stavri tačno.

Kad čovekov život ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem nego misaono, filosofsko saznanje o svetu, onda je mogućno, čak i ako se čovek u tu ideologiju razočara da se ponaša kao da se nije razočarao i da deluje u ime njeno i za nju.

Ako se čovek, međutim, razočara u višu ideju, u jedan misaoni sistem kome je pripadao, nije nikada i nipošto moguće da još uvek ostane u njegovom okviru. Onda mora da traži neki drugi, on je tada prosto izbačen u svet ideja da traži nešto što će zameniti njegove razorene misli i naći nov smisao za svoje postojanje.

To je ogromna razlika između ljudi koji su ideolozi i ljudi koji su mislioci. Krleža je bio onaj prvi. Zbog toga je mogao da ostane u okvirima svoje razorene ideje i da ne bude prinuđen da izađe iz zatvora čiji su se zidovi oko njega svuda već bili srušili.)

(Nastavak 30. januara 1983)

Meni je zapravo bilo uvek mnogo teže da volim i cenim Krležu nego što je to bilo našoj levoj inteligenciji a naročito komunistima, posebno pre tzv. sukoba na levici.

Ja sam za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu njegove leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.

Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac. A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.

Saturday, November 04, 2006

Novi Jerusalim (IV deo)

Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 77-78; 142-146). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.

Novi Jerusalim (IV deo)

Ako se neko opšte priznato pravo, mislio je, na sreću ili pravdu, recimo, ne ostvaruje, ne mora odmah značiti da se ono hotimično uskraćuje. Tako nešto prirodno bi bilo u hnesavršenoj zajednici. U idealnoj to bi protivrečilo njenoj idealnosti.

Kako je Novi Jerusalim bio model savršenog društva, kruna najboljih tendencija materijalističke Protocivilizacije, do neostvarljivosti nekog opšteg prava moglo je doći samo tako što za njegovu opštost nisu postojali objektivni uslovi.

G.Sutherland_Black Landscape(Prema njegovoj parentetičkoj ekspertizi, u rđavoj arhidržavi gladovalo se jer je hrana nepravedno distribuirana; u dobroj, jer je nije bilo. Za građane ovakvih država to možda i nije činilo značajnu razliku, pošto su na isti način umirali i usled odsustva hrane i usled nepravde u njenoj deobi, ali je za istorijsku nauku ona presudna.)

Jednostavno rečeno: pravu koje se inače priznavalo nije se moglo udovoljiti, jer za to nije bilo uslova. U ovom slučaju, gde su pacovi očigledan uslov sreće, zato šro tih životinja nema dovoljno. Od te tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko.

Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivati samo na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po prirodi i shvatanju ljudi Zek-civilizacije ona bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i samo u ograničenom vremenu.

Ova, naravno, vrsta sreće, jer je imao dokaza da su Zek-ljudi, trenutno lišeni podrumskih uživanja sa pacovima, u međuvremenu dok su na svoje pacove čekali, usrećivani bili na druge načine. Neposrednim dodirom sa Majkom Prirodom, bez ičega na sebi što bi taj blagosloveni dodir ometao i na 40 stupnjeva ispod i na 40 stupnjeva iznad spoljne temperature vazduha, da se pomene samo jedan primer.

Visok osećaj za pravdu, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, pridodat beše opštim načelima ove mudre civilizacije. Iz onoga što je o prošlosti saznao izvesno beše da je krucijalni problem Prvog čovečanstva – koji ga je po svoj prilici i uništio – bio u usklađivanju opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.

U večnom ledu Severa ova su se prava najzad pod ruku uzela, protivrečje ljudske istorije razrešeno, vekovni ideal postignut, krig se konačno zatvorio bodljikavom žicom, simbolom završenosti:

u Novom Jerusalimu svako je imao svoj trenutak sa pacovima.
(...)
MATERIJALNA KULTURA. Jedva postoji. Očigledni recidiv varvarstva. Rudimentarni oblici (trošne drfvene barake, neudobni daščani ležaji, stolice koje bi danas služile jedino za mučenje, itd.) zadržani, izgleda, samo da Novojerusalimljane podsećaju na teret koga su se oslobodili kada su svoje težnje uputili čistoj i čednoj Duhovnosti. Ponegde i kao simbol. (Bodljikava žica simbol neraskidivog zajedništva.)

ISHRANA. Puritanska. Vidan napor zajednice da jede što manje. Pretpostavka visoke verovatnoće: da se uslovi metabolizma potpuno prenesu na paranormalne sile i čovek sasvim oslobodi fizisa. Ideal teško ostvarljiv, ako ne i nemoguđ. Međutim, raspolažem dokazima da su se mnogi Zekovi danima uzdržavali od hrane da bi to astralno stanje ubrzali.

RAD. Jedan od velikih doprinosa humanitetu. U mutantskom svetu obavljaju ga isključivo kiberneti i on uvek ima neki smisao, neku svrhu. U Novom Jerusalimu rad nema smisao, nema svrhu, osim u sebi samom, čime stiče onaj najdublje skriveni smisao što su ga sve civilizacije i pre i posle Novojerusalimljanske uzalud tražile.

Svrha je rada ekskluzivno u samom radu i ničem više. Privremene i povremene koristi slučajan su nuzproizvod. Nisam siguran, nemam dovoljno fakata, da li te sporadične koristi pokrivaju neke stvarne potrebe te inače u svemu već zadovoljene zajednice – što bi po sebi bilo protivrečno – ili su obične tehničke omaške u odgovarajućoj delatnosti.

Da li je kada se gradi kuća, pa se ponekad i izgradi, ona rezultat neke zaostale potrebe ili neke žalosne omaške.

(Komentar: Prosto je neverovatno kako je mudrost uzastopnih humanih civilizacija, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazila pored jednostavne, skoro prostačke činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen.)

ZABAVA. Pojam nije postojao. Ako se koristi mutantski smisao pojma, ona je bila isključivo u drugim ljudima. Jedina zabava bili su ti drugi ljudi.

ODNOS PREMA PRIRODI. On se teško izražava u pojmovima sveta koji prirodu odbacuje. Ma šta se reklo biće nedovoljno da opiše potpuno jedinstvo sa prirodom ostvareno u Novom Jerusalimu i celom Gulagu. Ne vidi se jedino u ravnopravnom životu sa zverima (pacovima, krticama, vukovima, buvama, vaškama, itd.) već i u opštim običajima.

Spava se u šumi, na ledu, u vodi, bez ičeg što ometa neposredno osećanje prirode i kosmosa. Tome, nesumnjivo, znatno doprinosi i letnja odeća u predelima u kojima se živa spušta i do 40 stupnjeva ispod nule.

To dokazuje da su Novojerusalimljani nadvladali i klimu, ali ne kao njihovi primitivni savremenici izolacijom od nje, već regulacijom telesne temperature snagom čiste volje. Inače bi od hladnoće izumrli davno pre nego što bi postigli ikakvo savršenstvo.

ODNOS PREMA POSEDU. Ne egzistira. Za civilizaciju koja odbacuje materijalnost jedino prirodan stav. Ono malo, uvek istih ličnih predmeta, što sam ih kraj kostura zaticao – drvena kašika, prazna ulubljena konzerva, igla od riblje kosti – može imati samo neku ritualnu vrednost.

ZAJEDNIŠTVO. Možda najveći pronalazak ove civilizacije. Odurna privatnost, opaki individualizam, ubitačan egocentrizam – sveti pojmovi mutantskog sveta – potpuno su odbačeni. Programski se živi zajedno. Spava se, budu, radi, odmara, živi isključivo zajedno. Novojerusalimljanin nikad nije sam.

(Osim možda sa pacovima usled toga što ovih nema dovoljno za sve u istom trenutku.) Ovakva filosofija i praksa čini od Zekova neraskidivu telesnu i duševnu zajednicu – otvorenu i svim životinjama – koja zajedno živi i zajedno u grobu počiva. (Sve grobnice koje sam otkrio bile su masovne.)

Za dokaz, međutim, da nijedna idealnost nije savršena – što ovoj i daje ubedljivost – postojali su i ljudi koji su živeli sami i u relativnoj materijalnoj udobnosti. Oni su bili stacionirani izvan žica. Raspolažem dokazima da su to bili retki, ali ipak postojeći kažnjenici koji su se bilo čime ogrešili o opšte norme društva i zato, jamačno u cilju rehabilitacije, bili osuđeni na strogu privatnost i materijalnost života.

Moja se jedina nedoumica tiče pasa. Predanje veli da su oni bili najveći čovekovi prijatelji. A u žicama Novog Jerusalima nisam našao nijedan kostur psa. Svi su bili među kažnjenicima.

LJUBAV I REPRODUKCIJA. Polovi behu odvojeni. Porodica nije postojala. Što je moglo da znači samo da su svi Novojerusamljani bili jedna porodica, a lubav komunalno dobro. Ne raspolazem sa dovoljno činjenica da bih objasnio njihov proces reprodukcije, ali, oslanjajući se na indirektne dokaze, iznosim hipotezu da je i seksualan odnos bio u oblasti paranormalnog. (Na tom pitanju još ostaje mnogo da se radi.)

PARANORMALNOST. Najveće dostignuće ove ledene protocivilizacije. Otelotvoren najzad san čovečanstva. Dok izvestan donji stratum života još mora da trpi poslednje muke u dodiru sa materijom, gornji se odvijaju u čistoj duhovnosti. Rudimentarnost jezika Zeka direktan je dokaz njegovih nadnaravnih moći. Novojerusamljanin govori malo, jer misli isto, a isto misli jer jednako živi.

(Primedba: Čini se da ovaj vrhovni ideal zadovoljava i neke istorijske, onaj recimo za bratstvom, slobodom, jednakošću, itd.) Govor je oduvek sredstvo za postizanje kompromisa u pogledu stvarnosti. Kako svaki od nas mutanata ima svoju sopstvenu ekskluzivnu stvarnost, govor nam služi da se o njoj sporazumevamo sa mašinama koje tu stvarnost održavaju.

U odnosu na druge ljude nepotreban nam je, jer oni za nas samo teorijski postoje. Naš govor iščezava, jer mu ne protivreči nikakvo drugo tumačenje stvarnosti. U Novom Jerusalimu govor je iščezao, jer je sama stvarnost svima ista, pa se o njoj nema šta govoriti. Ona se jedino može živeti.

Paranormalne moći Zeka možda se najubedljivije očituju u delovanju na prirodu. Oni, svakako radi vežbe tih moći jer drugi smisao ne postoji, pomeraju miljama čitava brda koja obični smrtnici ni pedalj sa mesta ne bi mogli gurnuti, ma ih gurali vekovima.

VLAST I POREDAK. Vlasti nema. Svaki drugi zaključak bio bi nenaučan. Sve je rezultat visoke svesti i dobrovoljnosti. Ali najčešće spontanosti. Izvesna organizacija više u formi distributivne službe, postoji verovatno u određivanju reda sa kojim će se živeti u društvu pacova, a možda i koliko će za krivce trajati kazna teškog života u materijalnoj udobnosti. Sam poredak nema imena. Ostatak jedne izgubljene reči ukazuje na to da bi on mogao biti komunalizam ili nešto slično.

UMETNOST. Potpuno odsustvo umetnosti potvrđuje bez ikakve rezerve da je čovečanstvo u Novom Jerusalimu i čitavom Gulagu doseglo svoju arhaičnu težnju da život postane estetička kategorija, umetnička veština koja će sve ostale učiniti izlišnim. I uistinu, živeti tamo moralo je biti prava – umetnost.

RELIGIOZNI ŽIVOT. Jedino tamno mesto. Nadam se, međutim, da ću i njega uspešno razjasniti čim protumačim jedan pojam očigledno kultnog karaktera. To je tzv. ’Paraša’ (kibla), šupalj cilindričan predmet kojim se verovatno izražava kako apsolutna harmoničnost zajednice tako i harmonija kosmosa, a možda i harmonija sa kosmosom.

Opšta religiozna namena Paraše je izvesna, iako se o samoj veri malo šta sa pouzdanošću može reći, jer su te Praše stajale u svakoj prostoriji Novog Jerusalima onako kako su kućni bogovi i kumiri štitili domove ranog čovečanstva. Sekundarni dokaz imao sam u činjenici da Paraša nije pronađena ni u jednoj kući kažnjeničke kolonije.

Moglo je to čnačiti da su krivci pored oduzimanja zajedničkog života privremeno ostajali i bez – boga. (Raspolažem nepotpunom kopijom jedne knjige nađene u ledu koja se zove ’Sveto pismo’ i očigledna je istorija nekog ranijeg nesavršenog sveta, jer obiluje jasnim nasiljem i nejasnom filosofijom.

U njoj se pominju mnoga božanstva, ali Paraše nema među njima. Novi Jerusalim sam, međutim, našao. O njemu je pisalo: ’I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, Novi Jerusalim gde silazi sa neba od Boga. I imaše slavu božju i svetlost njegova beše kao dragi kamen’.

Ja, mutant Arno, zbog tog otkrića i srećan sam i tužan. Srećan što se proročanstvo ispunilo, tužan što je tako kratko trajalo.

Friday, November 03, 2006

Novi Jerusalim (III deo)

Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 73-77). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.

Novi Jerusalim (III deo)

Nešto kasnije stajao je na vrhu golog brežuljka sa koga se perutao trošan kamen tarući otisak nekog fosila, po svoj prilici drevnog konja. Rukom je zaklanjao oči od odbleska zalazećeg sunca na plehanim plećima robota upućenog u izviđanje. Vreme do njegovog povratka – nadao se vesti da je drugi čovek pronađen – provešće sa pašnjakom.

Očekivao je nezadovoljstvo mašinske pratnje, programirane u neprijateljstvu prema prirodi kao antagonom načelu kreacije iz koje je izuzet jedino čovek, jer nije više rađan u majčinoj utrobi već modeliran u placentnim simulatorima, uz nadu da će se u budućnosti, lišen i poslednje iskre gnusnog, smrtnog života i sam primaći besmrtnom savršenstvu i sterilnoj čistoti kiberneta.

On se na taj tihi otpor, otpor pokornih, odavno navikao. Trajao je skoro dvesta pedeset godina, ako je verovati ukrštenim crtama po njegovom primitivnom kalendaru u kome je, jedinom mestu na planeti, vreme ponovo uspostavljeno. Što je jedini od mutanata radio, bavio se uopšte nečim – premda, pored robota, ničemu stvarno nije bio potreban – za podozrenje je bilo sasvim dovoljno.

To što se bavio arheologijom, protonaukom nerazlučno vezanom za fenomen vremena, činilo je nevolju još gorom. Pri tekućem znanju o prošlosti Vrste – a bez prevratničke korekcije u njegovom otkriću – i svesti da je ta prošlost morala biti takva kakva je bila (premda se uistinu kakva je bila nije znalo),

da je u kataklizmi morala završiti, jer inače ne bi bila takva (ako je naime bila), baviti se njome u ma kojem vidu, pogotovu arheološkom, gde je ona kao uzročna, primordijalna, tvoračka morala biti i najkobnija, moglo je u ovom i bezistorijskom vremenu značiti samo tešku procesnu konfuziju u mutiranju genetičkog materijala od koga je on, Arno, proizveden.

Munch-ScreamA da još neke vlade, vlasti, zakona, ma kakve prinude, čak i samo običaja ima, da svaki čovek danas nije samostalno, svoje čovečanstvo, hermetički izolovano od svakog drugog čoveka čovečanstva, ova bi izuzetnost značila i ozbiljne lične neprilike.

U najmanju ruku operativno vađenje zablude iz mozga. Ali, iz tog neprirodnog rada izvesti monstruozan zaključak o nesavršenosti, pa i promašenosti mutantskog načina života, o nadmoćnosti protoljudskog, ako se ovaj gleda kroz svoj nesumnjivo najviši model.

Novi Jerusalim smrznut u ledu Severa, bilo je sasvim izvan moći kompjutovanja njegovih robota.

Želja da se ćudovišna zabluda obelodani kao istina – kao hiljadama godina neosećana potreba da se bilo kome bilo šta saopšti, već i sama čudovišna – prevršila je meruugrađene strpljivosti i najprimitivnijih mašina u njegovoj službi, onih bednih zavrtanja, čija je inteligencija znala samo za put jednoj jedinoj, njihovoj, odgovarajućim usecima obloženoj rupi.

Samo protiv toga ništa nisu mogle preduzeti. Sprečavao ih je tročlani Zakon A.S.I.M.O.V. još u zori Simulacione ere kao večni princip ugrađan u svaku kibernetsku tvorevinu: pod svim okolnostima, i do samouništenja roboti su morali da mu se pokoravaju i da ga štite.

Osim ako bi digao ruku na drugog čoveka (što je, kako se nije znalo gde su ti drugi ljudi, bilo jedva moguće) ili na samog sebe, ako bi zahtevao da mu se u samoubistvu pomogne ili da se ono ne sprečava.Predosećao je da baš u ovom izuzetku roboti mogu nazreti mogućnost da se odupru njehovim eksperimentima.

Ako se atak na mutantski ideal usamljenosti, ugrađen u srž mutantskog načina opstanka, protumači kao ’dizanje ruke na sebe’, ako se taj pokušaj ubistva tekuće civilizacije otkričem njene besmislenosti shvati kao samoubistvo – jer ubica bi time i sebe umorio – onda će se čak i po dva osnova, sprečavanja jednog ubistva i jednog samoubistva, dobiti razrešenje od Zakona A.S.I.M.O.V. i moći nešto preduzeti.

Tako ili tako nekako razmišljaće njegovi gvozdeni tutori. No slučaj je bez presedana. Realizacija ovih ideja zahtevaće dugotrajne i zamršene kompjuterske kombinacije. A on se nadao da će objavljivanjem istine preteći njihov zaključak da ga u tome smeju i silom sprečiti.

Dotle, nisu mu se smeli odupirati i ometati ga u delovanju ma kako bilo naopako. Nezadovoljstvo su mogli iskazivati jedino ubeđivanjem (na šta je bio imun, tu ga je štitila vlastita istina: pacov u naručju čoveka) ili traljavim objavljivanjem arheoloških zadataka, nepostavljenim u formi neopozive naredbe, čemu je usled rasejanosti poneka bio sklon.

Dok prljavi trik nije prozreo, prošlo je pedesetak godina, čiji su naučni rezultati upravo zbog takvih opstrukcija bili bedni. Sada je trik zaobilazio koncentracijom i na formu a ne samo na sadržinu naloga što ih je u vezi s iskopavanjima ili konzervacionom tehnikom davao.

Više mu se neće desiti da se sa podmuklim predumišljajem, nipošto nesrećnim slučajem kako mu se predstavljalo, uništi jedan od retkih pisanih dokaza superiornosti Novojerusalimske civilizacije nad Mutantskom, samo zato što je u pogledu metoda restauracije dokumenata bio neprecizan.

Srećom, dokumenat, neka vrsta proglasa ili uredbe, nije sasvim upropašćen. Roboti su težili savršenstvu, nisu još bili savršeni. Inače, dokumenta uopšte ne bi bilo. Ovako je ostao završni deo jedn4e faze, značajan, možda i sudbonosan za ispravno tumečenje ’ledenog’ načina mišljenja. Iz njega je koncept života u Novom Jerusalimu proizilazio hologramski živo i jasno.

Nekoliko godina utrošio je na prevod sačuvane rečenice, suočen sa brojnim semantičkim teškoćama, neizbežnim kada pojmovima jednog jezika valja objasniti pojmove sasvim oprečnog, koji se povrh svega još i ne shvataju, jer im u sadašnjem svetu ništa ne odgovara ni u stvarnosti ni u sećanju. Ali se isplatilo. Transkribovani ostatak ftaze je glasio:

POSLAĆE SE U PODRUM NA ČETRNAEST DANA.

Da nije čudesne kosture već iskopao, da nije znao šta je u tom podrumu, iako uspešno prevedena, rečenica bi ostala nejasna. ’Slanje u podrum’ bez pacova ne bi imalo nikakvog smisla. U podrumu su, srećom bili pacovi.

(Krtice takođe, a nađena su i sleđena legla vašaka i buva, dražesnih životinjica; prvih spokojne, lenje, gospodske, drugih živahne, vragolaste, plebejske naravi što su ih, izgleda pripadnici vrste ’Zek’ – kako su Novojerusamljani sebe nazivali – uzgajali kao domaće prijatelje i družbenike, čuvali ih na svom telu i bez njih se nikuda nisu micali.)

Ujedinjeni kosturi čoveka, pacova i krtice, uz legla plemenitih subkultura vašaka i buva, opisali su mu nedvomisleno, kao da im lično prisustvuje, sistem međusobnih odnosa koji je u Novom Jerusalimu bio poželjan, a možda i vrhunacidealnog stanja. Bio je međutim svestan da kao naučnik mora biti oprezan i ne hitati sa preuranjenim zaključcima.

Nije, naime, bilo isključeno da su po neispitanim regijama planete, negde na Jugu, Zapadu ili Istoku, sačuvani još napredniji Novi Jerusalimi, još savršenije forme ljudske sreće od drugovanja sa pacovima, vaškama, buvama i krticama.

U svakom slučaju ’slanje u podrum među pacove’, ako je čovek hteo da ostane naučnik, nije se smelo ocenjivati prema današnjem shvatanju o njima (koje ih kao deo opskurne prirode odbacuje) i van konteksta već ustanovljenih kriterijuma za sreću u toj zajednici.

Tako primljeno ono je moglo imati samo dva logička značenja: da se time onome ko se u podrum šalje čini neko naročito dobro, ali i da se iz nepoznatih razloga ono može uživati samo u ograničenom vremenu, u datom primeru – četrnaest dana. (Kasnije je našao dokaze da je zajednica sa pacovima mogla trajati i godinama.)

Premda logički besprekorno, objašnjenje ga nije zadovoljavalo. Bilo je u njemu nešto neprirodno. Dobro je naime iz njega proizilazilo kao – privilegija. Izvesna prednost koja nije svima pripadala nego se nečim morala zaslužiti, nečim naročitim čemu je, jamačno, bio posvećen prvi izgubljeni deo fraze.

Novojerusalimljanin je u podrumu slat za nagradu, a ne što je makar i oročeno uživanje o ekskluzivnom društvu pacova bilo njegovo prirodno pravo. A to je ozbiljno protivrečilo dokazanoj idealnosti Novog Jerusalima. Zajednica u kojoj dobro nije opšte urođeno, neotuđivo pravo, nego se stiče i od ljudskih činova zavisi, pa se može ali ne mora uživati, nije idealna, premda prema savršenstvu može biti orijentisana, ako je totalno sve više pojedinaca u posedu tog dobra (bratstva sa pacovima, recimo), a sve manje onih koji su ga lišeni.

A komuna Novog Jerusalima, svet Gulaga uopšte, kako su njegovi žitelji svoj Arhipelag zvali – ukazujući najverovatnije na ono značenje pojma što su ga u ljudskim protojezicima imale reči ’raj’ i ’Eden’ – bila je idealna. Svi su drugi primarni i sekundarni arheološki izvori to dokazivali.

U njoj je dobro (život sa pacovima) moglo biti samo opšte i svima podjednako već građanskom naturalizacijom dato, kao što se u primitivnim zajednicama tog perioda time sticalo pravo na učešće u biranju rđave vlasti.

Thursday, November 02, 2006

Novi Jerusalim (II deo)

Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 68-73). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.

Novi Jerusalim (II deo)

Trenutno, bilo mu je svejedno gde se otok stvarno nalazi jer ga je zatekao tamo gde je on bio samo za njega. Čim se s odabranom kibernetskom pratnjom iskrcao iz heliokola sa zadovoljstvom je konstatovao da se mogućnosti ljudskog života na ostrvu ništa ne protivi.

Kao i svuda na planeti, priroda je temeljno, metodično uništena. Mikro-fauna, privremeno izmakla istrebljenju, povukla se u zemlju puštajući na površinu samo najneupadljivije i najotpornije rodove: kameleone, mage mimikrije i buve, pratioce večnosti. Retka se flora vratila mahovinastim prapočecima ili je podsećala na svoje hologramske snimske još samo ugljenisanim, lomljivim skeletonima.

Zemlja je imala sablasnu boju ugašenog kreča, a njeno se stenje u sitnež raspadalo i pod slabijim udarima vetra. U škrapama i vrtačama isparenih jezera gušile su se poslednje vode bez kiseonika, a suvim su koritima bivših reka besnele aveti modre prašine. Ništa čoveku nije ovde smetalo da se razvija, usavršava svoju dragocenu samoću i uživa u teško stečenoj nezavisnosti.

R. Magritte-It Is Not An AppleNišta osim jednog još uvek vitalnog parčeta tla, otkrivenog u blizini bivaka, dan po iskrcavanju. Premda na ograničenom prostoru nečega što je u varvarska vremena moralo biti pašnjak ili neki isto tako nekoristan otpadak zemlje, ispružena do kržljave ivice polusasušenih brestova iza kojih su se guste, teške kao smola, vukle izdišuće struje prapotoka; priroda je ovde živela kao da čoveka nema ili da je se on ne tiče.

Da smesta u heliokola sedne i odleti, sprečila ga je očiglednost da je taj život jedva primetan, da, u stvari, i on nestaje. A uz to je bio, sveden na krtičnjacima izrovanu utrinu, nemoćan da veličanstveno mrtvilo prilagođenih zona ostrva zarazi životom koji mu je i sam nedostajao.

Roboti nisu delili njegovu bezbrižnost, niti su držali da je pašnjak baš tako bezopasan. Znali su da je regeraciona moć prirode tek nešto manja od njihove – premda je besmislena, jer ništa korisno ne proizvodi –

i da je jedan jedini pupoljak na nekom slučajno zaostalom drvetu, ako mu se ostavi dovoljno vremena, sposoban da jedva zaustavljeni smrtonosni ciklus ponovo pokrene, opet obrazuje praroditeljski mulj, opet iz njega izvede jednoćelijske organizme, opet ih kolonizuje u poliorganske sastave, opet ih oblikuje u vodozemce i izvede na kopno, i opet, uspostavivši režim surove haotičnosti, čoveka vrati u ropstvo slučaja.

Smesta su hteli da pašnjak pacifikuju standardnom procedurom: kombinacijom mehaničkog gaženja (alternativno – eksplozivima) i injekcija letalne doze radioaktiviteta, ali on nije dozvolio.
(...)
U robotima je bila deponovana kodirana memorija Vrste, povest njenih mutacija, indukovanih kao i spontanih (premda, osim svog, drugi slučaj spontaniteta ne zna), poreklo načina života kojim su živeli, objašnjenje sloma Prvog čovečanstva, sumnjao je – znatno drukčije od nasleđenog ljudskim predanjem, pa možda i nešto što se bitno ticalo Novojerusalimske civilizacije čiju je nadhumanu toplinu morao sačuvati čak i led, i što je taj slom bar u onome kako je opisivan dovodilo u pitanje.

Za sva ta saznanja trebalo je imati pravi kjluč. A on ga nije imao. Niko od mutanata nije ga imao.

Kao da je taj ključ, pošto se memorija nahranila i zatvorila, bačen u prirodu da sa njom propadne, i sve dok ga ne nađe, duboko u sebi kao njenom preotetom delu, ili u njoj samoj, možda baš na ovom bednom pašnjaku čiji je inat krio neku svrhu, poruku, tajnu, neće moći da se liši ni sebe ni tog pašnjaka. A ni robota ma kako ih malo trpeo, jer ključ je mogao biti i u njima.

Kao i svi mutanti za prirodu nije mario. U tome je malo bilo ličnog, jer iskustva sa njom, osim u obliku nepostojanog leda, neke vrste očvrslog privida, jedva da je i imao.

Ali, bio je himera, protoljudskim jezikom – proceduralna greška u laboratorijskoj rekombinaciji roditeljskih gena, nepredviđena retrogradna mutacija u strogo kontrolisanom progresivnom mutiranju Vrste, neka mutna i neobjašnjiva reverzija u stalnom napredovanju Drugog čovečanstva prema savršenstvu pojedinačne samodovoljnosti.

Bio je prvi naučnik u toku eona odvikavanja ljudi od korisnih radova i razmišljanja – prepuštenih mašinama, programiranih da nikada više ne dopuste situaciju u kojoj bi ljudska ruka, um, volja, osobno učešće bilo kakvog humanog svojstva ponovo bilo potrebno –

i od svih se drugih mutanata, međusobno sve udaljenijim u sve dubljem razlikovanju, i sam razlikovao, ali na dosada nečuven način: rođen beše sa smislom, nepoznatim savremenicima, da čak i u najvećim odstupanjima nalazi izvesne podudarnosti, sa žudnjom da ove ujedinjuje –

i to u eri idealnog opšteg razjedinjavanja – sa drugim istovetnostima kako bi se od rasturenih parčića nekadašnje Celine ponovo uspostavio jedinstven Svet sposoban da pamti i spreman da se nastavlja, Svet koji neko Treće čovečanstvo neće dopustiti i u čijoj se urođenoj trajnosti ništa iz početkaneće započinjati.

Zaticanje prirode u dubljem odnosu sa pripadnicima Novojerusalimske ledene civilizacije – zajednice čoveka, pacova i krtice bila je njegov nepotpun ali približan model – navelo ga je na savladavanje genetske odvratnosti prema svemu što robotskom pseudorukom nije stvoreno, njihovim pseudoumom zamišljeno, što nije veštačko i što se ne drži principa da je

„život kopija mašine koja rđavo radi, a čovek slika nesavršenog robota“ i uputilo na proučavanje prirode kad god je bilo u prilici da je sretne.

Dešavalo se to, doduše, vrlo retko, ali se dešavalo. Desilo se, eto, i kada je iznenada, umesto očekivanog sivila mrtvog pejzaža, ugledao živo polje po kome je drsko cvetao žuti maslačak. Blistalo je na suncu zlatnim sjajem, nesvesno svoje odbojne ružnoće. Kao dementni bogalj, veteran mnogih izgubljenih bitaka koji se ponosi patrljcima.

Sva je priroda, dok je postojala, bila takva. I najgnusnija, kakva je većinom, i ona što se prilagođena čovekovoj mašti bez straha i gađenja ravnodušno mogla gledati, posedovala je bezočnu, arogantnu gordost samostvorenog.

Sve što je pravo, dobro, veštačko zavisilo je od nečega izvan sebe, u najmanju ruku od tuđe ideje i stranog materijala, klasifikovalo se prema spoljnim kriterijumima koji su određivali vrednost tvorevine uvek u odnosu na druge iste vrste, ili prema svrsi ako uzorak nije postojao, ali nikad prema samom sebi.

I sve se to u svakom pogledu moglo upoređivati sa nečim. Priroda se nije mogla ni sa čim porediti. Potok se nije mogao porediti sa brdom ni vodopad sa šumskim čestarom. Od analogije između mora i jezera nije se dobijalo ništa osim zaključka da su oba ispunjena beživotnim vodonikom i kiseonikom u odnosu dva prema jedan.

Od dva kamena nije vredelo reći koji je bolji, čak i da se to moglo. Trava je bila potpuno, skoro sumanuto izlišna u svakom svom obliku, a prašume beskorisne na sasvim drugi način od svakog njihovog drveta pojedinačno. Zvezde su se besmisleno okretale praznim sferama, ravnodušne prema Zemlji koja sa svoje strane za njih nije ni znala sve dok im mudri roboti nisu našli smisao u stvaranju zemlje, metalne materice vlastite Vrste.

Priroda je zavisila samo od sebe ne poznajući za svoje proizvode nikakve standarde, uzore i pravila koja veštačkim tvorevinama obezbeđuju svrsishodnost, harmoniju i lepotu. U njoj su vladali Otac Hronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzrok i posledica očajanja pred apsurdom; u njenom, temelj okrutne ravnodušnosti događanja.

A šta je u toj ravnodušnosti za sebe mogao da nađe Novojerusalimski pra-čovek, šta ga je uz prirodu vezalo, toliko sa njom sjedinilo da je brisalo svaku razliku između čoveka i pacova – razliku koja je po pretpostavci činila osnovu njegove istorije – da je on, Arno, kosture te istorije vadio iz šupljina ugljenisanog drveća, iz podzemnjih prostorija koje su dok su funkcionisale bar do kolena morale biti potopljene vodom, ostalo je još jedinom zagonetkom u inače logički besprekornom tumačenju Novog Jerusalima, ali je nedavno i nju rešio.

Wednesday, November 01, 2006

Novi Jerusalim (I deo)

Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 63-68). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.

Novi Jerusalim. Posvećen Aleksandru Solženjicinu.

“Decenije prolaze, ožiljci i rane prošlosti
zaceljuju se zauvek. Za to su se vreme neka
ostrva Arhipelaga raspala i prekrilo ih je
polarno more ništavila. Ali jednog dana u
budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti
mjegovihžitelja smrznute u kristalu leda
biće otkrivene od naših potomaka kao neki
neverovatni salamandri ...“
(A.Solženjicin, „Arhipelag Gulag“)

„I odvede ga u duhu na goru veliku i visoku,
i pokaza mu grad veliki, novi Jerusalim
gde silazi sa neba od Boga. I imaše slavu
božju, i svetlost njegova beše kao dragi
kamen, kao jaspis svetli.“
(Otkrovenje, 21-10)
I deo
Kostur pacova otvori mu oči.

On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim, u kojoj se smrzlo podzemno sklonište Protoljudi, nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali, iskopan je sa kosturima čoveka i krtice, i to je arheološkom pronalasku davalo vrednost u povesti Prvog čovečanstva ravnu otkriću Troje.

Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi – kao u koštanoj kolevci, životinje duboko u karličnom pojasu čoveka – a sve troje u hibernizirajućem zagrljaju kristala severnog leda već milionima godina, jamačno još od 1999. godine i propasti sveta kome su pripadali.

Tačno koliko nije se moglo znati, jer se sa računanjem vremena odavno prestalo.

Joan Miro-Upside downI upravo položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih fosila izumrlih vrsta čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da je sećanje i dopušteno i željeno, da se pamti može i ume, da se o predistoriji Drugog čovečanstva išta pouzdano zna, a ne samo sa gnušanjem naslućuje, davao je dirljivom prizoru smisao koji je ohrabrio Arnove nade da je u predvorju veličanstvenog i za njegov umirući svet spasonosnog otkrića.

Jer kad su uživaoci ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih sve ostale, i prethodeće i sledeće prezirale, progonile, u najmanju ruku zloupotrebljavale, kad su sa najgadnijim primercima faune spavali, jeli, bratimili se, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?

Svakako neuporedivo bolji negoli danas kada se ljudi ni jedni za druge ne interesuju, i odavno se zaboravilo kad se poslednja životinja srela i ubila, a one zatvorene u nestvarne zoološke vrtove hologramskih simulatora već blede, te je potreban oštar vid da se bivša mačka razlikuje od nekadašnjeg psa.

I pre otkrića ovog trojstva imao je u istraživanjima Polarnog kruga uspeha, posle su došla još bogatija, za njegovu revolucionarnu antropološku ideju, presudnija iskopavanja i uopšte je ceo Severni lokalitet, arhipelag neobične prostranosti i razuđenosti, a naročito Novi Jerusalim sa svojim rudimentarnim naseobinama, na minimum svedenom materijalnošću koja bi i laiku, a ne njemu naučniku – jedinom naučniku na svetu, u stvari –

otkrila Duhovnost kao pokretačko načelo Epohe sa svojim čudesnim saobraćajnicama bez početka i kraja, pa, izgleda i bez svrhe, otvorenim crkvenim tornjevima na svakoj strani sveta, što je ukazivalo na ekumensku prirodu i bezgraničnu toleranciju vladajuće vere,

neobičnim gradilištima na kojima se, osim gradilačke volje, ništa nije gradilo, spomenicima koji ništa poznato nisu predstavljali i tako se uzdizali do nedokučive univerzalnosti, bodljikavim žičanim ogradama, nesumnjivim simbolima neke neraskidive duševne zajednice, a iznad svega masovnim grobnicama, potresnom slikom žudnje da se srećno zajedništvo iz života i u smrt prenese;

sve je to bio neoboriv dokaz da njegov mutantski svet nije najbolji, kako se mislilo, da čak ni dobar nije, da je, u stvari, od svih mogućih najgori i da se u pogledu traženja, postizanja i vrednovanja ljudske sreće, konačnog definisanja idealnog opstanka, od toliko preziranog Prvog i Protočovečanstva mnogo toga još moglo naučiti,

pa ipak su ta tri nežno, ljubavnički isprepletena kostura, bića srasla u prizor savršene međuzavisnosti, smrznuta u kristalu večnog leda, ostala njegova najdragocenija arheološka uspomena, zlatni pečat na priči njegovog naučnog života.

Obraćao se toj slici idealnog humaniteta kad god mu je, kao sada, ponestalo snage i potrebna bila obnova istrajnosti iscrpljene tragnjem za čovekom kome će poveriti svoje otkriće – pa možda, ako na razumevanje naiđe, obnoviti sa njim i njemu sličnima izumrli novojerusalimski način života, a ovaj će se onda, silom neodoljivog primera, raširiti planetom i vratiti joj nekadašnji sjaj – stvorenjem uz čiju će prijemčivu misao njegova tajna strast kao oni kosturi, koštane konstrukcije minule sreće od zaborava sačuvane u polarnim mećavama dubokog Severa.

Traganje za takvim bićem, premda stvarno kraće, činilo mu se neuporedivo dužim – valjda što je uzaludno bilo – i od istraživanja na terenu, a ova su mu uzela oko sto godina, i od vremena potrebnog da se materijalni tragovi drevne civilizacije dobro razvrstaju, ispravno shvate, naučno protumače i logički usaglase u ’Novojerusalimski Koncept života’, što je odnelo narednih sto, ukupno dvesta od pet stotina godina na koje je u najpovoljnijem slučaju smeo da računa.

Uprkos utisku neizmerne dužine, traganje za drugim čovekom na planeti nije mu utrošilo više od pedeset, računajući pre ove ekspedicije i neuspele pokušaje da se do nekog dopre auditivnim i vizuelnim komunikacionim uređejima van službe još od doba u kome je za međuljudskim saobraćajem nestalo najpre potrebe, zatim želje, najzad i načina; ili se to dogodilo nekim drugim redom, više se nije sećao.

Račun je bio nesiguran. Bez merenja vremena za šta, osim nepouzdanog pojedinačnog pamćenja, genetički uostalom nezainteresovanog za prošlost, sredstva nisu postojala, pa se služio ingenioznim kalendarom zatečenim po zidovima iskopane Protocivilizacije,

(ukrštenim šarama, ugraviranim noktom, za svaki dan okomita crta, za svaku nedelju prevučena vodoravnom), bez smisla za sled, proticanje, naizmeničnost, ništa se u vreme nije moglo smestiti, ništa duž ose vremena rasporediti, ništa u pamćenju, tom vosku svesti pretvorenom u vodu, zadržati, pa ni međusobno povezati u ono što je, nazvano kauzalnošću, prvorođeno čovečanstvo držalo na okupu, a potom iznenada u jednom jedinom danu uništeno i držeći ga, izgleda, u kobnoj muđuzavisnosti uzroka i posledica zajedno samo da bi ga lakše uništilo.

Sada je bio uveren da je lutanje završeno, da se nalazi pred ciljem. Vest o robotskoj enklavi na pustom otoku blizu zapadne obale Prvog kontinenta, s usamljenim ostrvljaninom između nekoliko bezbedno od života ispražnjenog mora – jer gde je kiberneta bilo i čovek je kao njihova svrha bio neminovan – ta vest je morala da bude ona očekivana, prava, ako je još i jedna mogla biti.

Otok je, razume se, na zapadu bio samo za njega. Kao što se vreme nije delilo, pa je za svakog čoveka nešto drugo značilo i drukčije trajalo, ni prostor nije bio isti, niti se na isti način imenovao. Stvari nisu imale lična imena da se kao posebnosti razlikuju od sličnih stvari iste vrste.

Imenovane su jedino vrste, a u njihovom se sklopu pojedinačne stvari raspoznavahu putem bezličnih brojeva.

Ali, kako su i brojevi bili nestalni, menjajući se prema onome ko ih je brojao, neku istinitiju predstavu o njima mogao je imati samo brojač – za sve druge ti brojevi nisu ništa značili – ali i on samo dotle dok je prema predmetu zadržavao položaj iz koga mu je dodelio broj.

Zato se kontinent na kome je živeo i čijem je otoku upravo u poseti bio, nikako nije zvao. Nosio je broj 1 i nalazio se na zapadu. Ali samo dok je kopao na severu kontinenta koji je nosio broj 2. Za nekoga ko je živeo na istoku njegov je kontinent bio Drugi, premda je za njega ostajao Prvi.

Ova arbitrarnost – odvratna njegovom naučnom duhu – usavršavala je mutantski svet u razlikovanju jedinke od jedinke prema idealnom cilju: stvaranju novog Čovečanstva eliminisanjem pojma o njemu.